Сутрадан, после референдума о изласку Црне Горе из Савезне Републике Југославије, примљен сам у кабинет ондашњег председника Владе Србије др Војислава Коштунице. Разговарали смо о протеклом референдуму. Сећам се да сам га тада питао зашто је Русија подржала излазак Црне Горе из заједничке државе. Рекао ми је, да ни њему то није јасно.
Марко Јакшић
Неколико година иза тога, био сам гост на завршној конвенцији једног од опозиционих председничких кандидата на изборима у Црној Гори, господина Андрије Мандића. Завршни митинг је био у Никшићу дан уочи предизборне ћутње. Током саме конвенције чули смо да је ондашњи руски председник примио кандидата ДПС-а за председника Црне Горе. Андрији Мандићу сам тада рекао, како он мисли да добије изборе ако и Исток и Запад дају подршку кандидату владајуће партије.
Слична ситуација се десила и током председничких избора у Србији, када је само 5-6 дана уочи самих избора руски председник Владимир Путин примио председничког кандидата Српске напредне странке Александра Вучића и пожелео му срећу на изборима. Истоветну подршку је премијер а председнички кандидат добио и од Ангеле Меркел.
Јединствена Русија, као владајућа странка у Русији, је такође током парламентарних избора 2014. и 2016. године давала подршку Српској напредној странци, али та подршка никада до сада није била тако снажна као током председничких избора 2017. године. Међу кандидатима за председника Србије било је оних који много искреније доживљавају Русију него што то чини председник Српске напредне странке али је њима таква подршка изостала.
Режим у Србији је истоветан оном у Црној Гори. Личе као јаје јајету. И један и други су мафијашко-криминално-диктаторски где два рођена брата владају у обе републике. У многоме подсећају на режим у Украјини према којем Русија има непријатељски однос. Можда зато што су тамо жртве становници руске националности, за разлико од Србије и Црне Горе у којима Срби страдају и пате.
Прошле године током парламентарних избора у Црној Гори Вучићев режим је активно учествовао у инсценирању наводног државног удар у тој земљи. Сетимо се само речи српског премијера који је дан после избора изјавио да Србија има много озбиљне податке о „непостојећем“ државном удару. Са ове дистанце види се да је Србија заједно са другим западним тајним службама, као и ДБ Црне Горе, исконструисала цео случај да би Мило Ђукановић победио на изборима. И не само то, и Пинк и Информер, медијске узданице Александра Вучића, одвратним и пљувачким текстовима обасипали су политичке противнике Мила Ђукановића представљајући их као руске фаворите. Епилог је да је Ђукановић победио на изборима а Црна Гора ушла у НАТО пакт. Нажалост, све то није спречило руску политичку врхушку да подржи Александра Вучића на председничким изборима.
Ја сâм никада нисам могао да схватим зашто Москва подржава власт у Србији која Бриселским споразумом отцепљује сопствени део територије и прави, за почетак, независно Косово односно као крајњи подухват Велику Албанију. Пре неколико година ондашњи руски амбасадор Александар Конузин је то објаснио речима да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Тачно. Али ако смо браћа, ако смо пријатељи, онај ко греши, а то је Београд, мора да се саветује, критикује па чак и мало изгрди, да не чини сам себи ненадокнадиву штету.
Путин и Вучић у Кремљу пред председничке изборе у Србији
Истина је да је руском подршком спречен пријем Косова у УНЕСКО, али је пре тога Србија учинила много горе ствари. Омогућила је пријем Косова у бројне међународне организације, до давања посебног телефонског броја Косову као посебној сувереној држави. И не само да није било макар благог пријатељског прекора са руске стране, него су руски дипломатски представници током 2013. и 2014. године снажно подстицали Србе да учествују на сепаратистичким изборима чиме су легализовали и легитимисали још једну албанску државу на Балкану. Иначе, ти посланици, министри, градоначелници који су положили заклетву на сепартистички устав независне самопроглашене државе Косово радо су виђени гости у руској амбасади. Не могу да разумем да Русија не признаје независно Косово али признаје њене изабране представнике макар то били и Срби.
