Ознаке

, , , ,

Године 1974. у манастиру Ћелије[1]

Ево два празника: Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо. И који објашњавају исто тако шта је човек, ко је човек, и ради чега је човек у |овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи Празник Цвети, казују нам да је Господ заиста претворио смрт у сан. У сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.

Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог, – то је једини одговор. Јер данас чусмо из Светог Еванђеља, где се вели да и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом, јер и народ се скупио да види њега кога је Господ васкрсао из мртвих као из сна[2]. Јер кад су јавили да је Лазар болестан и да је већ умро, Спаситељ вели Ученицима Својим: Пријатељ наш Лазар заспа, него идем, да га пробудим. – А ученици се питаху у чуду: Ако је заспао, пробудиће се. Сваки се човек кад заспи у сан, разбуди из сна. – Тада им Господ рече: Не, Лазар, пријатељ наш, умре. – Шта од тога чекати? Људи пред смрћу немоћни су као комарци, као стенице. Чиме се хвалите ви људи? Имањем, науком, философијом, културом? Све је ђубре. Ти и ја – робови смрти! Сваки човек – роб страха, роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не! Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт, као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету, нема њему уживања у овоме свету. Сва су уживања лаж, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.

Гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупређују Га и веле: Већ смрди, Господе: Немој да идеш на његов гроб. – А Спаситељ рече: Не рекох ли вам: Ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот, који верује мене ако и умре живеће[3]. – И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница? – Ипак, наређење би извршено, гробница се отвори, и Спаситељ узвикну: Лазаре, изађи напоље! – И изиђе мртвац, обавијен платном по телу. И тај Лазар, који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, врати се поново у своје тело. Ради чега? Да докаже заиста, по сили и моћи Господа Христа, да је смрт сан за Господа. И он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи, и спасе нас од смрти. То, ту победу нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спасилаца света, широм свих пет континената; ко све не предлаже себе за спасиоца света? Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао!

Чули сте у Светом Еванђељу како непријатељи Господа Христа хоће не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења[4]. Народ виде, чуди се, и говори: Гле, ми смо сведоци. Јуче, Он га изведе из гроба, и васкрсе човек. – Шта је то? Хоће и Лазара да убију, сведока да убију. А то се непрекидно дешава у Цркви Христовој ево две хиљаде година: непријатељи Крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света, све Лазаре, да не сведоче. Али, где ћете ви уклонити сведочанства Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског? Гле, непрекидно се тамо дешавају еванђелска чуда, сведочанства о сили Васкрслог Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.

Да, Господ је Васкрсењем Својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни тропар “Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једина сила која привлачи Господу Христу. Без Христа, људи, никоме од нас ни имање, ни наука, ни философија, ни култура не помаже; све је то пролазно. А шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, то што нико не може нудити. То Он нуди Црквом кроз векове, и зато је она неуништива. Не што је неки архимандрит Јустин брани, или толики свештеници, него што је Црква Христова сам Господ Христос; што Њега, Бесмртног Бога, нико не може убити, нико не може ранити. А нас – сведоке Његове, нека шаљу у стотине смрти, све је то за нас сан, сан, сан, из кога Господ буди кад хоће. Зато се ми не бојимо смрти. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: Ви, наши непријатељи, чиме нам претите? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт за Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умирући за Њега, ми побеђујемо све вас; и не бојимо се: пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?

Да, данашња Благовест се заиста остварила: Бог је постао Човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско. Тако се вели у једној дивној црквеној песми: „Бог постаде човек, да би човек постао Бог“.[5] То јест, Господ је дошао у овај свет као Истинити Бог и живео у овоме свету тридесет три и по године да нам покаже какав је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни Човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога хришћанина, сваког следбеника Његовог. То јест, да се трудимо и мучимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.

