Наставак полемике Светислава Басаре и др Милоша Ковића у дневном листу „Данас“. Овде је први део преписке

С. Басара и М. Ковић (Извор: Србин.инфо)

Светислав Басара: Кур мој Ковић

Вероватно се сећате вица о куриру Мојсилу Спасићу, који је у социјалистичко доба добио стан у згради у којој су већина станара били доктори наука, професори и инжењери и који – угледавши на комшијским вратима титуле др, проф. и инж. није могао да одоли изазову, па је на своја врата запандрчио плочицу на којој је писало – кур мој Спасић.

За разлику од Мојсила Спасића, историчар Милош Ковић је уредно завршио високе школе, магистрирао, можда и докторирао и тиме стекао легитимно право да на врата стана и испод текстова у „Политици“ ставља титулу доцент, али је у души остао сеоски кулов, један од оних који држе предавања испред задружних продавница, који све знају и којима су јасне све тајне и све завере овога света, па отуда није чудо да кур мој Ковић, рецимо, поуздано зна да ја нисам купио папирни примерак Политике, него да сам прочитао само део његовог просеравања доступан на интернету, да сам аутошовиниста и да радим по налогу некаквих „белих господара“.

Ковић је толика свезналица да зна и оно што ја не знам и у стању је да прочита и оно што никада нисам написао, па ми тако ‘ладно, онако радикалски, приписује „оштроумни закључак да су Срби и Роми сигурно ‘нечим изазвали’ моје беле господаре, чим су их протерали више од 200.000 са Косова и Метохије“.

Кур мој Ковић напросто конфабулира, лаже и лупета, што би се – мада није олакшавајућа околност – могло приписати професионалној деформацији овдашњих историчара, част изузецима. Никада ја нисам рекао – нити помислио – да су косовски Срби и Роми изазвали агресију НАТО пакта и последично протеривање, али сам говорио (и говорићу) да су је изазвале овдашње сумануте и авантуристичке политике проистекле из сумануте, Зулу-историографије, чија је Ковић звезда у успону.

А каква је то, можда се питате, Зулу-историографија? Врло слична Зулу-етици која научава да је добро (у метафизичком смислу) када ми отмемо краве и жене од другог племена, а да је зло када друго племе жене и краве отме нама. То је историографија масовног заглупљивања и засењивања простоте која види само последице, која тенденциозно (из дневнополитичких разлога) превиђа узроке и која – када се преточи у политику – неизбежно доводи до бесконачног понављања последица, по правилу трагичних. Немам довољно карактера да залазим у ситна цревца високопарних курирско-доцентских просеравања и паламуђења на патриотске теме, па колумну приводим крају примедбом да курира Ковића уопште нисам критиковао као историчара – јер он то у правом смислу и није – него као јефтиног политиканта (у оба смисла, и „Политике“ и политике), уз добронамеран савет да убудуће своје текстове умножи у оноликом броју колико има читалаца – тридесетак, да кажемо – и да их сваком од њих набије у дупе, а нарочито Абу Ћирјаковићу, од кога је преузео теорију о аутошовинизму.

(Данас, 1. 4. 2017)

Милош Ковић: Рањена звер Басара

Одговор Данасовом колумнисти на текст „Кур мој Ковић“ (1. април)

Данасов уредник два дана је држао у „инбоксу“ мој одговор, не одговарајући ми и не објављујући га. Слутим да га је тада, како и доликује уреднику, показао Басари. Јер, и пре него што је мој текст објављен, Басара се, као прави аутодидакта, истрчао и пожурио да покаже да он ипак зна у чему је разлика између „историје“ и „историографије“. Он ми је, дакле, одговорио једним надасве ученим текстом (30. марта), у коме је показао да је озбиљно схватио моју сугестију да би додатно читање и студије могли да му помогну у решавању овог занимљивог теоријског проблема. Нешто је прочитао, или му је неко то објаснио, уз млако пиво, испред задружне продавнице, и правилно је решио задатак. Цео текст посветио је тој теми. Чак се, уз пут, позвао и на Шелинга.

