Цео чланак колумне објављене у Политици 24. 4. 2017.
Црна Гора се налази на корак од уласка у НАТО. То се догађа док се овај војнополитички савез по свему судећи припрема за рат с Русијом. Сукоб је, у ствари, одавно почео и он се, за сада, одиграва кроз гомилање НАТО трупа на руским границама, на територијама бивших совјетских република, кроз увлачење чак и Украјине у НАТО и ЕУ структуре. Економске санкције против Русије увелико су на снази. Медијска сатанизација ове земље и њеног председника одавно се претворила у праву хистерију.
Чак и председник САД и његови најближи сарадници морају да се бране од оптужби да су руски шпијуни. Да би се оправдали, али и да би ојачали позиције пред преговоре са Москвом, они ракетирају Сирију и уводе Црну Гору у НАТО. На страну судбина малене Црне Горе – има много посматрача који верују да, упркос изборном поразу Хилари Клинтон, свет и даље клизи ка новом, великом рату
Када се ово зна, да ли је уопште потребно да се упитамо на кога би у, у саставу НАТО трупа, пуцали црногорски војници? Да ли ико озбиљно верује да ће моћи да избегну да, по први пут у историји, на овај или онај начин, учествују у походу на Русију? Ко може да тврди да Црна Гора, због тога, неће постати легитимни циљ руског оружја? НАТО стратези баш зато, да би је гурнули у рат са Русијом, укључују Црну Гору у свој савез. Црна Гора, истина, има одређену стратешку важност. У време социјализма, Тиват је био неформална руска база, јер су тамо, на вечитим ремонтима, били усидрени руски ратни бродови. Али, овде је реч о симболичном значају Црне Горе, о оној врсти посебних историјских веза између ове земље и Русије, које данас морају да буду прекинуте. То ће бити јасна порука за Русију, али и за све њене потенцијалне савезнике.
Историјске везе Црне Горе са Русијом, се, ипак, не могу ни упоредити са многоструким нитима које је спајају са Србијом и Српском. Да ли ће Црногорци учествовати и у сутрашњој агресији на ове две српске земље? НАТО стратези и власти Црне Горе о томе су, како видимо, већ одлучили; шта ће се догодити, зависиће и од политичких елита у Србији и Српској. Посматрачи који тврде да би циљ Србије и Српске требало да буде очување националног суверенитета и територијалног интегритета, кажу да је Русија њихов природни савезник. Све анкете јавног мњења потврђују да тако мисли убедљива већина грађана Србије и Српске. Уколико они донесу такве одлуке, на њих ће, дакле, пуцати црогорски Срби и етнички Црногорци, чији су преци, судећи по историјским изворима, били Срби. НАТО, уосталом, од почетка црногорске независности види ову земљу као средство обрачуна са „српским националистима“. О томе сведоче сегрегација и прогони над Србима у Црној Гори, разрачунавање са сопственом, српском историјом, са Српском православном црквом, ћирилицом и српским језиком, као и најближе везе које је Црна Гора успоставила са још две новопечене НАТО чланице, Хрватском и Албанијом. Црногорски случај показује да се од Срба и даље могу стварати нове нације и државе, које ће се сутра, чак и без спољних подстицаја, међусобно сукобљавати и разрачунавати.
Оваква разрачунавања могла би да буду спречена уколико би Србија и Српска ушле у НАТО. Зато црногорске власти пружају несебичну подршку НАТО лобистима у Србији. То су, и у Србији и у Црној Гори, неретко исти људи. Опште је познато да финансијска средства која Црна Гора може да уложи у овај посао нису безначајна, као и да је порекло тих средстава, најблаже речено, крајње сумњиво. За НАТО, функција Црне Горе у сукобу са „српским националистима“ данас више није само дефанзивна. Она је сада кадра да, својим примером и новцем, утиче на београдско јавно мњење и финансијске токове. Од огромне важности је чињеница да јој власти у Србији пружају несебичну подршку. Све то у српском друштву подстиче антицрногорско расположење, које се, на радост подгоричких власти, неретко окреће и против Срба из Црне Горе. Хапшење Михаила Чађеновића и судско насиље над Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем, нису покренули никакве реакције јавности у Србији. Београдски медији јавили су о хапшењу Марка Милачића, и о његовом спаљивању НАТО заставе испред затвора у Спужу, као да је реч о инциденту који се одиграо негде на Исланду или на Суматри.
