Садашње руководство Србије врло подсећа на оно украјинско из периода 1991-2013. године

(Ѕamovar-news, 26. 4. 2017)

Масовно незадовољство резултатима председничких избора у Србији отворило је дискусију о изгледима тих процеса. Да би ти протести довели до позитивних резултата, они морају имати јасан циљ. Тренутно је изражено само незадовољство због фалсификовања резултата у корист Александра Вучића.

Међутим, резултати неколико парламентарних избора показују да већина Срба подржава курс приступања ЕУ који предводи Вучић са његовим коалиционим партнерима, социјалистима. Ако се саберу гласови прозападно оријентисаних кандидата за председника Србије, такође се види да се ради о апсолутној већини. Не треба очекивати оштру промену политике због масовних протеста.

Проблем Србије се састоји у томе што је та земља, иако још није приступила ЕУ, већ прилагодила своје законодавство прописима Европске уније. Јасно је да се чиновници из Брисела неће превише забринути због српских сељака или индустријских предузећа, тако да су они у лошем положају.

Слична ситуација се десила у Бугарској пошто је приступила ЕУ. Лако се може разумети огорченост Срба, али се поставља питање: Постоји ли алтернатива? Судбина балканских земаља уопште, у последње време, не улива оптимизам. Довољно је погледати колевку европске цивилизације, Грчку.

Уколико се говори о државама које су биле у саставу Југославије, постоји само један успешан пример независности – Словенија. БДП по глави становника износи око 32 хиљаде долара, а у Србији је мањи од 15 хиљада долара, док у Хрватској износи 21 хиљаду долара.

Шта је узрок успеха Словеније? Много људи признаје да становници Словеније по менталитету не личе на балканске Словене. Њих одликује већа смиреност и марљивост. Више подсећају на Немце. Нема ничег чудног, јер се Словенија граничи са Аустријом и индустријски развијеном Северном Италијом. У доба Југославије Словенија је такође била економски најразвијенија република. Она се налази на раскрсници трговачких путева, има развијену инфраструктуру и добро образовану радну снагу. Продуктивност рада је највећа на Балкану.

Имао сам прилику да се сусретнем са словеначком компанијом “Comita”, која води порекло од југословенске „Искре“. „Comita” сада има фабрике како у Словенији, тако и у Русији. Она снабдева телекомуникационом опремом многе руске компаније. Посебно „Гаспром“ .

Приликом разговора са Србима, често сам слушао жалбе на то што им нико не помаже, што их је Русија одбацила, а киша инвестиција са Запада се није излила на њих. Али западне земље нису заинтересоване да се Србија развија. За то морају да се побрину сами Срби.

Руска компанија „Газпром нефть“ је уложила више од милијарду евро у српску компанију „Нафтна индустрија Србије“ (НИС), модернизовала нафтно-прерађивачке и маркетиншке капацитете. Сада производи НИС–а одговарају евро-стандардима и продају се не само у Србији, већ и у иностранству. При том прозападно руководство Србије непрестано повећава порезе НИС-у, очигледно тежећи да оптерети „Гаспром“. У исто време, инвеститорима из западних земаља српске власти дају пореске олакшице и стимулансе.

Пројекат „Јужни ток“ би омогућио Србији и Бугарској да добију дивиденде у току многих деценија. Међутим руководиоци балканских земаља нису били заинтересовани за промоцију тог пројекта, већ су одмах тражили повлашћен положај за себе. Они су дуго трговали са представницима Русије, Европске уније и САД.

Као резултат тога пројекат „Јужни ток“ није остварен. Сада Русија реализује друге пројекте, „Турски ток“ и „Северни ток – 2“. Јасно је да руководство Турске и Немачке више брине о стратешким интересима својих држава од наше словенске браће.

Срби се непрестано жале на своју елиту која не изражава народну вољу. Ја сам уверен да је сваки народ достојан своје елите. Пошто она не пада са неба, већ је део народа. Садашње руководство Србије врло подсећа на оно украјинско из периода 1991-2013. године.

Украјинске власти су прогласиле курс приближавања Западу, поставивши као стратешки циљ приступање ЕУ. Већина становништва их је у томе подржавала. Русију су украјинске власти користиле за добијање економских привилегија и као предмет преговора са ЕУ и САД. Само је један део Украјине – Крим – увек отворено заступао излаз из састава Украјине и присаједињење Русији. Први референдум о изласку из састава Украјине је на Криму одржан у јануару 1991. године. Тада је 93% становништва било за иступање из Украјине.

Међутим, крајем 1991. године се СССР распао и Крим је остао део Украјине, али је добио статус аутономије. Године 2014. одржао се други референдум и Крим је ушао у састав Русије. Украјинске власти су одбациле реторику о братском руском народу и почеле да спроводе апсолутно антируску политику. То се жалосно одразило на привреду Украјине. БДП по становнику Украјине износи око осам хиљада долара. У Русији – 26,5 хиљада долара. А у доба СССР се Украјина сматрала развијенијим регионом од Русије.

Да бисмо се вратили на тему протеста у Србији, неопходно је нагласити важно. Нико до самих Срба неће своју земљу учинити богатијом. А за то је потребно много рада, непрестано повећавање продуктивности, а не стално чекање бесповратне помоћи са стране. Бесплатног сира има само у мишоловкама. Од елите се мора захтевати да заступа интересе своје земље. То је тешко, али другог пута нема.

Хоће ли се ово практично реализовати? Највероватније – не. Протесте ће покушати да искористе Вучићеви „пријатељи“ из амбасаде САД и из Социјалистичке партије, како не би му дати прилику да концентрише сву моћ у својим рукама. Чак и ако Вучић разбије протесте, он не може да постане апсолутни диктатор, јер ће у великој мери зависити од подршке Запада и српске елите.

Сергеј Правосудов

Ситуацију у Србији анализирао директор Института за националну енергетику Сергеј Правосудов

Са руског посрбила: Владанка Војводић Милетић

Categories: Посрбљено

Tags: Владанка Војводић Милетић, Правосудов полемика, Сергеј Правосудов, Словенија, Србија и ЕУ, Србија и Русија