Напредовање по цену радикалног раскида са традицијом је самоубилачка лудост
Милован Данојлић (Фото: Ж. Јовановић)
Постоји један основни и пет стотина пратећих проблема у овом тренутку нашег културног живота.
Главни је проблем небрига, a остало су облици њеног испољавања.
Удари и губици с краја 20. и почетка 21. века оставили су тешке материјалне и још теже духовне последице у дубинама вашег колективног бића.
Ослабљен нам је имунитет, пољуљани су самопоштовање и самопоуздање.
У једном делу елите појавила се рајетинска послушност према силницима који су покушали да нам наметну колонијални статус. Ту је и стокхолмски синдром: усвајање и оправдавање разлога надмоћних непријатеља.
Могућност делотворног отпора таквом стању ствари пружа управо поље културног стваралаштва, простор на коме се окупатор најтеже сналази. Јачање културних делатности је од егзистенцијалног значаја за народни опстанак, важно колико и обнова привредне производње, ако не и важније.
Свака национална култура je утемељена у својој традицији. У њој су наши корени, наш животодајни образац. Дакако, традиција није музејски фонд закопан у непроветреном подруму, него оквир који даје правац за даља истраживања. Напредовање по цену радикалног раскида са традицијом је самоубилачка лудост, а паразитско прежвакавање баштине један мало комотнији облик умирања.
С обзиром на стање у коме су се нашле неке часне културне установе, као што су Српска књижевна задруга или „Летопис Матице српске”, не може се избећи утисак опасне друштвене неодговорности према драгоценостима завештаним од прошлости. Притом не мислим првенствено на лош материјални положај тих установа, већ на неразвијену свест о њиховој улози.
Иначе, први пут у последњих сто педесет година, укинут је обичај каквог-таквог награђивања књижевног рада. Хонорари се не исплаћују. Положај младих писаца је веома лош, критеријуми се срозавају, књижевни часописи су десетковани. „Српски књижевни лист”, месечник, излази четворомесечно, а трошкове штампарије покрива просјачењем.
Материјално сиромаштво је важан, али не најважнији узрок оваквог стања. Реч је пре свега о мањку свести код наших управљача. У предизборној кампањи нико, осим представника ДСС, не узима културу у уста.
Напредак подразумева складан развој материјалне и духовне културе. Довољно је држати то на уму, предузимајући ово што је могућно.
Писац
Categories: Преносимо
Да.
Душан Буковић:
ЧЛАНАК ПЕРЕ ПОПИВОДЕ
Одмах после резолуције информбироа Попивода је побегао из Југославије у Совјетски Савез 1948. године. Побегао је у јеку страшних злочина над извесним „српским“ комунистима, када их је Брозова великохрватска, гестаповска, фашистичка, фабијанска, интермариумска и интернационалистичка београдска рајетинска клика, Удба и милиција хапсила и инсценирала њихова убиства под разним изговорима… (Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом интернационализма“, Огран југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији, број 10, 1.Х.1949).
Броз је на нашу српску жалост познат и по томе да је дошао из Хрватске у Србију да покрене диверзантске акције и точак „буржоаско-демократске“ револуције која је била само нагли прелаз у великохрватску и пролетерску и да је као Павелићев агент злоупотребио део србског народа да се бори против сопствених интереса.
Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-рајетини прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити и осакатити.
Тако су „српске“ комунисте учили бечко-берлински марксисти баљезгари, фабијанци, бундисти, интермариумисти и бољшевици, који су имали седиште свог Генералног Савета Интернационале Карла Маркса у Њујорку од 1872. године.
Такође, имајући у виду да их је тако учио и совјетски диктатор Ј. В. Стаљин, који је имао као и Броз неколико десетина псеудонима, под којима се скривао (Види: Simeon Sebag Montefiore, Young Stalin, Toronto, 2007, cтр. 395), да они “имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом” (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
Имајући на уму да су у Краљевини Југославији „српски“ комунисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тз. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.
Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у Словенији у мају 1943:
„Боримо се за слободу и победу било које словенске покрајине. Сви крајеви Балкана биће слободни. А када једанпут буду слободни, онда ће једна посебна делегација, коју ће водити друг Тито, замолити друга Стаљина да нас прими у свој Савез. Друг Тито, који се бори у Хрватској, истовремено је и словеначки партизан и спреман је да замоли друга Стаљина да нас укључи у Совјетски Савез Социјалистичких Република…“
Указали бисмо да је и Милован Ђилас у „Борби“ од 7. новембра 1942. године између осталог, писао:
„Бранили су нам да волимо Совјетски савез. Ми доказујемо данас оружјем у руци да смо га увек волели… Љубав наша према Совјетском савезу неугасива је, јер она је кроз крв и огањ постала наш живот, наша будућност, наш опстанак, хлеб наш насушни…“
Попивода је објавио овај чланак, који преносимо под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку Југославију“, које су издавали југословенски комунисти полит-емигранти у НР Румунији и Совјетском Савезу. Он је и данас од интереса за разобличавање Брозове издајничке и злогласне фашистичке улоге у току Другог светског рата.
На крају не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо што комунисти сами кажу о себи.
* * *
Перо Попивода
(генерал-мајор Југословенске Армије)
ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА
Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији. Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.
Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.
Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.
Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.
Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.
То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.
У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.
Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.
До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.
Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.
У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.
1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.
Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.
На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.
Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.
Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!
Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.
Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.
Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.
Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…
За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.
Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.
То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.
Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.
Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.
Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).
Лапсус!
У журби се увек поткраде понека грешка. Треба да стоји:
Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у мају 1943:…