Избори у Србији – Вучић у Москви
Никола Н. Живковић
Поводом 2. априла појавио се не мали број чланака и анализа, који одлично описују стање у Србији. Зато ћу овде само укратко да поновим нека најважнија запажања и закључке. Суморна слика наше земље видљива је на сваком кораку: све већи број људи тражи храну по контејнерима, пластичне кесе виоре се по крошњама дрвећа београдских паркова, оронуле фасаде са зграда видљиве су и у самом центру српских градова. Сваке године има 30.000 умрлих више од живорођених. На тројицу запослених долази један пензионер. Потпуно делим мишљење оних, који тврде да у Србији великим делом влада корупција и криминал. О томе отворено и гласно причају незадовољни грађани у аутобусима и кафанама. Урушене су све државне институције: од здравства и школства, до тужилаштва и полиције. Приватни универзитети постали су сервис, у коме свако може да купи готово све врсте диплома. Само ако имате довољно новаца! А држава која не води рачуна о образовању и науци, она не може имати будућност. Или тачније, таква Србија може да буде само колонија технолошки напреднијих и боље организованих земаља. Верујем да један познати глумац много не претерује када каже, да „Србија нестаје ту, пред нашим очима“
Када чујемо неког министра који тврди о „драстичном смањењу броја незапослених у Србији за протеклих 5 година“, онда можемо да одговоримо само са црним хумором: „Тачно, јер су сви незапослени отишли у Немачку, Норвешку, Италију, Енглеску, Америку, Аустралију, Јужну Африку, Нови Зеланд, Русију, Кину, Аргентину…“
Па ко остаје? Само чланови СНС! Само су за њих осигурана радна места. Нико их не пита да ли знају свој посао лекара, правника, архитекте, техничара, инжењера или економисте. Важно је да си „за Вучића“.
Млади, образовани људи напуштају земљу, а њихов број нико, изгледа, тачно не зна. У штампи сам нашао разне податке, где се говори о цифри између десет и тридесет хиљада годишње. Они више не виде свој живот у Србији. Уморили су се од чекања, од бахатости власти. Одлазе. Већина од њих вероватно и заувек. Нико да израчуна колики је то губитак за Србију.
Како донети исправну одлуку? Основно је, наравно, прикупити информације. Одакле их прима највећи број бирача у нашој земљи? То су, нема сумње, телевизија и штампа. И шта нам она пружа?
Моја процена да ти медији 95% времена троше на „шта је казао премијер Вучић“. Једном речју, таква врта информација нема неку велику вредност и то из простог разлога јер је једнострана.
Ништа другачије није ни са науком. Ако пишете докторски рад, а позивате се искључиво на један једини извор, онда ће сваки озбиљан универзитет света одбити да прихвати такав рад, јер ће га оквалификовати не као научни, већ као пропагандни памфлет. Тако је и са изборима. У нашем случају, сведоци смо огромне количине информација, али нема понуде, која се зове „богатство разноликости“. А оваква понуда чини суштину како сваке научне истине, тако и слободне штампе.
Закључак. У Србији 2. априла 2017. нећемо имати ни близу нечега што бисмо могли да назовемо „демократски избори“. А пошто није испуњен најосновнији услов да, дакле, опозиција има макар приближно исте услове у изборној кампањи, онда је јасно да на таквим изборима не треба учествовати. Ако под таквим условима ипак гласамо, онда смо дали легитимитет једној влади, која не поштују ни најосновнија права својих грађана. Идеално би, по мени било, да на изборе изађе Александар Вучић са оних 650 људи, који су му дали подршку.
В. Путин и А. Вучић у Кремљу, март 2017. године
Но, за такав сценарио има мало вероватноће. У општој беди људи ће да изађу на биралишта, ако им се на тај дан понуди хонорар од, рецимо, двадесет евра, или да месец дана не морају да плаћају струју и остале комуналије. Кад је већ тако, онда позивам људе да ипак иду на гласање. Искључи телевизор, укључи мозак! Нека то буде наша девиза.
Примери из недавне прошлости показују, да су чуда могућа. Сви лидери водећих држава Запада и њихови главни медији, на пример, били су „за ЕУ“ и „за „Хилари Клинтон“. Бирачи се ипак нису дали обесхрабрити, изашли су и гласали „против тога да Британија остане у ЕУ“ и „за Доналда Трампа“. Да ли је могуће да тако и код нас победи, рецимо, Бошко Обрадовић или Милан Стаматовић. Нисам неутралан и не кријем да ми је њихов програм најближи.