Да, данашња Блага вест, изречена од Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци: да ће родити Сина, од Духа Светога зачети Га, и да ће Он спасти људе од греха[6] – људе од греха, то значи од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? – Грех, грех. Човек, нажалост, има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех, и смрт, и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили, то је човек урадио. И зато је човек стидно створење пред свима животињама и биљкама и пред свима птицама; да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице, и у животиње, и у биље. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао Нову Земљу, када ће све бити бесмртно на њој[7]. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Блага вест Господа Христа.

Свети ава Јустин Поповић

Ми хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који хришћанин вером у Господа Христа не може да истера из себе, да ослободи себе њега. Исто тако, Господ Свемоћни даровао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан. Тако пробојна а ништавна личност постаје сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима, и ми се Господом Христом наоружавамо, како вели Свети Апостол Павле, у свеоружје Божије[8]. Свеоружје Божије! И побеђујемо ђавола на свима бојиштима. А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа, Који се оваплотио, Бог постао човек, живео на земљи, Својим Васкрсењем, Својим Страдањем, Својим Преображењем, Својим Вазнесењем, спасао људе од греха, смрти и ђавола. Тојест, предложио им спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим: “Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ[9].

Тако ми хришћани имамо у себи и око себе у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче: да је Господ Христос, основавши Цркву, давши нам Свете Тајне и свете врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо све те до сада и до некада страшне силе, које су побеђивале сав свет.

Тако данашње две Благовести: благовести светог Празника Благовести и благовести Цвети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота: ради чега смо и ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовог Еванђеља. Чиме још? Љубављу еванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кротошћу, благошћу и свима светим врлинама. Свака од светих врлина је оружје Божије која се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину Вечну и Правду Вечну. Зато се ми хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми хришћани сматрамо и верујемо речи Спаситеља, који је рекао: “Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди“?[10]

Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, Месец, Марс, звезде? А знате, браћо, оно што ми називамо Млечни пут, како баш ти научници тврде, да има око двеста милијарди таквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије, а души својој науди? Души својој нашкоди? – Да, ми хоћемо да то освојимо. Од кога освајате Месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, Који их је расејао као цвеће по бескрајном пространству. Како је бедан европски човек, када јуриша на небо као на непријатеља.

Али, ми хришћани животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест: да је Бог постао Човек и остао у нашем свету, остао у Цркви Својој, и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам Васкрсли Господ Христос, Чијем Васкрсењу ми хитамо и Њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо са Апостолом Павлом његов савет и његову поруку хришћанима: “Радујте се у Господу, и опет велим радујте се“![11] – Ко је више препатио и претрпео од Апостола Павла? А гле, стална радост носи га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере. То сведочанство свих Светитеља, на првом месту Пресвете Богомајке, Која нам је Господа родила.

Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Зато је Празник Благовести Њен празник, јер да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, једина Свебезгрешна, једина Свесавршена у роду људском, Пресвета Богомајка, Она нас води, Она руководи, Она је све и сва за нас хришћане. На челу свих Светитеља, који ето у Цркви Христовој и кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ, помажу свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина Свог, Кога нам је родила, по бескрајној милости Својој и свечистоти Својој.

Нека би Она поводом данашњег Празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком невернику и беспутнику, еда нађе свој пут кроз овај свет, и да се освести, да дође себи од лудила, да схвати да је он једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из кратковременог у вечни живот. Амин.

(Светосавље.орг)

_______________

[1] Објављена у књизи Оца Јустина: На Богочовечанском путу, Београд 1980, са напоменом: „Беседа снимљена 1974. године у манастиру Ћелије. Те године су Цвети и Благовест биле у исти дан.“ – Прим. уредн.

[2] Jн. 11,1-44 и 12,19

[3] Jн. 11,39 и 25

[4] Јн. 11,53;12,10

[5] То је честа мисао код Светих Отаца. – Прим. уредн.

[6] Лк. 1,31-35

[7] Откр. гл. 21-22

[8] Еф. 6,11

[9] Mт. 16,24

[10] Mт. 10,26

[11] Фил. 4,4

Advertisements