(Polemia, 4. 4. 2017)

Зове се Макрон. Али његово име је небитно јер пре неколико година нико није знао за њега. Могао је то да буде било ко други: Емануел Валс, Мануел Макрон, Франсоа Жипе или Ален Бејру, небитно. Сви су међусобно заменљиви.

Олигархија је изабрала Емануела Макрона зато што је млад, амбициозан и добро изгледа. Али сам Макрон није нико други него портпарол олигархије.

Односно, портпарол једне безличне и надземне моћи: моћи новца, финансија, великих глобализованих компанија, бриселске бирократије и буржоаских космополита.

Нико, изабраник олигархије

Олигархија је изабрала господина Никог како би наставила да преко њега извршава свој утицај на Француску, дакле и на Европу. Изабрала га је како би избегла да председнички избори 2017. године дозволе промену једне политике која јој тако добро успева. Изабрала га је како би спречила да се француски народ пробуди након Оландовог несрећног мандата, његовог смртног вазнесења.

Она је дакле господину Ником ставила на располагање три главне акцијске мере како би добио изборе на Западу: моћ новца, моћ медија и моћ судства. Три силе које заједно функционишу: новац купује медије, а судство делује са медијима. Три силе које су за неколико месеци трансформисале амбициозног банкара – који је постао министар – у кандидата за председничке изборе.

Јер у Француској више не живимо у демократији, већ у једном постдемократском режиму.

Моћ новца у служби господина Никог

Постдемократија се не базира више на принципу ”један човек = један глас” као некад, већ на принципу ”један евро = један глас”.

Моћ новца је дозволила господину Ником да за неколико месеци ни из чега створи један тотално нови покрет. Новац му омогућује да мобилише најбоље маркетиншке агенције како би усавршио своју стратегију, свој стил, свој маркетинг. Новац му омогућује да буде свуда видљив, да изнајмљује најбоље сале за своје митинге. Новац му омогућује и да купи анкете које су њему повољне.

Како је без претварања признао Жером Фуке, директор Одељења за јавно мњење института за анкетирање ИФОП, у емисији ”На таласима”: ”Постепено смо убедили [јавно мњење – прим. ур.] да он [Макрон] може да прође у други круг председничких избора.”[1]

Новац је омогућио промоцију бренда Нико исто онако како се то ради за било који други маркетиншки производ. Штета што смо то увидели.

Медијска моћ у служби господина Никог

У постдемократији, моћ се такође изражава и преко медија. Мејнстрим медији, државни или приватни, више нису противтежа, већ део машинерије власти. Јер медијска конфирмација служи да припреми политичке изборе у јавном мњењу.

Мејнстрим медији припадају финансијским моћницима у Француској и због тога се наша земља налази на 45. месту ранг листе Репортера без граница о слободи медија за 2016. годину, иза… Буркине Фасо, Боцване и Тринидад и Тобага…

Пошто су покорни новцу, мејнстрим медији су непрестано промовисали кандидата Никог: причали су само о њему, никада га нису критиковали и никада му нису постављали питања која би могла да му буду проблематична. Нема шансе да једна Кристин Анго[2] нападне господина Никог у неког ТВ емисији. Чак је и часопис Историја нашао за сходно да дâ реч кандидату Ником[3]! Наравно, не и другима.

Новинари и уредници су сви заслужили господина Драија[4]: пропаганда у корист кандидата Никог је тотална, свеприсутна и очигледно све сем спонтана. Штета што смо и то схватили.

Моћ судства у служби господина Никог

Ознака постдемократије је најзад и власт судија, односно покорност заменљивих законодаваца диктату незаменљивих и идеологизованих судија.

Први пут у нашој земљи, за време председничких избора 2017. г., моћ судства се намерно меша у сам бирачки процес, што је противно традиционалном периоду ”републиканске уздржаности”.

Операција је била под шифром Пенелопа Гејт. Јер те судије, не зна се ко је ”независнији” од њих, имају задатак да судски ометају главну политичку препреку кандидату Ником: Франсоа Фијона.

Јер спонзори Емануела Никог желе само једну ствар: да пређе други круг са Марин ле Пен, како би после могао да искористи, као и бедник Ширак 2002. године, праву медијску буру против кандидата Националног фронта. Екстремна левица, тј. акциона служба олигархије, одавно се спрема за то пуном паром, као што смо то већ видели у Нанту или у Бордоу.

Господин Све-или-ништа олигархије

Са господином Нико, олигархија игра на све или ништа. После британског гласања у корист Брегзита, избора Доналда Трампа у Сједињеним Америчким Државама и италијанског ”НЕ” Ренцијевом референдуму, олигархија заиста ниже неуспех за неуспехом на Западу. Ипак не би ваљало да се француски народ пробуди из своје летаргије у 2017. години!

Зато се олигархија свесрдно труди да промовише господина Никог, као и да сакрије његове мане, које су све видљивије. Јер маркетинг није довољан да би једном државнику дао кредибилитет. Штета што смо то почели да примећујемо.

Нико и господин Балон

Нико је мислио да ће тако моћи да се извуче и да неће морати да представи неки логичан програм: добро изабране формуле Проксема[5] је требало да буду довољне како би привукао наивце из предграђа.

За олигархију, програм је био небитан: заиста, пошто у евро-зони председници више не председавају, као што ни владе не владају. Као обични заступници лобија и олигархије, они раде само оно што им се каже да (не) раде.

Опасна грешка у перспективи јер народ данас жели владаре који владају!

Штета по олигархију. А највише штета по Емануела Никог који ће вероватно остати оно што је од њега направљено: финансијски и медијски балон.

Мишел Жофроа је есејиста

Са француског посрбила: Светлана Максовић

[1] Емисија I média март 2017. на ТВ Слободе (TV Libertés).

[2] Прим. СМ: Кристин Анго (Christine Angot) је контроверзни француски писац, оптужена у више наврата за непоштовање приватног живота, а од 2017. је под истрагом због сумње да је крива за јавну клевету.

[3] Историја Француске: велика свађа (Histoire de France: la grande querelle), ванредни број, у продаји 23. марта; чланак Емануела Макрона „Помирити сећања”!

[4] Прим. СМ: Патрик Драи (Patrick Drahi) је француско-израелски бизнисмен рођен у Мароку, власник више великих медијских кућа у Француској.

[5] Прим. СМ: Проксем (Proxem) – француски издавач бизнис софтвера за синтаксну анализу.

Categories: Посрбљено

Tags: Емануел Макрон, Мишел Жофроа, Француска, француски избори