Начин на који је редакција листа Данас раније опремала текстове др Ковића

Самоиницијативно и оштроумно изнео је и оригиналну мисао да би историја требало да буде непристрасна, без националистичких предрасуда. Одустао је и од Илариона Руварца и Панте Срећковића. Више их и не помиње, чиме поштено признаје да их никада није читао и да о њима заиста нема појма. Увреде, којима ме је ту почастио, биле су некако чудно млаке и неубедљиве. Тада сам схватио радост коју осете андрагози када особи у годинама, путем перманентне едукације, помогну у накнадном стицању образовања и духовном узрастању.

Онда се, изненада, Басара претворио у рањену звер. У међувремену, мој одговор је објављен у Данасу. Нема сумње, нечим сам га, можда из другог читања, веома повредио. У новом тексту, објављеном 1. априла, прешао је на псовке. Ето шта од човека може да учини млако пиво испред задружне продавнице. Овај чланак је, признајем, својом глупошћу, примитивизмом и агресивношћу, ипак превазишао сва моја очекивања.

Мислио сам да је Басара човек из кафане, али он је лик са Фарме. Овај текст, међутим, буди сажаљење. Басара је ту прво муцав и збуњен, онда се слабуњаво правда, затим очајнички виче да лажем и на крају јавно псује. Ни трага од оног чувеног самопоуздања незналице, којим сам некада био тако импресиониран. То се види чак и по зачуђеним коментарима неколицине Басариних верних читалаца. Зар уредник није могао да замоли свога колумнисту да у Данасу не псује, да му другарски препоручи да се мало среди и можда одспава? Да ли би прави пријатељ то учинио? Шта нам то говори о листу Данас?

Како разумети расистичко вређање народа Зулу синтагмама „Зулу-историографија“ и „Зулу-етика“? Басара као да нам долази из 19. века, када су се Британци гневили јер су их Зулуи, у јуначкој борби за слободу, тукли у биткама, или из доба апартхејда у коме су Зулуи потом морали да живе. Замислите када би долепотписани, због незадовољства моралним и академским учинком неких Немаца или Енглеза, тако уопштено и примитивно писао о „немачкој етици“ и „немачкој историографији“, или о „енглеској етици“ и „енглеској историографији“? То су, наравно, Басарини бели, плавооки господари; он по правилу јуначки насрће на Србе, Зулуе и сличне нације. У псовци на крају текста, упућеној и мени и сјајном Зорану Ћирјаковићу, као да се препознаје и исламофобија? Зар уредник није могао да му помогне, да му на то скрене пажњу?

Овако, препуштен себи и својим мукама, Басара би, на основу целе полемике са мном, читаоцима могао да изгледа као школски пример сарадника окупатора и домаћег издајника. Као човек који правда агресију НАТО на сопствену земљу и геноцид над својим сународницима са Косова и Метохије. Људи би могли да помисле да се он по задатку обара на сваког ко агресију и геноцид назове правим именом, зато што је квислинг, сарадник непријатеља у окупацији и колонизацији сопствене земље. Неко би чак могао да му каже да је продао веру за вечеру. У овом тексту нема, како рекох, оног самопоуздања незналице, али ту има моралне индигнације једног силеџије, која неодољиво подсећа на јавне иступе сарадника окупатора од 1941. до 1944. И они су, наиме, пораженим Србима, у име победника и Уједињене Европе, неуморно држали моралне лекције. Не задуго, како се брзо показало. Ова данашња окупација потрајаће тек мало дуже.

Са гнушањем одбијам таква тумачења. Не мислим да је Басара продао веру за вечеру (или за млако пиво), нити да је квислинг, домаћи издајник, или слуга окупатора. Он је угледни српски писац и добитник свих постојећих књижевних награда. Када би толика признања ишла у руке обичног издајника, шта би уосталом човек могао да помисли о моралном стању данашње Србије?

