(Гардијан, 12. 3. 2017)

Током скоро три године Николета Болос је проводила бесане ноћи на прљавој постељи једног газдинства сицилијанске провинције Рагуза ослушкујући кораке пред вратима. Тако се припремала сатима док врата не би зашкрипала и зачуло се шкљоцање пиштоља којег би на сточић крај њене главе треснуо њен послодавац, а затим би се свом тежином обалио на сиву, прљаву постељу, уз њу. Једино што је плашило више од газдиних корака пред вратима је била претња губитком посла. Овако је проводила ноћи након силовања и батина, док је њен пијани муж дремао негде напољу.

Николета Болос и њена беба у провинцији Рагуза (Фото: Francesca Commissari за Обсервер)

„Мој муж је био први који је рекао да то морам да трпим. Да ће нам газда дати посао у стакленику ако буде спавао са мном и да ће нас најурити са своје земље без исплате ако одбијемо. Мислила сам да је полудео, али кад сам одбила, пребио ме је. Рекао је да морам све да урадим оно што нам газда каже јер је то једини начин да задржимо посао. Када приђе, газда ми прети пиштољем. Каже да ће ми разнети главу ако се помакнем. Кад заврши своје, просто одшета од мене.“

Уз мужа је у спарном стакленику свако јутро Болосова настављала да грбачи, радом и бербом доприносећи Италији да постане бољи произвођач и извозник воћа и поврћа Европске уније. Област Рагуза је међу европским регијама трећа по обиму производње поврћа у ЕУ.

Болосова каже да је од почетка на том имању смештај био скоро неподношљив, за вечеру су им давали храну за мачке, а све време су били без икакве медицинске неге. Ноћу су Болосова и друге румунске раднице служиле газди и његовим пријатељима да их искористе силујући их. Премного година је то трајало.

„Када сам дошла овде, мислила сам да сам ступила на тежак, али пристојан посао у једној европској земљи попут моје, али смо завршили као робови.“

Пластична шаторска крила која лако подрхтавају по пољима области Рагуза скривају пет хиљада Румунки, које попут Болосове надниче на сезонским пољопривредним радовима. Однос према њима је са становишта људских права скандалозан и спроводи се сасвим некажњено.

Обесправљена женска радна снага

Удружење Проксима[1], која се бави правима досељеника, процењује да је више од половине румунских радница у газдинствима присиљено на сексуални однос са својим газдама. Скоро све су запослене на присилном раду и опако их израбљују. Полиција верује да су Румунке већина од 7.500 жена које живе у ропству по газдинствима широм ове области. Гвидо Волпери, командант војне жандармерије на Сицилији, изјавио је за Обсервер да је Рагуза центар израбљивања на острву. „Ове жене раде као робови на њивама и ми знамо да су уценом присиљене на полно општење са газдама повртњака услед поданичког психолошког односа. Није лако истражити или зауставити ово, пошто су жене углавном сувише престрављене да би о томе проговориле.“

Поглед на Рагуза долину, начичкану фармама (Фото: Francesca Commissari за Обсервер)

Многе од ових румунских жена су оставиле децу и читаве породице зависе од њиховог рада, па их раздире исти јад какав је на лицу Болосове већ оставио боре дубоке као ожиљке. Дојећи петомесечну ћеркицу у помрчини магазина који је њен нови „дом“ на газдинству у Рагузи, Болосова нам објашњава: „Дошла сам из румунског дела Молдавије где посла нема ни за кога. А овде просечна месечна надница је двесто евра. Више можете да добијете само ако сте спремни да страдате.“

Обсерверу је говорило десет румунских радница са газдинстава у Рагузи. Све су сасвим навикнуте на полно злостављање и израбљивање у које је укључено и дванаесточасовно диринчење без воде по жеги, кашњења плате и принуда на живот у штрокавим условима по изолованим помоћним објектима без хигијенских просторија. Често је њихов радни дан испуњен понижавањем, претњом оружјем и уценама у виду претњи деци и другим члановима породице.