Пре неки дан се шеф руске канцеларије у Приштини заложио за формирање Заједнице српских општина. Идентичан захтев је поновио и амерички амбасадор у Приштини. Иначе, структуру те Заједнице треба да чине Срби који су бирани на локалним и парламентарним изборима по законима самопроглашене републике Косово а форма Заједнице је строго у складу са уставом те парадржавне творевине. На страну, што сама Заједница неће имати никаква извршна овлашћења.
Политика на Балкану актуелне власти у Београду је строго германофилска, зато ми не иде у главу да таква политика може да одговара и Москви.
Или је можда у питању нешто друго. Напуштање Косова и Метохије од стране Србије на начин на који то чини Београд олакшава руској страни да сутра у Савету безбедности омогући признање Косова и Метохије јер је претходно Београд то већ учинио. Једна таква позиција омогућила би Русији да поред већ припојеног Крима то исто уради и са Јужном Осетијом, Абхазијом, Придњестровљем, Донбасом па и неким другим деловима у другим државама у којима живе Руси. Распадом Совјетског Савеза сматра се да је више од 35 милиона етничких Руса остало да живи у туђим државама.
Срби са Косова и Метохије су 2010. године прогласили Владимира Владимировича Путина за почасног грађанина Косова и Метохије. То се десило у Зубином Потоку где је у сали од 300 места било више од 2000 људи. Многи су плакали када је ова повеља додељена руском председнику. Њега Срби са Косова и Метохије доживљавају као месију, као спасиоца. Ипак, тиме своју политичку позицију Срби са Косова и Метохије нису побољшали. За љубав је ипак потребно двоје.
Више од 70% Срба данас у Србији верује Русима. Тај проценат није достигнут никаквим медијским кампањама и новцем него је исконски наслеђен. Бојим се да ће руском подршком српском диктатору Александру Вучићу, нарочито код млађе српске популације, рејтинг који Руси имају код Срба бити јако снижен.
Министарство иностраних послова Русије је осудило студентске протесте у Београду јер их, наводно, организује Запад иако нису необавештени и добро знају да је било жестоке изборне крађе због чега се митинзи и одржавају.
Мени лично, какви год били геополитички и стратешки руски интереси, таква политика није јасна а није ни коректна према српском народу. Мој пријатељ Љубиша Илић, власник кафића „Вожд“ у Косовској Митровици, после руске подршке Александру Вучићу скинуо је портрет Владимира Путина у свом кафићу. Када сам га питао зашто си то урадио, рекао је: „Марко, претерали су!“
Аутор је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Разномислије
Постоји више разлога зашто је Русија то урадила.
Поред тога што она као велика сила има своје договоре са другим великим силама, те се ту као и у случају Крима води пре свега својим интересима, постоје и неки далеко приземнији разлози – новац.
На пример, Карићи су сарадници Вучића, а Карићи подмићују корумпиране државне службенике у Русији и ЗНД већ 30 година. Одрађују посао за Русе у Азербејџану и неким другим државама. Карићи су, како би рекли у САД, уложили велики новац у ”лобирање” у врху руске власти.
Нису ту само Карићи, има ту још српских тајкуна који живе и раде у Москви, у Русији је и Мира Марковић. Ту су и старе УДБ-КГБ везе, другови и другарице коминтерновци, итд. Нико из опозиције нема такве ”лобисте” у Москви. Поред свега тога, врх СПЦ и РПЦ беспоговорно и некритички следи световну власт.
Управо због тога Москва у овим протестима студената у Србији види некакве теорије завера. Несхватљиво им је (као и напредњацима у Србији) да неко може да се буни против лопова на власти а да не ради ни за кога, чак и да не воли Запада, да је против Нато и ЕУ.
У Русији су велике социјалне разлике, постоји малобројна богата, однарођена елита (у којој одлично пливају разни Карићи) и народ који саставља крај са крајем. Доста Руса у Путину види некога ко штити тајкуне и крумпиране политичаре из власти. Није немогуће да ће се руски народ побунити, без икакве инцијативе и подршке са Запада, али ће, како је Дугин назвао, ”олош-елита”, бити уверена да је то ЦИА организовала.
Оно што се сада догађа у Србији може да се догоди у Русији, без икакве подршке и мешања било кога са Запада.