Аутор је историчар

(Данас, 4. 4. 2017)

Светислав Басара: Кура мога студент

Да сам колумном „Кур мој Ковић“ убо, како се то каже, у сриду и да сам био сасвим у праву када сам написао да је Милош Ковић један у низу историчара који су током последњих деценија катедру за историју Београдског универзитета претворили у задружну продавницу млаког пива популистичке митоманије и петпарачких теорија завере, доказао је Ковићев студент, који се у потфамозном коментаторлуку потписао као „Жофроа од Вилардена“ и који је – свезнадар какав му је и наставник – благообзнанио „да зна“ ко је наручио мој подмукли текст.

„Наручилац је“ – открива Жофроа од Ковићеве Кужине – „једна веома критична незналица, такође (Данасов) колумниста и пријатељ Бебе Поповића, човек (ако се то за њега може рећи) који већ десет година саботира Милоша Ковића, мрзи га и спречава његово унапређење у ванредног професора“.

Алузија на Николу Самарџића, јединог историчара међу Данасовим колумнистима, прозирна је колико је измишљотина да Самарџић од мене наручује текстове да би „саботирао“ Ковића кретенска, али изгледа да академски кретенизам овде има одличну (и све бољу) прођу.

Но, Ковић је у свом прошлонедељном утуку у једној ствари био у праву. Ваистину сам погрешио када сам њега – његове професоре и његовог студента са просеком 9,32 да не заборавим – прогласио духовним чедима Пантелије Срећковића. Пантелија, факат, јесте био фантаста, али није био јајара; Ковић & Co су у ствари духовни потомци оног, у Фамозном често помињаног жандармеријског поднаредника, с тим што, за разлику од поднаредника, кад намераче да се домогну (фигуративне) минџе горепоменути више не арлаучу „коме ти псујеш краља“, него „коме ти псујеш народ“ и дају све од себе да сваког оног ко се дрзне да критички проговори о њиховим политикантским конфабулацијама „научно“ прогласе за аутошовинисту, (плаћеног) послушника „белих, плавокосих господара“ и саучесника у јасеновачком покољу који српски народ сматра најгорим.

Светислав Басара

Сигурно је да у Србији има надобудних дилбера који захваљујући околности да имају све зубе, да су научили малчице енглеског, да су прочитали неколико књига и да поседују лаптоп, с висине гледају, па и презиру народ, али за разлику од таквих, ја са презиром гледам искључиво српску популистичку псеудоелиту која, суочена са критиком, не одговара аргументима, него дисквалификацијама типа – „народе мој, он те мрзи и за то га добро плаћају твоји најљући душмани“. Када тако поступају политичари од заната, то није неки нарочит проблем, проблем настаје када се тај злодух зацари на Универзитету и када се заогрне плаштом учености. Али по обичају прекардаших. Наставак у сутрашњем броју.

(Данас, 6. 4. 2017)

Светислав Басара: Курана моја, Ковић

Доцент Ковић – упркос писменом завету да „заувек одлази из кафане“ – вратио се у Данас текстом „Рањена звер, Басара“.

Да нема додатка „Басара“, човек би могао помислити да је „Рањена звер“ наслов неког романа госпође Мир Јам или – још боље – неке песме Светлане Ражнатовић и човек у тој ствари не би много погрешио јер оно што је Мир Јам у белетристици а госпођа Ражнатовић у музици и увлачењу разним премијерима, то је Милош Ковић у српској историографији и увлачењу београдској славској и националистичкој чаршији – што ће рећи: најобичнији диспечер поднаредничког пијачног потказивања, националистичког кича и историцистичког турбо-фолка.