Када већ говоримо о појму „неутралности“, одмах да кажем, да неутралне земље не постоје. Често се спомиње пример Швајцарске или Шведске. Оне, међутим, уопште нису неутралне! Када пратите њихову политику за последњих пола века, видећете да су оне сасвим чврсто део Запада, како економски и политички, тако и културном и војном погледу.
Србији опстанак може да пружи никаква неутралност, већ само политички-војни савез са Русијом. То веома добро знају, на пример, Јермени. Они су се везали за Москву, премда велика и утицајна јерменска дијаспора живи у Америци и Француској.
Судећи по нервози Александра Вучића, слутим, да он уопште није тако сигуран у своју победу, премда су уз њега Брисел, Вашингтон, а ево, нажалост, – и данашња Москва.
Успут да приметим: са стрепњом сам проучавао ту листу https://stanjestvari.com/2017/03/27/stanojcic-ko-danas-u-diple-svira/#more-36615 и на крају одахнуо. Овде нисам нашао ниједно име, за кога могу да кажем да је мој пријатељ, добар познаник, или да је личност из јавног живота кога ја поштујем. Словом, има 650 имена, но међу њима нема „ниједне личности“, како би казао проф. Жарко Видовић.
Једина критика могла је да се чује у Скупштини. Данас чак ни то. Вучић је током изборне кампање просто забранио рад тог највишег политичког тела у земљи. Тако да сада нигде не можете да чујете критику на рачун владе када је у питању Косово, незапосленост, дискриминација Срба у Црној Гори и Хрватској, беда, изумирање српског народа, или Бриселски споразуми.
А што да кажемо за Вучића сада, када га је примио Путин? Прочитао сам многе коментаре на ту тему и видео, какву је пометњу изазвао тај московски сусрет. Вест да је Владимир Путин подржао Александра Вучића на председничким изборима је многе не само изненадила, него и разочарала. Руска амбасада у Београду одмах се пожурила са изјавом, како тиме не жели да се меша у унутрашње ствари Србије. Проруски, русофилски коментари већине српских публициста пожурило се да на овај или онај начин оправда потез Путина.
Дочек Путина у Београду: “Добро дошао, Председниче” (Архивска фотографија: AFP/Getty Images)
Ја, међутим, видим то сасвим другачије. Нема никакве сумње да је Путин тиме дао подршку Вучићу. Зато делује сасвим неубедљиво став званичне Москве, да се неће мешати у унутрашње ствари Србије и да ће увек поштовати избор српског народа. Јер што то друго има да значи? Примити премијера Србије у Москви неколико дана пред изборе! Та, нисмо деца!
Путин је тиме разочарао огромну већину Срба, коју се данас, као и вековима пре тога, уздају у Русију, „као једину силу која може да нас одбрани од крсташа са Запада“. Зашто Москва није отворено стала иза Милана Стаматовића или Бошка Обрадовића? Они, по мени, изражавају истинске тежње већине Срба. Ваља истини погледати у очи. Само тако можемо да помогнемо и себи и Русима: Србију је 26. марта 2017. издала Путинова Русија, као што је то године 1999. урадила Јељцинова Русија.
Зашто Брисел и Вашингтон отворено подржавају своје људе у Београду? А зашто то исто не би могла да уради и Москва? Када Кремљ прича да се неће мешати у предизборну кампању, то је исто, као да су казали: „Ми вас препуштамо на милост и немилост Немаца и Американаца.“
Зар у Кремљу не знају ко је Александар Вучић? Вучић, који води политику „ЕУ нема алтернативу“, онај ко с НАТО-ом склапа споразума, онај који би од Срба да направи „лутеране“, ако већ не и „калвинисте“, онај ко је посекао храст-запис стар 600 година. Та њега подржавају Брисел и Вашингтон, а у Србији људи попут Златибора Лончара, Петра Луковића, Николе Самарџића, Чеде Јовановића, Бебе Поповића.
Вучић у Москви – ова чињеница неће ништа да промени што се мишљења многих Срба тиче у односу на српског премијера и његову владу. Али нам зато баца ново светло на природу Путинове власти у Русији.
Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Ово су јасно показали и бројни чланци по слободним сајтовима. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.