Судбина Црне Горе додатно потврђује оно што потписник ових редова назива „Македонском парадигмом“. Обично се тврди да је Србија на себе навукла непријатељство НАТО, САД и ЕУ због своје непослушности. Македонија и Црна Гора су, међутим, извршавале све налоге. Шта се данас догађа са Македонијом, најбоље знају њени грађани. А Црна Гора? Сада је јасно где су водиле црногорска независност и „обнова државности“, стварање црногорске нације, цркве и језика, серија „Божићни устанак“ и слична уметничка дела. То што је, судећи по истраживањима јавног мњења, убедљива већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО, више не занима ни њихове власти ни демократске НАТО земље. Ни пуцање на Србе и Русе, међутим, неће бити довољно да би се коначно доказала правоверност. Црну Гору њена историја чини хронично непоузданом и вечито сумњивом пред њеним новим, НАТО господарима. Она ће тек морати да окаје грехе својих јуначких предака, свога Његоша и Косовског завета.
Categories: Преносимо
Све је тачно. Додао бих само да НАТО од 99-те није брига шта у Србији и Црној Гори мисле о њему.
Не улазећи у никакве друге коментаре, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности, у априлском издању „Нове борбе“, органу југословенских комуниста- политемиграната у Чехословачкој , објављен је чланак под насловом:
„ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА
У америчком систему организовања агресије против СССР и земаља народне демократије, чије је језгро Атлански пакт, недостајала је нападачка комбинација, која би обухватала читаво подручје Средоземног мора са Балканом, Блиским и Средњим Истоком. Постојање народно-демократског режима у Југославији и огромни размах народно-ослободилачке борбе грчког народа онемогућивали су остварење таквих планова на Балкану.
Контрареволуционарни удар Титове банде империјалистичких шпијуна и убица, продаја наше земље америчким потпаљивачима рата, забијање ножа у леђа грчкој демократској армији, дало је империјалистима могућности да приступе ковању планова за стварање система организоване агресије на подручју Балкана, а тиме и Средоземног мора.
Непуних десет дана пре заседања министара војних ресора и начелника генералштабова земаља Атланског пакта у Хагу, у Атини су се састали амерички амбасадор у Москви Кирк и амбасадор САД у Београду Ален. Дипломати су стигли у Атину у пратњи војних и политичких „саветника“ и „експерата“, а конференцијама је присуствовао и претставник америчког министарства иностраних послова, Мајрон Блек.
Ова конференција америчких дипломата изазвала је нарочиту пажњу империјалистичке штампе, која отворено пише, да су Ален, Кирк, Блек и њихови „експерти“ расматрали питање стварања „осовине“ Београд-Атина, тј. закључења војно-политичког савеза титофашиста са грчким монархофашистима.
У вези са тим питањем грчки лист „Елефтерија“ каже, да је Ален имао у Београду вишечасовни разговор са Титом, од кога је добио поруку за грчку владу. Чим је стигао у Атину, Ален се састао са грчким министром иностраних послова. Грчки лист „Махи“ примећује, да је „Југославија данас постала центар интереса САД на Балкану.“
Припремање војно-политичког савеза Београд-Атина, пише западна штампа, значи у ствари приступањња формирању основног дела толико ишчекиваног Средоземног пакта, логичног наставка и допуне Атланског пакта.
Службена саопштења о атинским разговорима „доларских“ дипломата јасно указују на чињеницу, да потпаљивачи новога рата користе своје агенте титофашисте и грчке монархофашисте за стварање нових центара империјалистичке агресије на Балкану и у Средоземљу.
