Велика среда је.

Због ове среде православни посте скоро сваку среду током године. Због тога што је у ову среду Јуда издао Христа. Јуда је постао оличење свих издаја Бога које су људи чинили и још увек чине, које су у ствари увек и издаје самих себе. Због тих издаја постимо и ван Васкршњег поста.

А Јуда је постао и оличење сваке издаје уопште.

Издајом Бога човек издаје себе.

Јудина издаја је страшна због тога што нас она упозорава на низ издаја које према Богу у свом животу чинимо. А то повуче и све остале наше издаје. Издајемо родитеље, издајемо брачне другове, издајемо децу, пријатеље, свој народ. И увек – заправо издајемо себе. Убијамо себе. Као што је Јуда на крају убио себе.

Поготово је ово наше време, време владавине огољеног материјализма и хиперпотрошачке културе, постало време умножених издаја због тих проклетих Јудиних тридесет сребрњака.

У српском народу издаја је појам од огромног значаја.

Издаја Христа – издаја Православне вере у српској историји водила је издаји народа. Српски издајници постали су најгори непријатељи народа из ког су потекли. Покатоличени па похрваћени Срби учинили су над својом некадашњом браћом многа насиља и злочине. Њихових незамисливих злочина, учињених у Другом светском рату постидели су се и немачки есесовци. Исламизовани па поарбанашени Срби, били су најсуровији у уништавању оних косовских Срба који нису издали. Потурице, исламизовани Срби, дуго су били највећи непријатељи Срба у Босни, Црној Гори и Србији.

Искуство српског народа говори му да је издаја његов најопаснији противник.

Тако је у Косовској бици пронађен издајник кога није било. Једна историјска личност, Вук Бранковић, жртвована је да би се у наредним вековима Срби чували издаје и да би најзад постигли јединство и снагу потребну да се ослободе. Вук Бранковић постао је митски српски Јуда.

Новија историја Срба била је сва у нејединству коме су припомогле идеолошке и политичке, партијске разлике. После свих великих и кобних догађаја, победници су поражене називали издајницима. Та навика остала је до данашњих дана. Оптужба за издају је много јаче оружје од свих осталих у међусобним политичким сукобима.

Комунисти су прогласили нову јеретичку веру, гневну и безбожну прераду хришћанства, и отворено издали Христа, али све време њихове владавине најважније је било знати да су сви они сем њих – издајници.

Деведесетих година у време грађанских ратова у бившој Југославији издаја је била као мач који је комуниста Милошевић нештедимице користио у одржању своје власти. Дошло је до одређене девалвације појма, али се временом показало да су многи које је оптуживао заиста били издајници и страни плаћеници.

Наравно, не сви, неки само нису били на висини историјског задатка, али издајници су превагнули.

Парадоксално и Милошевић је пао с власти тек кад су националисти у великом броју пресудили да је и он заправо издао. Тада смо окупирани и постали у неком смислу колонија.

Издајом се барата и данас. У сред текућих протеста и власт своје противнике проглашава за издајнике и противници власти проглашавају власт за издајнике.

Да раст антагонизма, појачаног међусобним оптужбама за издају, не би довео до нежељених последица – не би било згорег да се подсетимо шта би заправо била издаја српског народа, па према њој да меримо процене.

Прва и основна издаја коју чине издајници српског народа је издаја своје вере, издаја Христа. Увек је тако било и увек ће тако бити.

Због тога, искористимо ове велике дане пред нама да ојачамо своју веру. да научимо да се помолимо заједно, Срби, браћо и сестре.

Једина права промена, једина права револуција у Србији настаће кад масовно пригрлимо Христа и Његове вредности. Не формално, не као што се годинама неко реда ради појави у цркви на Васкрс зато што су укључене камере. Завапимо искрено Богу да нам да памет како да се искобељамо из ружног безбожног клупка у које смо се упетљали. Да нам да довољно снаге и међусобне љубави да спроведемо оно што треба на најбољи начин.

Не значи то да ћемо одмах улетети у идилу. Многи међусобни сукоби ће се наставити, али важно је да што већи број људи поново у миру празника препозна шта су нам заједничке вредности и ко је заправо издајник.

Увек ће то бити онај који издаје Христа а тиме издаје и Србију, садашње Србе и наше претке и потомке, издаје правду, солидарност, милосрђе, истину, лепоту, храброст. Онај ко уместо Христовог крста и васкрсења бира тридесет сребрњака. А вредности су од Бога. У Богу и са Богом заједно једино можемо да их сачувамо.

Иначе долази увек до злоупотребе, овако или онако. До издаје. Јесмо ли са Јудом или смо са Христом – то је избор сваке генерације Срба.

Много смо постали слаби Господе Боже.

Помози нам, Господе да изаберемо Твој Крст а не Јудиних тридесет сребрњака. Да пођемо трагом најбољих из нашег рода.

Да се изборимо за васкрсење и живот а не за смрт.

Други део наслова: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо

Tags: Велика среда, Друга Србија, православље, ђакон Ненад Илић