О тој теми написао сам, на руском, два текста. Први је објављен 18. јуна 2014: http://novorus.info/news/analytics/23726-ukrainskaya-tragediya-ili-pochemu-rossiya-kapitulirovala.html, а други годину дана касније: http://novorus.info/news/analytics/36932-imenno-psevdo-mirotvorcy-iz-moskvy-utopili-donbass-v-krovi.html
Укратко, први је објављен, ето, скоро пре три године, а други пре две. Успут да споменем, без икакве лажне скромности, да је мој први прилог прочитало шеснаест хиљада, а други чак 39 000. Тако да је то, колико ми је познато, најчитанији текст кога сам икада до сада написао.
Ових двадесетак страна мог руског прилога покушаћу да препричам са свега неколико реченица.
Распадом Совјетског Савеза у најтежем положају нашао се руски народ. Неких двадесет и седам милиона Руса, преко ноћи, постали су странци у својој земљи. Река Руса морала је да напушта своје домове у новооснованим државама бившег Совјетског Савеза, од Кавказа до Балтика. Руски народ често су третирали као окупаторски. Но, Руси су били протеривани и из саме Русије: из Чеченије, Татарстана, Дагестана. То је било време владавине Горбачова и Јељцина.
Све то ми, Срби, одлично разумемо, јер смо и сами прошли кроз ту голготу. Срби су деведесетих година протерани из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, из Славоније, Сарајева, Тузле, Мостара, а 1999 године са Космета.
Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових шеснаест година успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, Асад је и даље, уз руску помоћ, председник Сирије, руска армија за последњих десетак година постала је поново сила, коју уважава Запад.
Но, остали су многи проблеми, које Путин, очевидно, није могао да реши. Кључне положаје у привреди, медијима (СМИ), министарству финансија и Централној банци заузимају људи из старог Јељциновог режима. Реч је о необиларалном слоју друштва, „западњацима“, који су уско везани и зависе од финансијских центара у Њујорку и Лондону.
Руски народ, као и српски, веома су осетљиви на социјалну правду. Пљачкашка приватизација, која је извршена у време Јељцина, данас, у доба Путина, није поништена. А многи „експерти“, који су у тиму Јељцина радили на приватизацији, и данас заузимају високе положаје у руској држави. Социјалне разлике у Русији су огромне. Русија има велики број милијардера, али и око једне трећине становништва живи бедно.
Јељцин, Шушкевич и Кравчук, децембар 1991.
У Донбасу свакодневно убијају руски народ и то већ неколико година. Када Путин није способан да обрани Русе у Украјини, како онда од њега да очекујемо да обрани Србе?
Неколико стотина хиљада руских избеглица из Украјине потражило је спас у Русији. А они су највећа срамота за Русију, јер говоре о немоћи или неспособности садашње власти да одбрани сопствени народ. Да би Кремљ прикрио ову срамоту, руски медији говоре често о „украинских беженцах“ (украјинским избеглицама). Премда је сваком јасно да су то Руси, а не Украјинци. Путин је успео да одбрани Асадов режим, али није руски, у Доњецку и Луганску.
Велика слабост Русије јесте политика према Казахстану. Бољшевици су Јужни Сибир припојили фантомској републици Казахстан, која никада раније није постојала. До тада на овом простору живело је отприлике пола Руса и пола Казахстанаца. Данас, због дискриминације против Руса и вишег наталитета Казахстанаца, прети да ти крајеви, који су вековима били руски, потпуно изгубе руски карактер. Време и ту ради против Русије. Са неодлучном политиком Москве за десетак година Казахстан ће можда бити потпуно изгубљен за Русију.
Пратио сам неколико Путинових конференција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финансирају их САД и ЕУ. То су „Ехо Москва“, „Дожд“ „Независне новине“, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић или Соња Бисерко.
Постоји устав Русије, кога су у доба Јељцина писали амерички саветници и он је и даље на снази. У њему се спомињу сви народи Русије, сем – руског. До Горбачова, на пример, у Грозном је живело једна трећина Руса. Данас их тамо живи мање од два процента. Казањ, Грозни и остали градови у Русији, где су муслимани у већини, доживљавају прави грађевински бум. Руски градови, сем Москве, стагнирају. Једном речју, положај руског народа у Русији је понижавајући. Постоје републике унутар Русије и они поносно говоре о чеченском, дагестанском, башкирском, татарском народу, но нико не говори о руском! Власт ко да се боји да употреби реч „руски“ и уместо тога непрестано говоре о „российский граждане“ („грађанима Руске Федерације“).