За нас је довољно да се из овога нешто позитивно изроди само у Србији, јер ако народ неће Вучића, а са Вучићем и Кариће и сличне, онда ће Путин и они који су пријатељи са Карићима морати да им кажу: Волимо ми вас, али вас ваш народ не воли, не можемо више да вам помогнемо.
Ако нова власт буде одлучна у одбрани КиМ онда ће онај родољубиви, православни део руског народа вршити притисак на своју власт да се помогне Србија.
Јадни, јадни Срби русофили! Г-дин Јакшић пише: “…Међу кандидатима за председника Србије било је оних који много искреније доживљавају Русију него што то чини председник Српске напредне странке али је њима таква подршка изостала…..Више од 70% Срба данас у Србији верује Русима. Тај проценат није достигнут никаквим медијским кампањама и новцем него је исконски наслеђен…“. Он и српски русофили не схватају да оне Русије којој су Срби исконски веровали више нема још од 1920-тих година. Убијена је у руском грађанском рату, а њене убице – бољшевици, су до те мере током своје 70-годишње владавине све променили и уништили традиције у тој земљи, да повратка нема – та ваша савремена “Русија“ са оном – историјском Русијом нема никакве везе! Та нова постсовјетија се бесправно огрће плаштом и маском Русије, а мало је Срба, као што је један коментатор на НСПМ-у (@Јовиша Видић од Рудина) који виде шта се иза тог плашта и маске скрива и то је овако језгровито изразио: “…Совјет и Југословен су два брата рођена а обадва су рак рана, како Руса тако и Срба…“. То важи и за одличан увид у коменбтару @Varagić Nikole на овом сајту.
Историски је позната ствар да су се амерички социјалисти и бундисти у Њујорку, као и фабијанци у Лондону, залагали за зликовачки експериметани комунистички поредак у трулој, олигархиској, нихилистичкој и анархистичкој подземној Русији, која је константо потпаљивана изнутра и споља од друге половине деветнаестог столећа. Руски револуционари су били оптерећени комплексом анархије. То је А. Херцен приказао у једном разговору са једним нихилистом:
„Ви сте били хипокрите (вели нихилиста) – ми ћемо бити циници; ви сте имали морала само у речима, – нама се чини бољи злочин; ви сте се покоравали вашим старешинама и ви сте се клањали људима које нисте поштовали; ми ћемо их гурати лактом и стати им на жуљ не тражећи извињење; ваш се понос задовољавао спољним знацима поштовања и пуким уветом, – наша се гордост састоји у томе да презиремо сваку пристојност и свако питање части…“
Имајући у виду да је главна оштрица спољњег социјалистичког, фабијанског и бундистичког естаблишмента у Лондону и Њујорку била усмерена против руске монархије и Руске православне Цркве. Против главног носиоца руског самодржавља. За време извођења тз. „буржоаско демократске“ револуције у Русији 1905-1906. године сматрали су погодним моментом да је осакате и униште. Дочекали су зликовачку бољшевичку револуцију у Русији са великим одушевљењем – “Many Russian born Jews, albeit a minority, were also socialists or associated with the Bund. Much more important, however, was the fact that the overwhelming majority of American Jews, regardless of political outlook, hated the Russian government and rejoiced in a movement which promised some relief to their pogrom-stricken coreligionists and relatives…” (Види: Arthur W. Thompson, American Socialist and the Russian Revolution of 1905/1906 – Freedom and reform – Essays in Honor of Henry Steеle Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967, стр. 343).
Није без интереса да поменемо и једно сведочанство о узроцима србофобије и русофобије које је оставио проф. Др. Л. М. Костић у студији “Србија или Југославија” из које ћемо репродуковати извесне цитате да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.
Стр. 62 и 63: “… Мени изгледа та ствар прилично јасна и доступачна: из истих разлога из којих помажу и комунистичку Југославију. Тј. из мржње према Истоку, према Русији, према православљу итд. Они сматрају да би слободна Србија одмах тражила и нашла наслон на Русију. Они то с правом претпостављају. И ми бисмо личили на самоубице кад бисмо се тога наслона либили, кад га не бисмо свестрано користили.
