Пред изборе морам да подвучем црту и обратим се народу,
Сутра морамо сви да изађемо на изборе. Нема оправдања да се не изађе јер заиста за свакога има некаква опција. Можда нема савршених солуција али сигурно има кандидата са довољно прихватљивих особина.
Кандидати на председничким изборима 2017. (Фото: МОНДО, илустрација/Марио Милојевић)
Сутра морамо сви да гласамо против Вучића.
То нарочито важи за оне који су ЗА Вучића. Наиме, Вучић изнуђено излази на изборе. Није планирао да буде председник. Ако буде добио ногу на овим изборима, мораће да буде бољи него што је сада, па зато баш они који га воле треба да подрже овај леп подстицај да се поправи. Уосталом, апсолутна моћ апсолутно квари. А они који воле Вучића, не желе да се он поквари.
Кад је реч о онима који нису за Вучића, резон је јасан. Избором председника који има мандат до 2022. добија се могућност да он до следећих парламентарних избора онемогући или бар успори доношење штетних закона, да о сваком од њих својим одбијањем поведе јавну расправу која ће се неповољно одражавати на рејтинг СНС-а и да их додатно ослаби. Само кроз стварање одређене кризе одлучивања могу се успорити процеси који се сада агресивно и неспутано спроводе.
Не треба да се бојимо кризе одлучивања јер могућност да се одлуке доносе без икаквих дилема и препрека могу довести до великог напретка али и до непоправљивих грешака. Нису све режиме које данас памтимо као апсолутистичке водили људи који су били поремећени, корумпирани и са злом намером али су сви они на крају правили грешке које су их скупо коштале и зато их памтимо као такве. Чињеница да данас имамо примере таквих успешних држава у Азији, нажалост и даље охрабрује људе да мисле тако, чак и кад имају најбољу намеру, али требало би да сагледамо ширу слику.
Исто важи и за позицију Врховног команданта кроз коју Председник може олабавити Вучићеву контролу над службама безбедности које потенцијално може користити за политичке обрачуне, или их за то већ и користи.
Једино кандидат који се програмски поклапа са мишљењем већине народа може да победи тако што ће створити утисак да Вучић не испуњава интересе те већине. У овом конкретном случају, то је Вук Јеремић. Сваки други кандидат. нажалост губи пошто својим ставовима одбија грађане јер није компатибилан њиховим интересима.
Потпуно је разумљива скепса појединих људи према Јеремићу, али овде немамо посла са изборима на којима гласамо ЗА већ смо опет на прекретници да морамо да гласамо ПРОТИВ. Између жеље да покажете за шта сте па да то ослика неки проценат на изборима а да Вучић остане, и жеље да се земља демократизује, да се смени Вучић, па да на следећим изборима можда победи тај који вам се заиста свиђа, треба изабрати ово друго.
Жалосно је што изнова морамо да успостављамо политички систем кад смо то већ једном урадили, али шта је ту је. Очигледно је да они интереси великих сила и усвајање њихових вредности нису исто, и да за њих морамо да се боримо сами.
Уосталом, проблеми око којих се данас мобилишемо неће побећи. Биће они ту и 2022. али на тим изборима можемо да им се супротставимо прецизније. Глас за Јеремића је глас широког спектра који у најмању руку замрзава садашње стање ако га већ и не поправља. Ако Вучић постане председник, могуће је да многи проблеми око којих се данас окупљамо неће више постојати 2022. јер ће их он уклонити, на нашу штету, вероватно, као што је и до сада радио.
Када је Милошевић отеран барем смо се уверили у то. Нико није био незамењив а политички живот је постао врло динамичан и све до сада није било могуће правити власт без коалиција и компромиса. Међутим, сада је то могуће и као што видимо није добро.
Нажалост, дилема између Вучића и Јанковића је лаж јер народ неће моћи да се мобилише за Јанковића у другом кругу. Коначно, Јанковић је у кампањи показао на јавним скуповима да има доста симпатизера и сигурно ће се њихов глас чути убудуће. Имали смо већ случај Вука Драшковића као „омиљеног опозиционара“ и знамо ко је на крају морао да победи.
Дакле, независно од тога да ли вам срце говори Бошко или Саша, или куца само за Војводу, памет говори Вук Јеремић.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Димитрија Војнова)
Categories: Преносимо
Ово је грубо кршење избоне тишине 🙂
Али ништа не мења. Гласам за Бошка. Код нас православаца, ум се налази у срцу, срце је скривени храм ума 🙂
Право збори! Само што после најновијих изјава ми који се сматрамо српским патриотама НЕ СМЕМО да гласамо за Сашу Јанковића:
– прво, неко ко назове генерала Лазаревића злочинцем мој глас не може да добије макар његов противкандидат био Белзебуб. Док је господин мастиљарио у Министарству за омладину и спорт генерал Лазаревић је са генералом Павковићем предводио одбрану Косова и Метохије. Да не улазимо у финесе ко је до те неугодне позиције довео, да ли су то радили идеално или нису; несумњиво је да су се они борили и стали на чело стотина хиљада људи који су бранили Косово док неки други нису. За мене би и ово било довољно али то није све…
– друго, мој глас не може да добије неко ко тврди да се у Сребреници у јулу 1995. године догодио геноцид. И то из два разлога. Први је што се то није десило; то што је међународни суд окарактерисао та збивања као геноцид не значи ништа – осим за онога ко пресуду треба да изврши. Пресуде судова какве год оне биле не одређују историјску истину. Али постоји и други разлог: а то је да се оваквим трабуњањем да према себи морамо бити и грђи и гори од међународног Суда ради на поткопавању позиција Републике Српске и на тровању српско-српских односа 🙂 А то не смемо да допустимо. То је кључно и око тога се не расправља.
– а треће и најважније и најкључније и најпревасходније је питање Косова. Питање слободе штампе, да ли нас волу или не волу у свету, ефикасност судства, корупција, Вучићев криминал, па чак и односи са Руском Федерацијом не вреде колико прашина између тастера на тастатури којом исписујем ове редове у поређењу са питањем Косова и Метохије. Зашто, нећу ни да елаборирам пошто су то већ у много наврата урадили много позванији од мене.
Ко се представља као легалиста а каже да на Косову имамо ”фактички независну” државу и да се морамо бавити људским правима и животом људи тамо није ништа друго до издајник. Подсећам на речи покојног премијера Зорана Ђинђића (парафразираћу) да питање права Србије на КиМ и питање права Срба на КиМ представљају два одвојена питања. Да, ми итекако треба да бринемо о нашим људима на КиМ па чак и о Арнаутлуку који је вољан да пређе на нашу страну али је питање ”суверенитета и територијалног интегритета” (да цитирам ТВ дневник из ’99) нешто друго. То би један легалиста морао да зна.
Нећу да дужим и указујем на недоследност борбе против фантомки из Херцеговачке у Београду и слегања рамена кад момци у фантомкама одраде посао од Мердара до Драгаша. Беспотребно дају Вучићу идеје – следећи пут ће да све разбуца уз помоћ свог пријатеља Тачија и његовог људства, када већ београдска разуздана младеж не оставља снажан утисак на граџанисте.
Једном речју: Вучић је прешао црвене линије српских националних интереса као први потпредседник Владе а потом много пута и као председник Владе. Јанковић је то учинио док је још у опозицији. Хвала му што нас није довео у заблуду.
Поштовани,
треба оставити сваком своју памет.
Овако је, неумесно.
естетски гледано – Јеремић баш није кандидат #1