Није потребно да наглашавам, да сам ово написао јер ми није равнодушна судбина Русије и јер сам сигуран, да мој српски народ без подршке Русије нема великих изгледа да опстане у оваквом непријатељском окружењу, какву данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“ и када се држава неће звати „Руска Федерација“, већ просто – Русија.
Овај текст настао је као резултат предавања, кога сам одржао средином марта ове године у Берлину
Наслов и опрема: Стање ствари
(Блог Николе Н. Живковића, 30. 3. 2017)
Categories: Преносимо
Мој коментар на један други текст уваженог г. Живковића:
” ‘Срби су разумели ко су Горбачов, Јелцин, Черномирдин. Но није многима у Београду јасно како сада овај Правосудов који заузима тако важно чиновничко место у држави може да угрожава руски геополитички интерес на Балкану? Шта то значи? Мој једини одговор јесте следећи: да је и у доба Путина много тога остало по старом.’
Јединственост ауторовог одговора нам јасно указује да он уопште није писао против „овог Правосудова“, већ против Путина. По мом скромном мишљењу, то данас значи против Русије. Ако овоме додамо да су овај текст поједини портали илустровали сликама Јељцина, чини ми се да се нека кампања у земљи Србији покреће. ”
Тај текст је писан 2014. године. У међувремену је Правосудов ишчезао са портала и из новина. У међувремену су Руси на челу са Путином помагали Србију на много начина. У међувремену су Руси за будућу Православну цивилизацију ипак урадили много тога и поред свих подметања. Процес је сложен и дуг. Друго је (и мени тешко) питање колико Православље и пројектовање могу заједно, но када се спасава што се спасити мора, у свету огрезлом у злу…У међувремену Србија и даље кука како нам Руси не помажу. Погледајте тзв проруску тзв опозицију! Емоције, емоције, хоћемо ли из ове инфантилне фазе икада изаћи?
Није питање да ли нам Руси понекад помажу. Помажу, у међународним форумима су подигли руку неколико пута. Питање је да ли су у овом конкретном случају сасвим отворено подржао власт у Србији која нас мрцвари. Одговор је јасан као дан – наравно да јесте.
Нож у леђа другови, забили сте нам нож у леђа, што би рекао лик кога тумачи Никола Симић у филму ”Лаф у срцу”.
Можда би било корисно да ствари не посматрамо само са идеолошке гледне тачке? Нема цивилизације без јаких управљачких структура. Процесима се управља. Запад је управљање подигао на ниво науке и технологије.
Добро али какве то везе има са тиме што председник Руске Федерације прими Вучића неколико дана пред узборе уз крајње немушто саопштење нама одговара било каква власт у Србији али нам ова одговара највише. И то неки дан пре него што амерички Сенат одобри приљкучење Црне Горе НАТО.
Шта је Путин тиме поручио? Да их се мaње-више не тиче шта се на овом простору дешава и да ће ниво редовног отправљања текућих послова моћи да постигну ко год је на власти у Србији. Руски пословни интереси биће заштићени, моћи ће да се с времена на време одржи нека парада али никаквог стратешког плана немају. И то не само у Србији него вероватно ни другде.
Ни аутор овог текста ни ја нисмо русофоби нити смо против приближавања Русије и Србије. Ал не можемо да прећутимо нешто што је сасвим очигледно. Да је званична Русија подржала Александра Вучића коју је земљу довео пред учлањење у НАТО.
Наравно да нисте. И сам сам се питао чему ова представа. Застао сам код питања “зашто није подржао… и нисам умео да завршим питање”. Наравно да је могао и да не подржи. Свакако и да постоји читав низ питања у вези тога зашто се није више радило у Србији да питање има свој крај. Ако већ чекамо од Руса да нам реше више од половине брига, онда да им препустимо да раде како знају? Или да радимо како ми знамо. Знамо ли? Не као појединци.Затим, као и увек, премало је података. Можда Руси ипак више знају о НАТО него ми? Можда још увек нисмо прочитали Путинову поруку, а можда је није ни слао. Шта смо очекивали, да нам каже за кога да гласамо? У вези са тим, зашто нам је забио нож у леђа (нећу ни да покрећем питање ко смо то ми). Да ли ће се неки русофил, противник НАТО-а или ЕУ због овог окренути СНС-у? Нема људи који се ломе да ли су или нису за Вучића, ломе се око тога ког опозиционог кандидата да подрже.Наравно, ја ово не говорим на основу истраживања, већ на основу утиска. Као што и ви на основу утиска тврдите да Руси немају стратегију и тактику. Мој утисак је супротан.
