Владимир Коларић
Ни ратови нису оно што су некада били. Данас су они „анонимни“, „хибридни“ – теоретичари се силно муче да их дефинишу. Тек понекад је рат рат – а и тада је најчешће „хуманитарна интервенција“ или „Путинова агресија“.
Узрок таквог усложњавања појма и праксе рата је, са становишта актуелног носиоца/господара дискурса, а отворено речено агресора, у основи постојање могућности нуклеарног одговора. Да није тога, одавно бисмо другачији свет гледали. И Русију из три дела…
Ратови у пограничним, „лимитрофним“ зонама, којима и сами припадамо, поред остварења извесних локалних интереса, згодно су средство за исцрпљивање озбиљних противника, оних дакле чија је спољнополитичка позиција и дипломатска стратегија ојачана аргументом могућег нуклеарног одговора. Провокације ове врсте тек су део шире стратегије која подразумева и различите облике манипулације свешћу и рата идеја, све до најприземније корупције и застрашивања локалних центара утицаја.
Грешка коју је политички Запад направио потцењивањем руске способности за ревитализацију својих одбрамбених потенцијала, сада покушава да исправи на различите начине, па и поновним активирањем балканског жаришта и историјски одавно потврђеног расадника ширих сукоба и пројеката преструктурирања глобалних односа моћи.
Као што политички Запад има проблем да смисли начин како да савлада противника и стекне прокламовану „доминацију широког спектра“, односно свесветску хегемонију, а да то не доведе до нуклеарног холокауста, тако и балкански народи морају да нађу начина да избегну припремљени им ратни сценарио, али и потпуно покоравање, (само)уништење, односно потпуни културно-цивилизацијски слом, као и нео- или псеудо-југословенске мамце који им се толико нуде.
Даље распарчавање Србије и српског националног корпуса свакако не сме да буде прихватљиво, док би сваки политичар који кључ за регионалну стабилност види најпре у даљим српским (на само територијалним) уступцима морао да буде онемогућен да учествује у доношењу кључних стратешких одлука.
Пут је свакако у добром разумевању проблема регионалне безбедности, који укључује и унапређење регионалне сарадње. За тако нешто постоје озбиљне историјске и културне основе, и то никаквој малодушности или пропаганди која подстиче губитништво не би смело да буде места.
Да би се направили макар и најситнији кораци у том смеру, свакако је потребна промена перспективе и – промена језика. Нисмо слободни све до тад док нам нису слободни језик и ум, док размишљамо онако како колонијални газда каже, по наметнутим и сугерисаним матрицама, макар били уверени да му се жестоко одупиремо. Јер не би било први пут и да наш „јуначки отпор“ буде само део ширих стратегија и планова, оних који никоме не желе добро, па рекло би се ни својим народима. Али о томе нек брину ти народи, то више не сме бити наша брига. Наша брига коначно морамо да будемо – ми.
А предузеће „Балкански ратови ltd.“ би коначно морало да престане са радом.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Није што ми је Влада Коларић пријатељ; једно од бољих његових излагања.