Поводом текста Сергеја Правосудова „Нико до самих Срба неће учинити Србију богатијом”

Први пут објављено 29. 4. 2017.

Александар Лазић

Верујем да нисам једини кога је одушевило име сајта Самовар-њуз: заправо одавно не видех тако добро именовање пројекта. Е, колико ме је то орасположило, толико ме је сневеселио први текст са Самовара који смо пренели – реч је о жалосном уратку (тако!) г. Сергеја Правосудова, једног од наше руске браће, формацијски распоређеном око Гаспрома/НИС-а. Дакле, примити к знању да драги Правосудов не може да се вади да „није упознат са ситуацијом“ у Србији.

Читајући његове хвалоспеве (ух!) Словенији и њеној „успешној независности“ – равно самохвали „његовог“ Гаспрома и НИС-а – упитао сам се да ли би њему и осталој руској браћи пријало да им исповртим колико је већи нпр. немачки национални доходак од руског? О томе како је уздизао визионарство Турске (и Турски ток) могу само да му цитирам владику Рада (за кога се надам да је чуо, мада тај Србин није био проф. економије): „Нико крупно ка Турчин не лаже!“ Или, парафразираним речима мог познаника, „од Турака је погубније савезнике тешко наћи“! Аферим, и срећно вам било, драги Сергеј!

Могуће је да је (и код мене) мало подигнута „радна температура“, јер су нам управо „ослободили“ Харадинаја, Македонија гори а Црна Гора, српска Спарта, улази у НАТО! (Да ли би Сергеј волео да му честитамо ово потоње, тај велики успех спољне политике Русије на Балкану?!) И, у том трену, брат Сергеј пише о економији, вредноћи Словенаца и руским улагањима у Србију. Ономад нам је рекао да не очекујемо финансијску помоћ од Русије (као да ми сами нисмо знали да Русија не штампа доларе?) – фантастична идеја у ситуацији док Запад купује у Србији и оно што јесте и оно што није на продају. Да се разумемо – не тражимо ми да будемо ничији плаћеници, али неко мора да овде уложи макар минималан новац да би Идеја опстала. Сорос „штампа доларе“, да одемо сви код њега на појило, нама предраги (што би рекао владика Раде) Сергеј?!

Сергеј Правосудов у Београду 2014. године

Ван економије, Сергеј П. (исправно) закључује да „садашње руководство Србије врло подсећа на оно украјинско из периода 1991-2013. године“. Ако је тако, шта је онда требало председнику г. Правосудова (а велики број Срба би волео и да је наш председник!) да, само неколико дана пред изборе, прима тог Укра на месту нашег премијера/председника, нескривено му дајући ветар у западна леђа?

Већ кад сам се био расписао, присетих се да сам једном руском брату (загледаном у Лондон) раније отписао. Можда је све ово горе било сувишно, склон сам да поверујем да је требало само да ставим напомену „од Руса загледаних у Лондон гори су само Руси загледани у Словенију“ и објавим доњи текст:

Александар Лазић: Бескрајни плави круг, и у њему Русија

Први пут објављено 5. 12. 2015.

Док неко не јави Русима да смо „њихови“, да искористимо овај ветар у леђа и мало критикујемо руску браћу, то јест једног од њих „за нас задужених“. Руководилац Балканског одељења руског Института за стратешка истраживања (РИСИ), др Никита Бондарев, прво је у latiničnom dodatku Nedeljnika устврдио да „Срби слабо разумеју данашњу Русију“, а онда се у другом наставку правдао како га српски русофили нису добро разумели и да су га „браћа Срби оптужили да жели да им отме гусле“. Тачно је да је у почетном тексту др Бондарев гусле означио као „црногорски инструмент“, што би било отприлике кад бих ја њему рекао да је Русија крштена 988. године у Украјини. (Не бих да идем тако далеко да помислим да то за њега не би била увреда.)

Дакле, не стоји то да су српске гусле црногорске – али то је најмањи проблем, макар како то ја видим. Основни проблем је што брат Бондарев нама попут западног јапија прича о „апдејтовању односа“, или – како би то рекла једна паметна Српкиња скроз наклоњена Русима – „не дозвољавам да ми лекције држе Руси загледани у Лондон“. Ако је тачно – а јесте – да Руси не могу бити већи Срби од нас Срба, онда је истинито и да нама нису потребни Руси који су већи Западњаци од Западњака. Или речима једног коментатора са Стања ствари, ако је тако онда ћемо „пре ми морати њих да спасавамо од погубног утицаја Запада него они нас“.

Никита Бондарев

На крају, добро је што др Бондарев познаје српску кинематографију, али не може се однос Срба према Русији разумети кроз досетке из Кустуричиних филмова, ма колико они били добри. (Било би то исто као кад бих ја покушавао да појмим Русију преко филма „Левијатан“ а не кроз Достојевског.) Ако хоће истински да проба да схвати наш однос према Русији, драги брат Бондарев мора да крене од оног мистичног „бескрајног плавог круга, и звезде у њему“, које маестрално описује – и неколико пута понавља – Црњански у Сеобама: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут опет код куће, у телу дрхтало, као нека звезда, последње зрно некадање младости. Оно га је задржало очајног, замуклог, сулудог већ од патње и туге, међу тим баруштинама и водама, што се испараваху над земљом, коју је од милоште звао Новом Сербиом.“

Преведено на мање мистичан али и даље не до краја разумом схватљив говор – да би неки човек (или сајт!) био довољно српски он мора бити макар мало проруски. И ту, драги брате из Русије, ми не мислимо нити можемо – да парафразирам почившег С. Милошевића – ишта да „апдејтујемо“!

Categories: Разномислије

Tags: Његош, Александар Лазић, Никита Бондарев, Правосудов полемика, Сергеј Правосудов, Србија и Русија