Пазите сад ‘вамо! Исту отрцану и кукавну причу коју је Ковић ономад испричао у „Политици“, крајем осамдесетих и почетком деведесетих причали су – и то са много више стила – Ћосић и његова послуга, а у дело је спроводили Милошевић и његови сатрапи. Као данас Ковић, горепоменути су нарицали над Косовом и Јасеновцем и свечано обећавали „да се то више никада неће поновити“. Јасеновац се, мада не заслугом горепоменутих, на срећу није поновио, али је из Хрватске протерано 95% тамошњих Срба, а Косово се, након интервенције НАТО пакта, де факто отцепило, што је – уз прећуткивање серије злочина и непочинстава у Босни, Хрватској и на Косову – слуђеној српској јавности представљено као космичка неправда и чин србомржње. Као што рекох, разумљиво ми је што је део Срба – нипошто не сви – насео на заглушујућу пропаганду злочиначког режима, али ми је док сам читао Ковићев просер у „Политици“ у први мах било нејасно како је историчар по образовању – приде предавач на факултету – могао превидети да је бомбардовању – у суштини исто толико идиотском као и Милошевићеви ратови – претходио след гнусних догађаја и да бомбе нису на Србију почеле падати „ничим изазване“. Мало касније сам доконао о чему се ту ради. Ковић – и не само он – не понавља као папагај будаласту (а смртоносну) ненаучнофантастичну причу зато што је дубоко тронут злим усудом Срба, него зато да би свесно забашурио одговорност политика и политичара који су – из властољубља и користољубља – Србе гурнули у катастрофу и да то чини такође из користољубља, јер је та pulp fiction историја врло исплатива и још увек широм отвара врата Универзитета – темељно нацификованог за вакта Референдумског Лопова – а можда и приступ у влажни Ковићев сан: САНУ. Но, прекардаших. Наставак у сутрашњем броју.

(Данас, 7. 4. 2017)

Милош Ковић: ККК против студената историје

Да ли неко наручује текстове од Данасовог колумнисте Светислава Басаре

„Зулу-демократија“? „Зулу-историографија“ и „Зулу-етика“? Мислио сам да Кју-клукс-клан припада прошлости и да је постојао само у САД.

Кад, ево, традиције овог чудноватог, живописног удружења настављају да живе на страницама једног српског, проевропског дневника по имену Данас.

Светислав Басара, Данасов колумниста, лауреат свих постојећих књижевних награда у Републици Србији, проповеда идеје очева оснивача режима апартхејда у Јужноафричкој Републици. Пре него што су поробили и опљачкали Зулуе, Басарини бели, плавооки господари, својски су се трудили да докажу да Зулуи ни чули нису за демократију, да су им историчари пристрасни и да су народ без морала. После темељито спроведене пропаганде ове врсте, колонизација увек изгледа као хуманитарна мисија. Увек ће се наћи и понеки Зулу књижевник да својим сиротим сународницима објасни да су за све криви њихова рођена историја, простота и популизам.

Нова опрема текста др Ковића

Недостатак основног морала или образовања? Или вишак млаког пива? У весељу, испред задружне продавнице? То не знам, али знам да би, у земљама Западне Европе, аутор оваквих кованица брзо окончао каријеру колумнисте. Вероватно би га и судски гонили, са све уредником листа који објављује овакве расистичке пашквиле.

То има само у Србији. Лист који проповеда европске вредности промовише расистичке идеје. Басара се, све уз псовке, бори против популизма. Без икакве школе и образовања, он историчарима држи предавања о историји, зачињена увредама. Типичан кафански давеж, који ће и астрономима и биолозима, ако устреба, одржати неколико бесплатних курсева. Уз обавезно „не знаш ти то, синко, седи овде да ти чича објасни“.

Али, ево, самоуверена незналица опет се претвори у Рањену Звер. Ово је још невиђено: сада се окомио на писце зачуђених коментара испод свог псовачког текста. Пошто се разрачунао са српским популистима и „Зулу-етиком“, ево га како јуначки кидише и на моје студенте.

Има нечег дубоко недостојног, чак и одвратног у томе када неуки, агресивни старац, под утицајем млаког пива, јавно вређа и злоставља младе и образоване људе. Ваљда због тога овај Басарин текст побуђује сасвим посебно гађење.

