Извештај са предавања „Хрватско државно право: порекло и последице“

У просторијама Удружења Краљевина Србија у Београду, 20. априла, одржана је трибина Хрватско државно право и последице. На трибини су говорили Вељко Ђурић Мишина, историчар и директор Музеја жртава геноцида, и Софија Божић, историчар са Института за новију историју Србије, истраживач историје српског народа у Хрватској.

У име организатора окупљенима се кратким поздравом обратио Филип Пејковић, који је препустио реч првом говорнику на трибини Вељку Ђурићу Мишини. Ђурић је указао како четири године води Музеј жртава геноцида и како има велике планове у вези са радом ове установе. Подсетио је да је пред нама 22. април, дан пробоја последњих логораша из логора Јасеновац и да с тим у вези Музеј жртава геноцида припрема више различитих дешавања. Такође је подсетио да је Јасеновац дуги низ година важна истраживачка тема и да је Јован Мирковић пописао 2.500 библиографских јединица које се баве овом темом.

У свом излагању Вељко Ђурић је указао на методолошке мањкавости које у српској академској јавности постоје код истраживања Јасеновца, као и на неке заблуде које опстрајавају у јавности у вези са овим дешавањима; он је сплетом анегдота, цртица из својих истраживања и указивањем на проблематичан друштвени (и политички) однос према овим дешавањима вешто разјаснио који су проблеми и истраживачки задаци који чекају нека боља времена. Подсетио је и на проблем доступности архивске грађе и на државну зловољу која постоји да се овом комплексном проблему приступи онако како се то чини у научно развијенијим и друштвено одговорнијим срединама. Све ове цртице из српске академске, архивске, безбедносне и научне праксе одлична су скица невеселог стања у српском друштву у целини, његовој култури сећања и његовој националној самосвести.

Када су по среди историјски извори – а то је тема на којој Ђурић постојано инсистира и оно што је кључно за свако историјско истраживање – покушао је да коригује неке широко присутне заблуде. Наиме, за разлику од Немаца који су и једном броју логора водили прецизне картотеке, уз које су се често налазиле у фотографије заточеника – таквих картотека у хрватским логорима није било. Нема доказа да је постојала било која слична архива у логорима у НДХ. Навео је како фотографског материјала о злочинима у Јасеновцу нема, али да постоји картотека са фотографијама свих јасеновачких усташа (око 3.200 њих на броју, четири бојне), да је она похрањена у више различитих архива али да није лако доступна за истраживачки рад.

Подсетио је да у једном делу српске јавности постоји тенденција да се негира документарна вредност фотографија злочина – указао је на у том смислу истакнути рад Јована Бајфорда. Заправо. Ђурић је разјаснио да су многи усташки злочини заиста документовани на тај начин. Јуре Францетић, који је био на челу Црне легије, носио је са собом фотоапарат и волео је да фотографише себе и друге усташе током чињења њихових злодела.

Фото: Радио Слово љубве

Ђурић је подсетио на анегдоту са Јованом Бајфордом, коме је показао фотографије усташког злочина где се сам чин ликвидације јасно види. Истовремено је навео и да је за историчара кључно да познаје рад са фотографијом, да зна како да је тумачи, смести у одговарајући контекст и да јој одговарајуће значење. Постоје и фотографије са фингираним сценама и треба бити опрезан са атрибуцијом фотографског материјала.

Са психолошке тачке гледишта тешко је докучиво зашто су усташе биле склоне да се толико фотографишу. Њихова самоперцепција, указао је Ђурић, била је обликована припадношћу римокатоличкој цркви. Однос између усташе-џелата и жупника кључан је за разумевање психолошких механизама који су стајали иза динамике злочина: позната је прича из Ливна 1941. године када су усташе уништавале Србе а локални жупник им поручивао да се обрачунају и са његовом сестром која је удата за Србина, па ће им он после тога опростити грехе. О везама жупника и конкретних џелата Ђурић је навео неколико упечатљивих и узнемирујућих примера.

Ђурић се у свом излагању укратко осврнуо на место права у усташкој држави. Према његовим речима, НДХ није била међународно призната у пуном смислу те речи – признала ју је само једна зараћена страна у рату који је био у току. А то, са правне тачке гледишта није беспрекорно.

