Басарина интерпретација одговорности Срба и Слободана Милошевића за разбијање Југославије и Србије својом поједностављеношћу и нелогичношћу постидела би и тужиоце Хашког трибунала
Милош Ковић
„Ковића заувек стављам ад акта и враћам се на нашу тему“ – написа Светислав Басара у својој колумни од 11. априла.“
То би ваљда, у преводу, требало да значи да он жели да прекине нашу полемику. Биће то, наравно, велика штета, јер ова размена мишљења остаће упамћена по ученим аргументима и међусобном уважавању. Заслуге за такав тон, наравно, припадају ономе ко је полемику покренуо. Басарини бели господари, наиме, толеранцију сматрају европском вредношћу и сигурним знаком високе културе. Добро је то што смо избегли псовке, увреде и расизам. Плавооки посматрачи би могли да помисле да смо десни популисти.
И док напуштам Басарину Фарму, у чекаоници већ видим следећег, најављеног фармера – Вука Стефановића Караџића. Он, ето, седи и снуждено чека да га Светислав Басара прозове. Вук је, иначе, мртав већ неких век и по, али то му неће помоћи да избегне оштро, јуначко и истинољубиво Басарино перо. Не бих му био у кожи…
Напуштам Басарину Фарму обогаћен вредним сазнањима. Све је почело тако што се овај неуморни мегданџија обрушио на мене, пошто је на интернету прочитао један пасус из чланка штампаног у Политици. Акрибични Басара, међутим, ни тај пасус није успео да ваљано дочита. Погрешно цитирајући, узгред је показао да не зна за разлику између „историографије и „историје“. Цитати, иначе, нису Басарина јача страна. На другом месту (колумна од 7. априла) каже да сам написао да „заувек одлазим из кафане“. А код мене скромно стоји: „Напуштам локал“.
Утврдили смо, потом, да Басара није читао ни Илариона Руварца ни Панту Срећковића, писце на које се у свом првом препаду толико позива. Штавише, он не зна да водећи српски интелектуалци с краја 19. и почетка 20. века не само да нису „свесно одбацили“ и „прекрили заборавом“ Руварчева тумачења српске историје, него да су, као Руварчеви саборци и поштоваоци, српску историографију и национални програм уобличавали у духу његових идеја (Стојан Новаковић, Љубомир Ковачевић, Љубомир Јовановић, Светислав Симић и многи други).
Не знати није грех и понешто се да поправити, макар и уз млако пиво, испред задружне продавнице. Али, одакле великом српском писцу та потреба да, уместо да ради на себи и удвостручи напоре у савладавању градива, нападне и извређа оне који би у томе могли да му помогну? И да им чак држи кафанска предавања, зачињена псовкама?
Басара, једноставно, лупета о стварима које не познаје. Тако нам он (10. априла) поверава да је, читајући књигу Миодрага Поповића Видовдан и Часни крст, сазнао да Видовдан „не само да у време косовског боја није постојао као појам – петнаестог јуна 1389. „обележавао“ се пророк Амос – него да је након што је измаштан и пуштен у оптицај, у календар СПЦ уписан као празник тек 1892, што ме је још тих давних дана навело да закључим да је и такозвана „видовданска етика“ лажовска, да је, последично, и српска видовданска историографија лажовска и митоманска и да се можда у томе крије кључ мистерије зашто су Срби толико подложни политичкој идолатрији, митоманији и лагаријама“. Пре него што је прочитао ову књигу, Басара је, како сам каже, српску историографију „узимао здраво за готово“.
Човек не зна чему више да се чуди. Нисам знао да ико „узима здраво за готово“ оно што прочита, па макар то била и српска историографија. Ипак, самопоуздање с којим Басара демонстрира своје енциклопедијско незнање човека сасвим разоружава. Књига Миодрага Поповића, објављена 1978, до данас је увелико превазиђена. Једна од Поповићевих „ситних омашки“ јесте и та што није знао да већ у средњем веку код Срба постоји култ светог Вида, свеца који се славио 15. јуна. То се види чак и у најпознатијем српском средњовековном рукопису, Мирослављевом јеванђељу. Низ српских пролога и минеја из 14. века, под 15. јуном доносе житија и службе посвећене светом Виду. Сачуване су и фреске које приказују овог свеца, од којих је свакако најпознатија она која се налази изнад гроба архиепископа Данила II у Богородици Одигитрији, у Пећкој патријаршији, настала око 1335. Басара нам, дакле, више од 40 година после појаве Поповићеве књиге, екстатично држи лекције о њеним врхунским достигнућима, при чему из ње извлачи далекосежне политичке и културолошке закључке.
Зашто би видовданска етика из прве половине 20. века, као савремена форма једног древног предања, видљива у делима Милана Ракића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића и других писаца, а потом уграђена у основе званичне културе Краљевине Србије и Краљевине Југославије, морала да буде „лажовска и митоманска“? Зато што стари антикомуниста Басара само наставља Поповићево политичко разрачунавање, из 1978. године, са „видовданским култом“, „насталим под притиском политичко-економских императива српског грађанства, продирања на југ и освајања Косова“. Тај култ, који је чинио „атомско језгро српског, па чак и југословенског (унитаристичког) национализма“, по Поповићу је, наравно, подразумевао и спремност на „клање“.
Присетимо се и Басариног антологијског осврта на годину 1914, којој је претходила „деценијска агресивност Србије према Аустроугарској“? Или његовог тумачења НАТО агресије, пљачке, убијања и протеривања са Косова преко 200.000 Срба и Рома, које „историчар не би смео да истрже из историјског контекста и да га представља као нешто ‘ничим изазвано’“? Тако је, чак и нацистички и усташки геноцид над Јеврејима, Србима и Ромима имао је свој историјски контекст. И истребљење америчких Индијанаца било је, свакако, „нечим изазвано“. Басарина интерпретација одговорности Срба и Слободана Милошевића за разбијање Југославије и Србије својом поједностављеношћу и нелогичношћу постидела би и тужиоце Хашког трибунала.
Ако вас занима каква би била слика историје Срба да је Аустроугарска добила рат, прочитајте Басарину колумну од 7. априла, посвећену „нацификованом“ Београдском универзитету, „Ћосићу и његовој послузи“ и сличним темама. Као да сте, испред теразијске Касине, 1917. године, отворили латиничне „Београдске новине“, орган аустроугарских окупационих власти (1916-1918). И овај лист је, све у намери да преваспита и излечи Србе од опаке бољке српског национализма, систематски блатио Београдски универзитет и Српску краљевску академију, проглашавајући их главним изворима заразе. Уз то, старао се да се темељно обрачуна са личностима и идејама српских националистичких интелектуалаца; нарочито често ударао је по тада већ покојном Јовану Скерлићу и по Јовану Цвијићу.
Заиста, шта ће пораженим и колонизованим плебејцима и нацијама књиге и школе? Нека за своје највеће књижевнике прогласе нешколоване незналице. Које ће, у слободно време, са сикофантском марљивошћу, међу суграђанима проналазити и денунцирати оне који буду заражени ендемичном бољком национализма.
Цела полемика коју Басара сада ставља „ад акта“ тицала се, како се види, политике и није имала много додирних тачака са историјом. Са њим се не може расправљати о историји, јер он је не познаје. Његова слика прошлости је митоманска и окамењена, намењена искључиво легитимисању расистичке и антисрпске политике његових белих господара. Ни морал не може да буде наша тема. Сам Басара се уосталом, у својим текстовима, често и искрено жали на невоље које му задаје недостатак карактера.
Има ли потребе да се осврћемо на Басарине псовке, увреде, кидисање на студенте, уплитање у факултетске интриге? Све су то, ипак, сведочанства о њему, о листу који то објављује и о времену у коме живимо.
Басара је, наиме, прави јунак нашег доба. Велики Брат тражи и плаћа јавно разметање примитивизмом и агресивношћу. Деца већ, из забаве, телефонима снимају вршњачко насиље и постављају га на интернет. Басарини бели господари више не морају да под капуљачама, својеручно, уз пламен запаљених крстова, вешају одметнике погрешне боје коже. Линчовање Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија извршено је под светлошћу рефлектора, у директном преносу, на свим великим светским телевизијама. Директни преноси НАТО разарања целих држава, патњи цивила и уништавања целих људских популација више се не разликују од ријалити програма. И што је најважније, Басарини бели, плавокоси господари све то више не морају да раде својеручно. Имају они људе за то.
Аутор је историчар
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Categories: Преносимо
Velika je greška, često ona biva i greh, ne pretući barabu u prolazu, a kamoli Basaru u Danasu. Može neko da se plaši, da ne zna kako, da jednostavno kaže da nije čovek za tuču – u redu razumećemo naročito kad je žensko – ali niko ne može da kaže ovom sivom tiću, onižeg rasta, da se nije proslavio što je više puta postrojio barabu.
Lepo kaže naš narod, gde god sretneš neku basaru a ti je dobro izmlati. Sevapa radi.
P.S. Ko nema one dve stvari za tuču, da ne bude ljubomoran na one koji ih imaju (v. V Moj.)
Нека нишчег басаре, та он је само амбасадор празнословља, испичутура који пером залуд голица дно “унучета” не би ли се одуховио , све у пустој жељи да, кад у празно “унуче” посади књижевно и колумнистичко перо, бар за толико буде изнад свог покојног таста…Ал’ не бива…