„Осовина“ Београд-Атина значи увлачење Југославије у злогласни Атлански пакт, значи претварање наше земље у плацдарм империјалистичке агресије, значи продају наших радних људи империјалистима као „топовско месо“ за амерички напад на најбољег пријатеља југословенских народа, на моћни Совјетаки савез…“ (Види: „Нова борба“, бр. 6. (35), 8 април 1950, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој; Никос Захаријадис, Стварање осовине „Аина-Београд“ опасност по мир, „Напред“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској, бр. 12 (29), 15. јул 195; Титова клика даје нове и нове концесије америчким монополистима, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5. октобар 1949; Амерички официри као „инстуктори“ Југословенске армије, „За социјалистичку Југославију, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 13.Х.1949; Титова фашистичка влада приступа Средоземном пакту, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11, 15.Х1949; Шпијунске везе титоваца и англо-американаца, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949. Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-полтемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949, Управљачи Југославије – агенти обавештајне службе САД, „Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949…).
Колико је Брозов ренегатски, робовласнички режим и контра-револуционарни преврат 1948. године био по Србе трагичан и колико је био економски успешан, види се најбоље по томе што је преко милион и пет стотина хиљада својих најбољих радника и стручњака „гастарбајтера“ морао продати капиталистичком западу као буржоаско-марксистички „вишак вредности“ или их растурити као робље да аргaтују по буржоаским и колонијалним државама у Африци и Азији…
Имајући у виду да и данас, као што је било 60-их и 70-их година ХХ столећа Брозови „гастарбајтери“ и њихови потомци шаљу у Србију “сваке године више од четири милијарде евра дознака из иностранства…” (Види: Од дијаспоре с љубављу, “Глассрбије”, 8. фебруар 2014).
Према једном извештају београдске “Политике” број “гостујућих” радника
из Југославије у западним капиталистичким државама попео се на милион у
току 1970. године. “Тако ћемо, каже лист, представљати једног од главних извозника радне снаге на целом европском континенту, с обзиром на укупан број становништва способног за рад”.
Одлазе на рад све више и жене. Од 500,000 жена радница у Немачкој су 110,000 из Југославије. Све је већи број одлива високо квалификованих радника. Брига је и то што се најмање Југословена враћа кућама из иностранства. А најновија је брига у томе што у последње време, радници не одлазе на рад него се потпуно исељавају и напуштају земљу дефинитивно…” (Види: “Политика”, Београд, 30. Јул 1970).
Имајући на уму да су капиталистички и „гастарбајтерски“ девизни приливи одржавали и стварали трули, ренегатски и расипнички југословенски државни буџет и привреду. Такође, имајући на уму да свега тога није имала Краљевина југославија, ни милона „гастарбајтера“ у капиталистичким земљама, ни милијадри долара капиталистичке помоћи и кредита, ни туристичке експанзије, па се ипак самостално финансирала и одржавала .
На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласничком и западно-европском и америчком империјалистичком лакеју Јосипу Брозу Титу, у којем дословно каже:
“… Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна. Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…
Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе.
Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…
Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која је окружена једино слабим суседима…
Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).
Довољно је бацити само брз поглед на оно што је информбировска штампа писала , па да се види какво је владало мишљење о Јосипу Брозу Титу, самопроглашеном генералном секретару КПЈ, пилигринском фратру, малтешком витезу, канонику цркве св. Јеролима у Риму, папином хаџији и вишеструком агенту који је употребљавао преко двадесет псеудонима: Клањчанин, Руди, Ото, Драгомир, Загорац, Георгијевић, Викторов, Петар, Валтер, Тито, Јаромир Хавлицек, Спиридон Мекас…
Не улазећи даље у никакве друге коментаре, цитирали бисмо чланак Н. Лорана, који је објављен под насловом „Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста“, који у скраћеном обиму гласи…
Н. Лоран:
ПОДЈАРМЉИВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД СТРАНЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА
За 26 март ове године у Југославији су одређени „избори“ за Народну скупштину. Основни циљ тих избора јесте да се замаскира фашистичка суштина режима клике Тита-Ранковића. Припрема за „изборе“ спроводила су у условима гестаповског терора и разуларене демагогије. За обезбеђење „поретка“ за време избора мобилисано је 700 хиљада полицајаца и десетине хиљада жбира државне безбедности. У току припреме за изборе олош Волстрита- поглавник фашистичке банде Тито и његови доклавници – држали су говоре у којима су под плаштом фразирања о „домократији, слободи и социјализму“, покушали да сакрију крајње тешко, управо катастрофално стање економике Југославије и њену потпуну зависност од англо-америчких империјалиста. Овим „изборима“ титовци још једанпут раскринкавају себе као експоненте буржоазије, као англо-америчке шпијуне и фашисте.