Указао је да је сам Анте Павелић био доктор правних наука. Да је у врху усташког покрета било много врхунски образованих људи (укључујући и литерату Мила Будака). Многи од ових људи су били правници. Павелић је као наследник правашке идеологије сматрао да је основ сваке историје право – на основу измишљеног државног права веровали су да могу да успоставе онакав поредак какав им одговара.

Ђурић је најавио и изложбу која се припрема за 7. јул – Тотални геноцид, која ће бити постављена у Београду. Своје предавање закључио је речима да историографијом морају да се баве професионалци. Реч је о врхунски важним темама, те ту нема места аматеризму и неодговорном приступу.

Други говорник на трибини била је Софија Божић. Њен истраживачки рад концентрисан је на историју српског народа у Хрватској. Докторирала је темом „Срби у Хрватској и југословенска држава 1918–1929“, која је одбрањена на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2007. године и која је преточена у опсежну монографију (два издања, 2008. и 2015. године; прво издање је распродато па је актуелно друго у издању „Службеног гласника“).

Божићева је указала да можемо у садашњем времену да посведочимо повампирење усташтва у Хрватској – покличи и графити, релативизација усташких злочина, инсистирање на Степинчевој канонизацији су спољашње и видљиве манифестације овог процеса. Ово је доказ да се Срби сматрају страним, непожељним елементом. Међу узроцима србофобије налази се и хрватско државно право, указала је она.

Према њеним речима, порекло нерасположења према Србима може се пратити уназад до њиховог насељавања у подручја потоње Војне крајине. Нерасположење према новопридошлима, које је било снажно код племства, проширило се и међу хрватским сељаштвом. Црква је Србе видела као страни елемент и поље за њено мисионарско деловање. За римокатолички свет и у Хрватској и ван ње Срби су схватани као реметилачки фактор и у цивилизацијском кругу западног хришћанства та идеја дуго опстаје независно од конкретних политичких прилика – врло експлицитно наведена код Ситон-Вотсона, на пример. Србофобичан мит о „бизантском духу“ који представља претњу за западну цивилизацију.

Божићева је оцртала кључне развојне фазе хрватског државног права и политички утицај који је у различитим историјским околностима овај концепт имао. Хрватска политика искоришћена је као елеменат коминтерновске политике – подршка свему што је усмерено против српског национализма „који је најопаснији од свих национализама“. У хрватском народу србофобно расположење подстицао је страх од апсорпције – услед малобројности. Као и осећај ниже вредности – због постојања две српске државе од 19. века.

Укратко, хрватско државно право је идеја да је хрватска државност имала непрекинути континуитет од Pacta Conventa из 1102. године до распада Хабзбуршке монархије. Овај концепт добија на политичком значају као реактиван механизам на снажење идеје о мађарском „дипломатичком“, политичком народу. Јозеф Етвеш, један од водећих мађарских политичких мислилаца и идеолога, супротстављао је идеји политичке идеју генетичке нације. Ова дистинкција доживела је правно утемељење у Закону о народностима из 1868. године.

Према овом концепту, подсетила је Божићева, постоји само један конститутиван народ. Исти модел који су разрадили Мађари прихватили су и Хрвати. Хрватско племство позива се на хрватско државно право, а ово схватање увршћено је у Угарско-хрватску нагодбу из 1868. године. Овај принцип водио је ка стварању етнички чисте хрватске државе.

Фото: ФБ страница Удружења Краљевина Србија

Док је мађарска идеја о искључивом мађарском политичком народу у Угарској краљевини водила сукобу са многим народностима, укључујући и Хрвате, ова идеја отелотворена у хрватској политичкој пракси водила је сукобу готово искључиво са Србима. Српском народу није признавана национална припадност. СПЦ је називана „гркоисточном несједињеном црквом“. Српско име порицало се са највиших места хрватског јавног живота – умерењаци су користили израз „наш народ“ а радикалнији елементи „Власи“, „Цигани“, „Гркоисточњаци“. У овоме је најдаље ишао Анте Старчевић са његовом бестидном плејадом најгорих погрда.