Хајде да, уместо што се бавимо Путином, покушамо да дамо одговор ког опозициониог кандидата је Путин требало да подржи.
Свакодневно гледам неколико Руских ТВ програма на Руском језику, као РТР Планета, Русија 24, Пре неколико месеци је одржан округли сто на тему могућег званичног оснивања РОССИЈСКЕ НАЦИЈЕ, коме је Путин председавао. У Русији живе и коегзистирају више од 100 народа. Да ли ће Руски народ бити постепено потискиван и како ће реаговати, остаје да се види. Даје се предност држави у односу на већински историјски руски народ. Због унутрашње хармоније и мира у кући, највероватније. Архиве Коминтерне су још и данас минимално отворене.
Необично је колико се верује у Путинову безгрешност на српском интернету. А наравно да и он греши у својим проценама. Не мора да нам каже за кога да гласамо а било ко укључујући и пајаца Белог Прелетачевића је бољи од овог патолошког случаја који је тренутно на власти у Србији.
Примање у посету неколико дана пред изборе на тако високом нивоу је недвосмислена подршка. Нема ту много шта да се премишља. Да ли Путин зна нешто више о НАТО? Можда зна. Зна да се на пример све балканске државе фактички прикључују овом савезу и да тај исти савез подржава режим у Кијеву који убија Русе на сто километара од руске границе. И уз таква минимална сазнања довољно је лако закључити да није мудро подржати кандита на председничким изборима који води своју земљу у НАТО. Није то баш тако компликовано.
Нема смисла говорити о безгрешности када се говори о потезима управљачких структура. Конкретно, немам довољно података да оценим да ли је ово Путинова грешка, тактички потез или нешто треће. Нема смисла говорити ни о српском интернету. И не слажем се са вам да је свако бољи од Вучића. Чанак? Затим, ако свако гласа за сваког не би ли био против Вучића, то је сигурна победа за њега још у првом кругу.
Сматрам да је много компликованије од тога што сте написали и у вези НАТО и иначе. Превише је параметара, а премало података.
Пажљиво сам прочитао одличне чланке г Живковића и г Коларића о наводној “издаји Русије”.
Мада руску подршку ми можемо схватити као издају, са руске стране се та подршка да објаснити. Пре свега, ако погледамо у назад, Александар Вучић је у време Слобе и Мире био министар информисања и оштар прогонитељ сваког другачијег мишљења. Изданак Шешеља, “познатог русофила”. Близак Мири која је у Русији.
А данас, ко се крије иза Вучића ? Шћућурени у његовој сенци, чекају да искоче, ведре и облаче, стари руски познаници Дачић, Вулин, Николић, Кркобабић . . . Ту је и Богољуб Карић који је стигао из Москве и написао три оде Вучићу у Политици.
Кад боље погледамо, између 11 кандидата, Руси немају погоднијег од Вучића.
@Deda Djole: делимично се слажем са Вама. Само сматрам да у подршци Кремља АвАву, и разочарењу тиме код русофила у основи стоји велики неспоразум. Ни постсовјетска “Русија“, ни постјугословенска “Србија“ немају никакве суштинске, духовне везе са некадашњим Руском Империјом и Краљевином Србијом. Само се налазе на (отприлике) истој територији. Састав становништва, духовно наслеђе комунизма и много чега другог чине да су данас, у односу на некадашње, то две сасвим друкчије средине. Русофили и даље у својој уобразиљи виде некадашњу мајчицу Русију (не схватајући да је она већ одавно покојна) – само сада са моћним, непогрешивим, премудрим и предобрим царем Путином на престолу, па зато сасвим непотребно пате због његове “издаје“ (подршке АВАВу)… Не схватају да су обе те екипе московских и београдских главешина наследници и често биолошки изданци комуниста – уништитеља исконских Русије и Србије, иста “крвна група“, и да им се у овом тренутку (могуће и из дијаметрално супротних разлога) интереси подударају, па се зато сада тако узајамно лижу и мазе, што никако не гарантује да се сутра неће почупати – баш као и њихови духовни преци Стаљин и Тито.