Видели смо шта нам жели Енглеска и како је с нама поступала. Поред свих издаја, још је бомбардовала српске градове горе него Немци за време последњег рата, а хрватске је сасвим штедела. Зажто? Врло је прост одговор на то. Черчил је већ био утаначио са Стаљином поделу Југославије одн. сфера у Југославији по принципу фифти-фифти, и Стаљин је био тобоже сместа дао пристанак. А како би изгледало то пола-пола? Ни то није тешко докучити; Енглеска би имала у својој интересној сфери запад а Русија исток Земље. Зато она није протестовала због убијања Срба у ‘НДХ’ већ због српских одмазда, јер је свој пресумптивни део штедела; зато је наметнула претседника владе Субашића; зато је фаворизира сваки антисрпски покрет и у земљи и у иностранству итд. То ће она чинити и даље, јер се ‘принципи енглеске спољне политике не мењају, па ма која влада била на управи земље’, како гласи једна спољно-политичка максима.
Не само да су Савезници (у првом реду Енглези) напустили Дражу, већ су они били готови да помажу Павелића. О томе детаљно пише бивши југ. Министер за време рата др Милан Мартиновић у календару ‘Хрватског Гласа’ за 1955, а то преноси и г. Радоје Л. Кнежевић у лондонској ‘Поруци’, број јануар-март 1959, страна 40. Енглеска обавештајна служба у Швајцарској пристала је била да се помогне хрватска акција против Немаца ако се образује заједницка влада ХСС и умерених усташа. Савезници би ондма де факто признали Хрватску републику – на челу са дром Мачком…
Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом.
То су константе, сталне руководне идеје енглеске политике, не треба се
заваравати. А она, нажалост, још увек врши велики па негде и пресудан утицај на САД. (Тако је било и за време последњег рата, када су Србију бомбардовали
амерички авиони, али врховна команда над савезничком авијацијом у нашем пределу припадала је Енглезима. Они су виновници свих убистава Срба од почетка 1944, а посредно и од пре).
‘Савезници’ су створили комунистичку Југославију; то је њихово чедо, њихово дело. Ако им сад не конвенира, значи да је ми морамо рушити и прилагодити њиховим циљевима.
А који су то циљеви? Борба против Русије и Истока, против сваке Русије, не само комунистичке…
Ја нећу говорити нашим људима шта би значило за нас Србе кад бисмо Русију изгубили или удаљили од себе, кад бисмо је натерали да пригрли наше непријатеље ( као у доба краља Милана ). То знамо из историје, то осећамо инстиктивно. Нема нама природнијег ни чвршћег наслона него на Русију, словенску, православну, ћириловску.
Она нас је несебично помагала кроз многе векове и у разним ситуацијама…”
Стр. 66 и 67: “Енглези су егоисти према целом свету, али су према Србима још и непријатељи. И онај ко се на њих поуздава у најмању руку је непоправљив. Други ‘савезници’ нису тако а приори нерасположени према Србима и дали би се местимично разлогу да се Енглеска не укопча увек, па тиме онемогући сваки акт у корист Срба. Немамо ми шта од њих да очекујемо, ма шта доброг, ја најискреније уверавам читаоце. А видеће да и други тако мисле.
Пок. Адам Прибићевић је у једном веома запаженом чланку објављеном у питсбуршком листу 2 марта 1954 под насловом ‘Опрезност према Великима’ (тај чланак је пренео после и календар ‘Америка’) веома оштро опоменуо оне који се уздају у помоћ ‘Великих Савезника’ Србима. Он се ту чак највише окомио на владу САД, која је ‘да би задобила за партиске куглице 28 милиона америчких католика и симпатије Ватикана’ дала склонисте Артуковићу, који је крив за покољ 600 хиљада Срба и рушење стотина српских православних цркава, да паљење стотине српских села не спомињемо. А обавештени смо да је та звер, за изборне борбе, учествовала активно на једном републиканском збору у Лос Анђелосу. Главно је задобити владу САД а не извојевати победу правди у Југославији. И, ако Артуковић може привући хрватске гласове, добро је дошао преко гробова бар 600,000 Срба!’…” (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књига трећа, Хамилтон, Онтарио, Канада, 1962).