Божићева је оцртала политички развој у Хрватској током 19. и почетка 20. века у контексту инсистирања на државном праву и негирању српске националности. Године 1861. патријарх Јосиф Рајачић је покренуо расправу пошто је Иван Кукуљевић изјавио да је у Крајини насељен „наш народ“ а не српски народ.

Хрватска страна је привремено одустала од ове тврде линије 1867, пошто је увидела да Хабзбуршка монархија неће бити преуређена по федералном већ по дуалистичком принципу. Долази до привремене слоге Срба и Хрвата, у складу са хрватским политичким интересима. Овај период добрих односа био је краткотрајан – већ 1871. Скупштина хрватских учитеља уопште не спомиње српски народ. По ревидираној Нагодби из 1873. године није признат српски народ. Бан Иван Мажуранић заводи отворено антисрпски режим.

После његовог одласка Срби су покушали да се договоре са Хрватима, али им то није пошло за руком. Божићева је навела да су Срби известан политички успех постигли Српским законом из 1887, у ком су Срби споменути а регулисана је и употреба ћириличког писма.

И крајем 19. века било је јасно да су хрватско-српски односи дубоко поремећени и да је хрватско инсистирање на државном праву кључни узрок таквом стању. Долазило је, подсетила је Божићева, до излива погромашког насиља. Најгори такав случај били су нереди из 1902. године поводом чланка Николе Стојановића у којима је, само у Загребу, било повређено преко сто људи. Почетком 20. века долази до установљења „новог курса“ са сменом политичких генерација. Хрватске странке одустају од државног права, признају српску националност и добијају од Срба подршку за обједињавање Троједне краљевине (Хрватске, Славоније и Далмације) у један политички ентитет. То је водило Задарској резолуцији из 1905. године. Дотадашњи сукоби су се умирили.

Међутим, у једном делу хрватске политичке јавности овакав „нови курс“ није прихваћен. Праваши, франковци су били против одступања од хрватског државног права и њихова политика је имала пресудан утицај на потоњи усташки покрет. Франковци су истицали територијалне аспирације у складу са хрватским државним правом. Омеђавање територија на основама хрватског државног права био је извор нових сукоба. Како је ове аспирације преузела и популарна Хрватска сељачка странка Стјепана Радића, тиме су ови сукоби пренети и у нову југословенску државу.

Занимљиво је приметити како је у оквирима хрватског политичког развоја једна елитна идеја успела да оствари утицај и на народњачку, странку сељачког национализма каква је била ХСС. Тај преображај једне идеје и трансформација хрватског национализма у један масовни покрет могле би, верујем, да буду тема једног темељног историографског истраживања.

Колико се на хрватском државном праву инсистирало и у новонасталим политичким околностима указује и чињеница, коју је Божићева навела, да су представници Државе СХС инсистирали како је Хрватска крај Првог светског рата дочекала као независна држава и да ни у ком случају не може бити речи о томе да ју је српска војска ослободила. Територијалне аспирације ХСС биле су веома амбициозне иако је Радић био спреман на извесне уступке, на пример да одустане од делова источног Срема и од Боке – али за делове Бачке, Босанску Посавину, делове Херцеговине. Земун је често истицан као гранична тачка – што је граница идентична оној која је спомињана на Хрватском римокатоличком конгресу из 1900. године. Божићева је подвукла да је око хрватског државног права постојало широко сагласје – и минималистичке и максималистичке струје ослањале су се на хрватско државно право. Само када је хрватска страна одустајала од овог концепта долазило је до суштинског побољшања српско-хрватских односа.

После предавања Софије Божић уследила су питања публике која су се углавном односила на релевантност ових историјских разматрања. У овом делу трибине углавном је говорио Вељко Ђурић, употпуњујући своје раније излагање новим чињеничним материјалом и сагледавањем како стоје српска историографија, институционализована култура сећања и уопште национална самосвест. Најкраће речено, не стоје добро. Али то треба да послужи као снажан подстицај да много више и посвећеније радимо на себи, у крајње неповољним политичким приликама.

Аудио прилог: Радио Слово љубве

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Вељко Ђурић Мишина, Милош Милојевић, Софија Божић, Србија и Хрватска, Филип Пејковић, Хрватска, право