Учесници научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“, српски лингвисти и политичари, сагласили су се да се без јединства српских политичара и филолога не може очувати јединство српског језика, а преко њега ни јединство српског народа без обзира на то да ли он живи у истој или у различитим државама. Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав неме ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом. Та два термина једино у српском језику, између свих језика на кугли земаљској, могу метонимијски да се замјењују: кад се каже српски језик нужно се мисли и на српску ћирилицу, а кад се каже српска ћирилица, то истовремено значи и српски језик. Српска ћирилица је, што је општепознато и научно општеприхваћено, најсавршеније писмо на свијету, јер у њој свакоме књижевном гласу (фонеми) српскога језика одговара посебно слово (графема). Иако је ћирилица једино српско национално писмо, иако она Србе прати од почетака писмености до данас, у посљедњем стољећу она код Срба бива све више потискивана латиницом, и све чешће њом замјењивана. А латиницу је највећи број Срба добио тек почетком двадесетог вијека. Она је дошла заједно са уласком Хрвата у заједнички државу – најприје Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а онда и Југославију. У читавом 20. вијеку ћирилица је на различите начине потискивана од латинице, да би данас била готово потпуно истиснута и у самом српском језику.

Ћирилица је нит која повезује готово сву српску писменост од њених почетака до данас, било да се односи на црквенословенски (српскословенски, српску редакцију старословенског језика; славеносрпски), или на српски народни језички израз. Тако је на ћирилици писана Повеља Кулина бана 1189. године као први сачувани документ на српском народном језику. Ћирилицом је писано (око 1186) Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске писмености. Најстарија српска штампана књига на црквенословенском језику Октоих првогласник (1494/1945) штампана је ћирилицом. И прва штампана књига на српском народном језику, а то је Дубровачки молитвеник (из 1512. године), коју је Милан Решетар у другом издању издао под називом Српски молитвеник, такође је штампана ћирилицом. Први српски буквар Инока Саве штампан је 1597. године у Венецији на српскословенском језику ћирилицом. И да не набрајамо даље, јер нема ниједног важнијег споменика српске писмености (било да је настао у Зети, старом Хуму, Херцеговини, Рашкој, Старој Србији, па и у приморским крајевима) а да није написан ћирилицом. Ћирилица је тако кроз вијекове била на широким просторима српског језика свједок континуитета и идентитета српског језика и књижевности, српске културе, историје; препознатљив знак и симбол; показатељ колико је српско насљеђе богато и утемељено. А код несрба по правилу је сматрана основним знаком српског идентитета.

Због тога се при прогону Срба (посебно у Првом свјетском рату од Аустроугорске, и у Другом свјетском рату у НДХ) најприје прогонила ћирилица. Деветнаести и почетак 20. вијека је, више од свих вијекова раније, обиљежен многим покушајима забране употребе“српске ћирилице“. Јавне забране најчешће су давале супротне резултате од очекиваних и задатих. Будиле су свијест о значају и вриједности ћирилице и везаности за њу, те доводиле до снажних отпора са тежњом да се ћирилица сачува и одбрани, јер се сматрало да одбрана ћирилице представља одбрану не само српског језика него и националног идентитета самих Срба.

И поред свих забрана, највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода „стварања, прокламовања и озакоњења „равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице. А та „равноправност“ озваничена је Новосадским договором. Иако латиницом Срби, мимо Срба католика, практично нису писали све до 1918. када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, латиница је за мање од сто година готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе. Формално је ћирилица била равноправна са латиницом, а суштински се све чинило да се сасвим потисне и заборави. Код Срба је створена свијест да су оба писма – и ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А нису. Наиме, није потпуно тачно када се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца пише латиницом. Она је некад била и српско писмо зато што је била писмо Срба католика, а тако је означена и у првом издању Вуковог Рјечника, али је престала то да буде онога тренутка кад су, изузимајући појединце, Срби католици, на таласу правашке идеологије, отишли у Хрвате. Према томе, ћирилица је једино право српско писмо, које поред функционалног значаја има и симболички значај као једно од најпрепознатљивијих обиљежја српске националне културе током скоро једног миленијума. Осим тога, и по међународном стандарду ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet ) међу језицима који користе латинична слова не наводи се српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница српски језик – латиница, све што је досад написано таквом латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижи се у – хрватску културну баштину.

Тако су Срби у 21. вијеку дошли у ситуацију да напуштањем ћирилице и растакањем српског језика губе властити национални идентитет. Нужно је зато на свим просторима на којим Срби живе ћирилицу сачувати тако што ће бити једино службено писмо цијелога српскога народа. Обавезно је да се српска политичка и филолошка дјеловања нађу на истом путу, на путу заустављања ништења српског националног идентитета због неуважавања значаја српског језика и српске ћирилице као основних националних одредница. На том послу потребно је да се нађу све српске институције и сви српски филолози и утицајни политичари.

***

Учесници скупа једногласно су закључили да је, ради заштите ћирилице и српског језика, неопходно провести сљедеће неодложне активности:

1) Да српски политичари и лингвисти истрају у настојању да се усвоје и законски озваниче управо направљене Измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама у Републици Србији, којим се, уз приједлог оснивања Савета за језик, прије свега конкретизује примјена члана 10. Устава Републике Србије, који одређује службену употребу српског језика и ћириличког писма.

2) Да се у Црној Гори, кроз законску регулативу, обезбиједити Уставом загарантовани равноправни статус ћирилице и латинице, уз подузимање свих активности како би се већ направљени Предлог Закона о заштити ћириличког писма усвојио. Јер, Уставом загарантовани „српски језик у службеној употреби“ подразумијева спровођење те одредбе и у пракси. Будући да су Уставом раздвојени синонимни термини „службени језик“ и „језик у службеној употреби“ – они се у пракси не смију одвајати, или се Уставом Црне Горе српски језик мора дефинисати и као службени, јер је већински језик у Црној Гори.

3) Најтеже је стање са српским језиком у БиХ, а самим тим и у Републици Српској, прије свега због нескривене тежњи Бошњака да Србима наметну и у српском језику назив босански језик. На дјелу је заправо повампирена Калајева језичка и национална политика у БиХ која преко „босанског“ као „земаљског језика“ жели да створи босанску нацију, коју би чинили сви становници БиХ, тако да би се у њој укинули и Срби и српски језик. Зато се Срби никако не могу нити смију сагласити са босанским називом тог политичког језика, који има симболичку функцију а и несагласан је са етничким називом оних који га употребљавају, а исти назив намећу и Србима и Хрватима. То посебно због тога што назив који за један језик користи један народ не мора бити назив језика код другог народа, посебно још ако је насупротан творбеним правилима језика другога народа.

А први корак у очувању Срба и српског језика у Републици Српској и БиХ јесте заустављање процеса одумирања ћирилице као битне идентитетске црте како српскога језика тако и српскога народа. Ћирилица код Срба – и у Републици Српској као и у Србији – мора имати статус јединог службеног писма, како је то у садашњем Уставу Републике Србије и записано, и како је то пренесено и конкретизовано у Изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама у Републици Србији. Неопходно је да и Република Српска што прије направи Закон о службеној употреби ћирилице у Републици Српској, и да тај закон послужи као основа за израду закона о језику и писму у Републици Српској.

4) Неопходно је што прије направити заједнички ћирилички буквар, екавског и ијекавског изговора, који ће бити и потврда почетка практичне реализације службеног статуса ћирилице код Срба без обзира на то гдје они живе.

Требиње, 4. март 2017.
Учесници научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“

Categories: Аз и буки

Tags: Требиње, латиница, српски језик, ћирилица