”Западни лидери ослањају се на њега као на партнера који ће да обуздава српске мањине на Косову и у Босни , подржава њихову миграциону политику и држи земљу на довољној удаљености од Русије – чак иако је руски председник, Владимир Владимирович Путин, обзнанио своју подршку господину Вучићу.”
Из једног америчког медија; неки би рекли као и обично Американци много боље разумеју ситуацију од Руса. Имају своје интересе, спроводе их врло вешто и уз врло мали трошак. А Руси. подржавају демократски процес и уверавају нас да ће сарађивати са сваким кога одабере српски народ. То је лепо. Али остаје питање сарађивати на чему?
@Иоанн Дубињин
Доста тачно виђење, рекао бих.
Постоји једна логичка зачкољица коју мало ко види, а која се мени чини кључном.
НАТО пакт је овде ’99-те прешао праг силе који допушта повратак на демократске механизме, иако је самом НАТО-у јако битно да сачува привид њиховог постојања, те хуманистичких назора који га воде, добровољног избора при прикључењима и сл.
Те избори (мање-више намештени) , те скупштинске процедуре, чекање ратификације, дуге и досадне расправе… А у ствари: где је неко видео да један војни пакт прво бомбардује једну земљу, па тек после чека њен добровољни пристанак да му се придружи. Па још уз прећутну забрану референдума. Хитлер је то радио с мање лицемерја, бомбе је бацао тек кад је пакт одбијен.
Зар је неко стварно веровао да ће Русија да уводи своје бродове на црногорско парче обале, а да су притом албанска и хрватска обала у “власништву” НАТО-а. А да не говоримо о томе да су НАТО бродови одавно упловили у црногорске луке и не верујем да су икад имали намеру да их напуштају.
Другим речима, НАТО се на Балкану понаша као окупатор и Русија је тога свесна.
Руси овде гледају да сачувају што је више могуће својих економских интереса, а од војних су одустали још за Јељцинове владе. Довољно им је да Вучић буде добар према њиховим “ризничарима” из СПС-а, да на речима никад не дира про-руски сентимент у Срба, јер је та подршка залог руске “меке силе” и то је све.
Позитиван аспект новог интересовања Русије за Србију је једино културни. И мислим да је тако увек било. Геополитички интерес Русије за Балкан се, у реалности, увек сводио на авантуристички ентузијазам.
Они су уложили све могуће војне капацитете да сачувају Асада, а овде се ни ментално не замарају око профила “својих” кандидата.
Наслов је простачки провокативан и ако сажима садржај и поруку текста, онда ни текст није имао места на овом порталу. Независно од наслова, погледајмо неколико теза ит текста уз кратке коментаре:
(1) Пратио сам неколико Путинових конференција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финансирају их САД и ЕУ. . . .Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић или Соња Бисерко.
++ Ауторе, ниси пажљиво пратио. Ефектност тих сусрета је управо у способности Председника Путина да елоквентно, аргументовано и бескомпромисно почисти под са провокаторима и покаже где им је место. А питања долазе са разних страна, од људи којима је тешко и помоћ неопходна, од представника разних региона и народа, тако да 3-4 исцрпљујућа часа сусрета одсликају само делић огромности и сложености ситуације у РФ. Важно је да из тога проистекну конкретне акције на корист народа и државе, а на шкгрут зуба непријатеља.
(2) Када Путин није способан да обрани Русе у Украјини, како онда од њега да очекујемо да обрани Србе?
Већ сам тон ове реченице је квалификује за провокацију. У Украјини је грађански рат изазван са Запада, земља окупирана екстремним снагама нео-нацистичког типа које власт не контролише, хиљаде људи изгинуло, небројена имовина уништена. Свакодневни терор над мирним житељима, војне активности, ратни злочини. Ипак Доњецк-Луганск држе линију… А Путин није способан.
(3) Неколико стотина хиљада руских избеглица из Украјине потражило је спас у Русији. А они су највећа срамота за Русију, јер говоре о немоћи или неспособности садашње власти да одбрани сопствени народ. Да би Кремљ прикрио ову срамоту, руски медији говоре често о „украинских беженцах“ (украјинским избеглицама). Премда је сваком јасно да су то Руси, а не Украјинци. Путин је успео да одбрани Асадов режим, али није руски, у Доњецку и Луганску.