Рањена Звер, уз све то, гура њушку чак и у текуће сплетке на Филозофском факултету. Да ли је неко заиста, како он то каже, „наручио“ ове његове текстове? Питао сам студенте знају ли зашто се Рањена Звер окомила и на њих? Зашто се неко ко не зна шта је универзитет сада бави њиховим просецима? Они ми рекоше да је један колега доцент заиста одједном почео да се распитује о њиховим академским постигнућима. Човек је иначе на основним студијама имао просек 8,2, а на завршном мастер раду 7. Заиста је сарадник Бебе Поповића. Не зове се Никола Самарџић, али он му је десница рука. Ипак, не верујем да ико може да наручује песме и колумне од великог Светислава Басаре. Није он кафанска певаљка. Он је човек писац. Угледан, вишеструко награђиван српски књижевник.

Аутор је историчар

(Данас, 10. 4. 2017)

Светислав Басара: Кур мој Zulu Warrior

Све смехотреснији у дилетантски глумљеној „озбиљности“ доцент Ковић се јуче поново огласио да би ме – сасвим у духу свог духовног чукундеде, оног већ пословичног жандармеријског поднаредника – оптужио за чланство у Кју Клукс Клану.

Оптужио за расизам и саучесништво у геноциду над народом Зулу и притом се – како му карактер и бог његовог жалосног заната заповедају – послужио фалсификовањем и извртањем чињеница.

Немогуће је, наиме, да Ковић не зна – само се прави луд – да ја нисам аутор израза Зулу логика (етика, итд), да је сажетак те логике – „добро је кад ми другима отмемо краве и жене, зло је кад то други отму нама“ – у перо неког давног антрополога заиста изговорио припадник племена Зулу, да се на израз „Зулу логика“ може наићи у најугледнијим светским новинама и часописима и да се тај израз не употребљава да би се омаловажио народ Зулу него да би указао на регресију такозваних „цивилизованих“ на примитивни ниво, што ће рећи – на ниво Милоша Ковића, који – за разлику од Зулу ратника – своју срамоту (то јест духовну голотињу) не покрива хаљиницом од лишћа, него дипломицом и титулом доцент.

Ковића заувек стављам ад акта и враћам се на нашу тему. Као што јуче написах, било ми је врло чудно што су комунисти – који су деценијама беснели против српског национализма – са толико помпе прослављали двестагодишњицу Вука Караџића, родоначелника истог тог национализма, да би ми после само неколико година – када су исти ти комунисти преконоћ поскидали титовке и натукли шајкаче, забаталили Маркса и латили се владике Николаја – ствар постала мало јаснија, а постала ми је јаснија јер сам међувреме искористио да мало темељније истражим живот и прикљученија Вука Караџића.

Сагласно званичној причи Вукова победа у „рату за језик и правопис“ била је победа „српског народног духа“, али то је у ствари – а то ћемо током овог мини-серијала и показати – била победа (додуше Пирова) католичког духа. Ево како се ствар одвијала.

Срби у Аустроугарској су по природи православља и словенства били много наклоњенији утицајима Москве него Беча, што се Бечу – нарочито када су у Србији избили устанци – нимало није допадало, па је ондашња званична Вијена одлучила да српско питање реши тако што ће Србе покатоличити или бар поунијатити, а да ће се тај пројекат најбезболније спровести у дело тако што ће реформом писма, укидањем свих одлика његовог словенског идентитета и потискивањем ондашњег српског књижевног језика – врло сличног ондашњем руском – Срби дефинитивно удаљити од руских утицаја, што се показало као ћорав посао – Срби су остали православни, а и дан-данас их има подоста којима је Москва милија од Београда – али је извођачу бечких језичкореформских радова, Вуку Караџићу, пошло за руком (истина без зле намере) да Србе удаљи од њихове сопствене историје. Наставак у сутрашњем броју.

(Данас, 11. 4. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Милош Ковић, Светислав Басара, Срби, историја