Професорка Алесандра Скиурба, са Универзитета у Палерму, коауторка је извештаја из 2015. који документује с каквим израбљивањем се Румунке суочавају на Сицилији. Тврди да су се сада њихови услови погоршали. „Жене нам говоре како су морале да се доселе не би ли бар покушале да осигурају својој деци живот бољи од румунског тоталног сиромаштва, али су се тиме довеле у језиве услове и злостављане су. Кажу нам како нема другог посла сем овог у којем су подведене, па су га морале прихватити како би обезбедиле средства за опстанак својих породица. Свесне су да су морале да се одлуче на то. Присуствовали смо и видели смо јасно оно према чему се Међународна организација рада ОУН јасно одредила изразима `присилни рад` и `трафикинг`.“

Валентина Боти је тужитељка у неколико случајева који се воде против газда због полног злостављања и радне експлоатације. Каже да је искоришћавање румунских жена „појава огромних размера“. „Киднаповање, полно насиље и држање људи у ропству су три главна кривична дела у нашим досадашњим истрагама. Говоримо о хиљадама румунских жена које су жртве озбиљног израбљивања. Тек неколико жена нам долази како би нам причало. Већина прихвати злостављање као личну жртву пошто желе да задрже своја радна места. Губитак посла би многе од њих одвео до тоталне пропасти.

Елиза је Румунка од четрдесет пет година, која је Обсерверу рекла да није имала могућност да бира када се подвела газди, пошто је првог дана на послу одвукао у шупу. „Покушала сам да побегнем, али ми је он јасно ставио до знања да ћу морати да одем ако то не учиним. Месецима сам била без посла. Схватила сам да морам то да прихватим ако желим да останем у Италији.“

Огроман раст броја абортуса које траже Румунке на Сицилији је узбунио медицинску струку и групе за заштиту људских права. Према подацима удружења Проксима, иако Румунке чине свега 4% женског становништва области Рагуза, 20% регистрованих абортуса је њихово.

Рад у пластеницима је тежак, слабо плаћен и углавном без уговора (Фото: Francesca Commissari за Обсервер)

„Број абортуса Румунки је веома узбуњујући“, тврди Озилија Косентини, координаторка пројекта Фари којим се пружа помоћ румунским женама на клиници. Каже да многе од тих жена долазе да абортирају у пратњи њихових газда или других италијанских мушкараца. „Докле год јасно не закључимо да су њихове трудноће последица полног насиља или страха од губитка посла, ми велики број абортуса унутар групе од неколико хиљада румунских жена морамо схватати крајње озбиљно.“

Услови рада су у неким случајевима високо опасни. Једна млада Румунка нам је рекла да се разболела пошто је била приморана да током рада буде изложена хемијским пољопривредним препаратима без заштитне одеће. Рекла нам је: „Морала сам да рукујем храном третираном пестицидима и од тога сам тешко оболела. Кашљала сам и нисам могла да дишем. Била сам трудна, разболела сам се, а онда сам у петом месецу родила дете. Лекари су рекли да је прерано рођено због мог посла и да су те хемикалије вероватно довести до оштећења мозга детета.“

Оне које су злостављање пријавиле властима кажу да посла за њих више није било скоро нигде. Глорија (48 година) каже: „Радила сам са супругом на плантажи и газда је хтео са мном да спава. Одбила сам и најурио ме је. Пријавила сам га полицији, али од тада нигде не могу да нађем посао. Газде осталих имања знају да сам била у полицији и не желе да радим за њих.“

Показало се да су за Николету Болос ноћне редаљке[2] превише. Напустила је и имање и свог супруга, али је остала без посла, немоћна да издржава двоје мале деце у Румунији. Док су јој пријатељи прикупили новац за аутобуску карту кући, она је изгубила право старатељства над децом. Оба детета сада живе са ујаком њеног мужа и од тада јој није дозвољен никакав контакт са њима. Ипак се вратила да ради у пластеницима сицилијанске области Рагуза, која је 50 сати пута удаљена од њене куће у румунском граду Ботошани.

Локална економија опстаје на раду досељеника

Могућности повременог рада у области Рагуза има у изобиљу. Протеклих година је извоз италијанског воћа и поврћа порастао и сада износи скоро 366 милиона евра годишње. Већина ових производа поникла је са пет хиљада фарми области Рагуза. Италијанска пољопривреда је много година заснована на раду досељеника. Колдирети[3] је група газдинстава за коју се процењује да користи рад 120.000 миграната у пољопривредном сектору јужне Италије. После година и година изношења навода о ненормалном израбљивању и после мука италијанске владе да сузбије ову појаву, сицилијанске газде, чије су баште биле пуне непријављених досељеника и избеглица, окренуле су се радницима који се досељавају из Европске уније.

Број Румунки које због посла путују на Сицилију нагло је порастао протекле деценије. Према подацима, од свега 26 Румунки које су 2006. г радиле у области Рагуза, њихов број је порастао на преко 5.000. Ове године је број Румуна превазишао број Тунижана који су били најбројнија група на пољима Рагузе.