++ Опет подметање дрским речима — ”хиљаде руских избегица највећа срамота за Русију”!! Ово си ти смислио, ауторе, како тебе није срамота?
Да ли су избеглице (прогнаници) Руси или Украјинци, Молдавци, Немци нема разлике, то су стотине хиљада особа који су се склонили код својх рођака, блиских, или оних који су спремни да пруже помоћ. Док НАТО гомила трупе на западним границама Русије. Ауторе, нато заставицу у руке, пут под ноге у Естонију па им маши успут.
(4) Пљачкашка приватизација, која је извршена у време Јељцина, данас, у доба Путина, није поништена. А многи „експерти“, који су у тиму Јељцина радили на приватизацији, и данас заузимају високе положаје у руској држави. Социјалне разлике у Русији су огромне. Русија има велики број милијардера, али и око једне трећине становништва живи бедно.
++ Наравно, економско-политичке последице лома највеће државе крајем ХХ века су решиве преко ноћи и учесници наивни ђаци. Можда једна трећина и живи ”бедно” (ваљда сиромашно) али није морално-бедна да пљује против своје државе.
(5) Једном речју, положај руског народа у Русији је понижавајући.
++ Једном речју, текст аутора је срамотан.
Достојан да се објави у некој од западних пропагандистичких тровачница. Сумњам да ће бити, они таквог материјала имају у изобиљу, али пласирати ово међу сморене, слуђене и измучене Србље може и да има ефекта. Још једном, ауторе, не ваља ти пос’о.
Sta je autor ovoga teksta uradio da Vucic ne pobedi? Sta su Srbi uopste uradili da Vucic i ne pomisli da dodje na vlast? Sede na “soru” u kaficima u kladionicama i spletkare.Kao i ovaj autor. Pobuni narod,daj im resenje za novi nacin zivota. Pokazi Putinu ideje tvog pokreta,pokazi kakvu nepravdu cini Vucic narodu ,trazi pomoc za pravdu i pravicno resenje. Putin je davno rekao da on ne moze biti veci Srbin od Srba. Mi svi znamo da neka drzava moze da intervenise u nekoj drugoj drzavi ,samo ako je pozvata .Srbi su cak terali Ruse napolje,i sa Kosova ,pa hoce i iz Nisa.Da li je makar jedan od ovih komentatora podigao glas ,pisao negde ,protestvovao javno,makar sam sa zastavom pred skupstinom protiv ovih akcija nasih vlasti. Nema Srba nigde.Putin vidi Vucica Jer je ovaj izmanevrisao posetu,kaobajagi zbog oruzja,pa ce onda usput da se vide i izbori.Putin je pozeleo Srpskom narodu srecu,a onda usput i Vucicu.On je ipak gospodin,nije mogao biti ne uctiv. “Privatizaciju u Rusiji su napravili jevreji i drze sve u rukama.Izrael komanduje i Americi ,a verujem i Rusiji.Srbi nisu omiljeni narod kod jevreja. Mi bi trebali da smo slozni kao jevreji,ali mi padnemo na prvom ispitu.Neko nam napravi spletku,nekoga potplate i mi se za cas posvadjamo. to je nama kraj.Nadju se osobe bez ikakve strucne spreme da,bez icijeg (narodnog) odobrenja menjaju jezik Srbima. O pljackasima da ne govorim.Najzalosnije je sto mlade mame sa bebama gladuju.Ko pise o tome?Ko protestuje?Srbi,ima li Srba?
@ Don Quixote
Што се тиче “простачки провокативног” наслова (тако?), он је директно узет из самог текста:
Србију је 26. марта 2017. издала Путинова Русија, као што је то године 1999. урадила Јељцинова Русија.
Хвала архиватору што је поново објављен овај бедни текст пун општих места
и запањујућег политичког незнања!
Згранут сам што тако мисли неко од кога се то не би очекивало, ко је био дугогодишњи НИН-ов дописник из Немачке, па би, по природи ствари, требало да буде добро обавештен о предмету свог текста.
Али авај, ово је за плач!
Тзв. “прости” пук има више мудрости да одвоји важно од неважног.
П.С.
Дубоки наклон Don Quixote-у за изузетни коментар!