Текст који слиједи писан је прије неколико година. Читалац ће лако препознати вријеме настанка овог текста. Један од поменутих „јунака“ ове приче је чак еволуирао у свом путу естрадног аналитичара (Д. J. Вучићевић).

Милана Бабић

Зашто сматрам да је овај текст актуелан и данас и који је разлог његовог поновног објављивања? У питању је расправа између господина Ковића и С. Басаре о српској историји. Када је објављена њихова прва расправа изненадило ме да је господин Ковић уопште реаговао. Зашто? Зато што је Басара настављач критике која је усмјерена само на то да пљуне на противника и онемогући другу страну да подигне ниво расправе. Расправа овог типа у коначници значи одлазак од теме, њену маргинализацију.

Овај текст објављујем и као апел да се помогне свим српским сајтовима, медијима уопште, који задржавају ниво изражавања и пружају другачији поглед на свијет око нас и који омогућавају да здрава расправа остане и опстане те да ријечи попут ових зазвоне: „Усред захуктале кампање за председничке изборе Србија као да је остала затечена осамнаестогодишњицом од почетка напада НАТО на СР Југославију. У укупној српској историји, овај датум, наиме, има важност сличну почетку агресије Аустро-Угарске на Србију 28. јула 1914. и нападу нацистичке Немачке на Југославију 6. априла 1941. године.“

М. Б.

С. Басара и М. Ковић (Извор: Србин.инфо)

Милана Бабић: Истина и ток шоу

У свим спрегама које су на снази: криминал и владајуће структуре, полуинтелектуалци и универзитетска елита, новине и порнографски садржаји – чини се најпогубнијом спрега наводне новинарске истинољубивости и ток шоу емисије. Ток шоу подразумијева да водитељ програма актуелну тему тежи гледаоцима представити у питком, провокативном, интересантном облику, и, надасве, темом која се по неком основу, чини од суштинског значаја.

У чему је проблем ове форме емисије?

У томе што се у њој неизбјежно бркају бабе и жабе. Ако људи који посједују дубоко знање, ширину видика, дијалектичност као начин излагања, дођу у овакав профил емисије они неизбјежно упадају у замку. И испадају или глупи, или исмијани, или поражени. Зашто? Зато што форма овакве емисије диктира темпо у којем је немогуће поштено ући у тему, а камоли доћи до евентуалног рјешења. И, онда, гости, притиснути временом, рекламним блоковима, водитељима са неријетко надобудним принципом вођења емисије, журе да укратко изложе своју анализу. То се испоставља немогућим, јер, у форми оваквих емисија, обично гостује више људи чија су мишљења често супротстављена. Шта добијамо? Надгорњавања и надгаламљивања. При тако створеној ситуацији водитељ се често понаша као супервизор који ликује над добро засвађаном братијом.

Уз сав духовни пад, који је на снази, зачуђује у коликој мјери се интелектуалци и људи од угледа одазивају позивима појединих водитеља.

На овај ламент над изгубљеном тежином усмене јавне ријечи понукала ме “Ћирилица“. Емисија под називом Зона сумрака у Србији. Тематски, емисија се наставила на новинарски обрачун из једне од претходних емисија – обрачун жуто-таблоидних уредника предвођеним Драганом Ј. Вучићевићем.

У ’Зони сумрака’гостовали су Славко Никић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић и Градиша Катић. Опис њихових личности, мора се признати, дат је тако да је то заиста карактеризација: „глогов колац“ , „шпијун који нас је волео“, „највећи српски екстремиста“, „пали борац таблоида“. Емисија, под уредничком и водитељском палицом Миломира Марића, настоји на хуморан начин да протресе актуелне теме. У земљи у којој је на снази замјена теза, шифровани политички говор и „трка у пљувању у вис“ (Р.П. Ного) као општа олимпијска дисциплина, има доста аргумената да се и са темама од националног значаја водитељ иронично поиграва. Оно што је, међутим, изазвало моје згражавање, и револт, јесте прича о албанским злочинима. Неке приче просто не подлијежу хумору. Прича о убијеној, силованој, па запаљеној дјевојчици, на коју се неколико пута враћао Славко Никић, на лицу Миломира Марића враћала је озбиљност неколико тренутака. Потом, прича је поново добијала хуморни тон. Али и само увођење трагедије једног младог живота изазива отпор, у емисији коју је отворио наводни Краснићи (Никић).

M. Марић (лево) и његов чест данашњи гост А. Вучић

Овоме треба додати и причу Градише Катића (окарактерисаног као палог борца таблоида). Његова уредничка личност требало је да потре углед Драгана Вучићевића, да буде својеврстан критички осврт на новинара који се „обукао“ („снашао“). Катић се, наиме, не може похвалити скупим аутом и сатом. Али, авај, он се даде у одбрану мафије, мафијашких принципа демократије и фер-плеја. Невјероватно!

„Ћирилицу“ ријетко пратим. Разлог? Мало тога емисија пружа сем поигравања са подацима. Зашто сам онда одгледала Зону сумрака и Причу о Краснићију? Препоручише ми људи. Погледај како је добро причао Југослав Петрушић? – рекоше ми. Ја упитах: Зар је могао доћи до ријечи од Марића. Јесте, надгаламио га је! – одговорише ми. А шта је рекао Петрушић? Гомилу података и једну теорију завјере у којој није (на то се своди) жртва ни српски народ колико Европа, европска цивилизација, ни мање ни више у којој смо ми само дио програмираног напада. Између редова порука гласи – спаса нам нема!

Дакле, иста прича коју слушамо већ дуже вријеме: ништа се не да промијенити, просто не може, све је готово. Косово је изгубљено, а Срби су највећи кривци за све губитке.

Шта је циљ овакве приче? Обесмислити даљу српску борбу за истину. И правду. А шта је истина? Истине је да је борба за истину и правду непрестани позив српског човјека. Просто услови у којима живима, наш геополитички и уопште свеживотни положај је такав да је борба за истину позив упућен сваком српском нараштају.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Драган Ј. Вучићевић, Милана Бабић, Миломир Марић, Милош Ковић, Светислав Басара, Срби, историја