Мигранти-радници долазе на аутобуску станицу у граду Виториа

Ђузепе Скифо, лидер Општег удружења за рад[4], које је највећи италијански синдикат, тврди: „Власници пољопривредних газдинстава се сада плаше да ће бити тужени због помагања илегалне имиграције јер су запошљавали илегалне досељенике. Дакле, нови циљеви њиховог израбљивања су грађани Европске уније који су спремни да прихвате ниске зараде због очајне ситуације у својим земљама.“

Ђанфранко Кунзоло, председник одсека групе Колидрети у области Рагуза, каже да нема друге могућности сем да плате буду ниске. „Израбљивање радника у области Рагуза је последица политике Европске уније. Не желим да оправдавам оно што раде пољопривредне газде и власници пластеника, који плаћају те ниске плате радницима и досељеницима, али ти људи углавном осећају како нема друге могућности ако желе да се такмиче са другим тржиштима Европске уније. Што се тиче полних злоупотреба, очигледно је да за то нема оправдања. Људи који такве ствари раде морају да буду похапшени и најурени у затвор. Жене су добродошле у област Рагуза као раднице и према њима се мора односити с равноправношћу. Ми то у потпуности осуђујемо.“

Према италијанским законским прописима, власник пољопривредног газдинства мора сезонским радницима да обезбеди уговор и плату за осмочасовни дневни рад у висини од 56 евра. Ипак, стварност је обично другачија за Румунке које се сада налазе на Сицилији. Ђузепе Скифо каже: „Плата је за Румунке свега трећина цене коју налаже закон и већина њих нема легалан уговор о раду.“ Многе од тих жена које је испитао Обсервер рекле су да су ретко плаћене више од 20 евра за свој дневни рад. Мало је политичких или економских подстицајних мера које предузимају власти и оне на крају бивају злоупотребљене. Мада полиција тврди да код њих постоје гомиле отворених случајева и гоњења која су у току, до сада је само један фармер оптужен и осуђен због злостављања једне румунске жене. „Проблем је и што сељаци нису богати људи“, каже Ђузепе Скифо. „Ако би газде платиле својим радницима онолике плате колико им закон налаже, то би их одвело у финансијске губитке па ће се урушити пољопривредна економија целе области. Ето, то је разлог због којег власти окрећу главу и разлог због којег је свакоме тешко да предузме нешто што би ово зауставило.“

Настојања да се ово питање покрене у италијанском Парламенту остају на покушајима. Током 2015. године је посланица Мариса Ничи покренула парламентарну истрагу о ропству које се шири међу румунским радницима у области Рагуза и тражила од председника Владе да и он спроведе истрагу. Службено је изјавила: „Две године се чека да Влада предузме ма какву акцију. Ми нећемо одустати. Ови злочини морају престати.“

Локални политичари у Рагузи покушавају да помогну румунским радницима који су суочени с израбљивањем. Ђовани Москато, који је јуна прошле године постао градоначелник Виториа, града на западу области Рагуза, тврди да је израбљивање опстало јер се за то у данашње време стекло превише економских чинилаца, али ће његов град отворити хостел за уточиште како би Румунке имале где да утекну од насилних послодаваца.

Николета Болос и њена породица нашли су смештај унутар једног складишта на фарми

Вративши се у Италију, Болосова је упознала Румуна с којим има још двоје деце. Свог ранијег послодавца је пријавила полицији и тај човек је оптужен за израбљивање на раду, али његов случај тек треба да се појави пред судом. Каже да јој се све смучило од злоупотреба. Одлучила је да своју причу објави како би покушала да досегне правду за себе и друге Румунке заробљене у мрежи некажњеног израбљивања. На распуклој пластичној столици с бебом у наручју, показује нам руком њихов дом. Зидови су у том дому влажни и мемљиви, а нема ни грејања ни текуће воде. „Гледајте у каквој кући живимо. Ето, то је наш живот овде. Нећу да поново изгубим своју децу. Она су разлог због којег ово проживљавам и због којег робујем. Због њих сам морала да пуштам оног човека сваке ноћи у постељу. Хоћу да људи знају да се овакве ствари догађају и то мора да престане.“

Нека имена су измењена ради заштите идентитета

Аутори: Лоренцо Тондо и Ени Кели

Са енглеског посрбио и напомене написао: Душан Ковачев

_____________________________________________________

[1] Gruppo Proxima cooperativa sociale.

[2] Дословно: nightly ordeals.

[3] Confederazione Nazionale Coltivatori Diretti.

[4] Confederazione Generale Italiana del Lavoro.

Categories: Посрбљено

Tags: Душан Ковачев, ЕУ, Италија, Румунија, Сицилија