Политика фашистичке клике Тита-Ранковића у потпуности је усмерена на подржавање планова америчких потпаљивача рата. Београдски управљачи, испуњавајући наређења својих господара, чине све могуће да претворе Југославију у војни плацдар, а југословенске народе у топовско месо. Али то за титовце није нова ствар, јер се они већ одавно налазе у служби енглеске и америчке шпијунаже. Као што је познато, за време другог светског рата Титова банда била је повезана са англо-америчким империјалистима, добијала од њих одређене задатке и одговарајућу помоћ. Сада пак, титовци не скривају то. Иступајући 18-ог фебруара ове године у Ужицу Тито је цинички изјавио, да „смо ми за време рата од Запада добијали велику помоћ“.
Англо амерички империјалисти сада отворено подржавају клику Тита-Ранковића. За кратко време титовци су већ добили два америчка зајма у износу од око 50 милона долара. Та помоћ са Запада добија се такође по линији развијања трговинских веза и указивања војне подршке југословенским фашистима. Већ сада, уједно са другом робом, из САД у Југославију се лиферују авионски мотори, радио апаратура, авионски делови и други војни материјали. Између САД и Југославије закључен је споразум о ваздушном транспорту, у Југославији се граде нови аеродроми преуређују се стари, граде се касарне и друмови који воде према границама земаља народне демократије. Истовремено, под надзором америчких војних саветника, повећава се бројност армије, полиције, специјалних пограничних јединица, и врши се њехова нова предислокација. Армија, пограничне и специјалне јединице порасле су у 1949 години, у поређењу са 1948 годином, отприлике за два пута. Економски, финансијски и војни амерички саветници изучавају материјалне и људске резерве и могућности Југославије за будући рат.
У сагласности са директивама англо-америчких империјалиста клика Тита-Ранковића претворила је Београд у амерички центар шпијунаже и антикомунистичке пропаганде. По налогу Волстрита београдски управљачи воде дивљу, чудовишну, клеветничку пропаганду против Совјетског Савеза и земаља народне демократије, служећи се најгнуснијим измишљотинама позајмљеним из арсенала хитлероваца.
Претварање Југославије у војно-стратешку базу америчког империјализма захтева и преуређење њене економике у сагласности са антисовјетским, антидемократским и војним плановима САД и Енглеске. Услед тога клика Тита-Ранковића активно наставља са политиком ширења и јачања снага капитализма унутар земље. Државна индустрија престала је да буде народно добро и служи америчкој фирми Тито и Ко., као параван за капиталистичку експлоатацију трудбенички маса. Најважнији заводи и рудници прелазе у руке англо-америчког монополистичког капитала. Буржоаски економисти, који раде за клику Тита-Ранковића, уз помоћ англо-америчких „саветника“ разрађују такве „планове“, који се уопште не базирају на унутрашњим финансијским и техничко-економским могућностима, већ полазе од зависности економике Југославије од САД и Енглеске…
Англо-америчка штампа их подржава. Тако је енглески часопис „Трибјун“ 9 марта ове године писао: „Југословенска економика се налази сада на најнижем нивоу… Само ефективна помоћ од стране западних држава може извући Југославију из садашњег тешког стања…“ (Види: Н. Лоран, Подјармљивање Југославије од стране англо-америчких империјалиста, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, бр. 12 (35), 30. март 1950).