Пошто је, после Броза и Милошевића, најуспешнији хипнотизер српског народа убедљиво, још у првом кругу, победио десеторицу својих такмаца за место председника Републике, то је, како се и могло очекивати, изазвало велико разочарање оних бирача који су с великом надом очекивали његов пораз и силазак са српске политичке сцене.
Александар Вучић (Фото: Фонет)
Разочарање је увек последица погрешних прорачуна и неоснованих предвиђања, која су умногоме плод жеље а не увида у право стање ствари.
Већ сам почетак предизборне кампање јасно је показао да ће то бити трка једног добро увежбаног и пребогатог такмичара, и десеторице знатно скромнијих по новчаним средствима и, заправо, слабо припремљених супарника, који у свему заостају за AV-ом. Изгледало је то као да се надмећу Јусеин Болт и десеторица тркача са краћом или повређеном ногом.
За разлику од осталих кандидата, премијер је имао сву могућу пажњу медија, нарочито електронских, па је било сасвим природно да бар трећина времена за вести на телевизији буде посвећена AV-у или новинарима који препричавају његове изјаве. Гледаоци су непрестано и подробно обавештавани о томе где је све боравио и шта је све свечано пустио у погон и колико је Србија напредовала откако је он председник Владе. Грађанима су редовно стизале поруке како сада добро, заправо, све боље и боље живе, док их је премијер у својој кампањи за председника Републике стално плашио најавама да се његови политички противници и противкандидати спремају да у нашој земљи изазову нереде по македонском сценарију.
Како би се спречила свака критична реч, коју би за време трајања кампање посланици опозиције могли да изговоре у Народној скупштини, па тако она допре и до ширег круга грађана, уведено је ванредно стање. Исто онакво какво већ постоји и у судству и другим областима. Како је послушна председница Народне скупштине, госпођа Гојковић, изјавила – учињено је то ради чувања достојанства изборног процеса, јер би опозициони кандидати у својој намери да дискредитују премијера могли да покваре идиличну слику развијеног демократског и пристојног друштва као што је српско. На овај начин затворена је још једна слободна трибина за критику рада председника Владе и председничког кандидата, а на разумљиво задовољство владајуће коалиције.
Разочарање што је AV, уз сву могућу предност над осталим такмичарима, победио свакако је највеће међу бирачима који нису гласали за њега, а чују се и огорчени гласови да је велика грешка што је уопште неко и пристао да учествује у оваквој трци, потпуно неравноправних учесника.
Ако су поражени премијерови такмаци у овој трци иоле озбиљни политичари, они су – вероватно – знатно мање разочарани од својих бирача, јер би само потпуно наивни међу њима могли да помисле како имају било какве изгледе за победу. Можда су само очекивали да ће добити који глас више а можда се и кају што нису изабрали једнога од њих да изађе на мегдан Вучићу, али су они толико различити да се нису могли ујединити ни у том једином циљу: да победе AV-а.
У сваком случају, они су у овим изборима проверили како бирачи реагују на њихове поруке, што ће им свакако користити за њихове будуће озбиљније политичке подухвате. Изузев, разуме се, истрошених политичара као што су Чанак и Шешељ.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар