Владимир Коларић

Русофобијски ресантиман у савременој америчкој политици не представља само рецидив и инструментализацију наслеђа Хладног рата у околностима слабљења униполарног светског поретка на челу са Сједињеним Државама, већ је производ дуге традиције којом идеолошки Запад свој идентитет гради на одбацивању и негирању византијског и поствизантијског (источноримског, ромејског) културно-цивилизацијског и геополитичког фактора у формирању заједничке европске културне свести.

Оваква конфликтна стратегија формирања европског, а постепено и западног идентитета, започета приматом романско-германске племенске свести над општеевропским јединством заснованим на античкој култури, хришћанској вери и римском праву, и последичним унутархришћанским црквеним расколом, свој наставак у ери доминације англосаксонских сила добија у превласти глобално усмерених геостратешких доктрина обједињених појмом атлантизма, које у прошлом веку бивају зачињене америчким месијанизмом, као идеолошким конструктом високе комплексности и универзалности.

Није стога чудно да се текућа борба за самоодржање и даље доминантних политичко-идеолошко-безбедносно-финансијских структура – која у унутарамеричком контексту имају облик „дубоке државе“ а у глобалном интервенционистичке транснационалне елите – заснива у највећој мери на русофобији, док пракса и тактика ове борбе представља несумњив преседан, својим сасвим експлицитним нарушавањем политичког процеса заснованог на парламентарно-демократском консензусу и наслеђу правне цивилизације.

Русофобијска стратегија интервенционистичко-хегемонистичке елите, без обзира на партијску припадност, заснива се на митологијској персонализацији сложених политичких и културних процеса у лику председника Руске Федерације Путина, манипулацијама либералистичким дискурсом тоталитаризма примењеном на глобалне односе снага, али такође и либералистичким цивилизаторским дискурсом, којима се делегитимизују руски национални интереси, као и на једном сплету псеудо-религијских, посебно псеудо-апокалиптичких доктрина којима се подгрева мит о америчком месијанизму светско-историјских размера.

У унутарамеричком контексту ова стратегија се по правилу спроводи и медијски објективизује тактиком одбацивања сваког контакта са руским званичницима и залагања за превладавање конфликтности, дијалог и уважавање руских националних интереса представља се као политички нелегитимно петоколонаштво, уз оптужбе о глобалној десничарској завери са идеолошко-обавештајно-финансијским центром у Москви.

Интервенционистички естаблишмент у последње време инсистира на конспиролошкој конструкцији о глобалној завереничкој мрежи на челу са Робертом Мерсером и Трамповим „стратегом“ Стивом Беноном, као и њиховом – уз руску помоћ – овладавању информативним простором, док њихови противници – оскољени Трамповом победом – стварају, на емотивно повишеној популистичкој реторици засновану, атмосферу историјски неизбежног пораза „старог режима“ са темељима у „лево-либералном-интервенционизму“ и „неоконзервативистичком хегемонизму“.

Као и увек, ова глобална борба се води најпре на простору свести, односно утицаја на свест. Али народи рубних подручја – као што су Балкан, Блиски исток, Кавказ или Украјина – одлично знају да стратегије хладних, психолошких или меких ратова лако постану тек припрема за неке много озбиљније и опипљивије ратове, чија мета више нису само свест или појединачне свести, већ целокупни људски животи.

Прилози:

• Одговор водеће фигуре либертаријанског крила Републиканске странке сенатора Ренда Пола на оптужбе сенатора Џона Мекејна о проруској субверзији. Пол се у одговору залаже за реалне америчке интересе уместо идеолошких конструкција.
• Писмо шесторице америчких сенатора, предвођених Тедом Крузом и Мајком Лијем, државном секретару за спољну политику Рексу Тилерсону о неопходности државне истраге о америчкој улози у процесима безбедносне дестабилизације на Балкану. Ово је важно због озбиљне сумње о улози интервенционистичко-хегемонистичких структура у поновној дестабилизацији Балкана и Украјине (можда ускоро и Кавказа) у циљу уздрмавања председника Трампа, али и као пример праксе противљења оваквим деструктивним стратегијама инсистирањем на легализму и политичком реализму.
• Чланак у „Гардијану“ о улози Роберта Мерсера и Стива Бенона у „антилибералном“ преврату, започетом у сфери информација. Сугерише се да Трампова победа у основи почива на победи у информационом рату и борби за свест бирача, са јасним руским траговима, како у сфери технологије тако и стратегије. Реч је о конспиролошкој конструкцији о завери предвођеној класичним конзервативцима, екстремним десничарима и десним либертаријанцима, која раст екстремне деснице у Европи, слично као и победу Трампа, добрим делом објашњава руским утицајем.

Др Владимир Коларић је драматург, теоретичар уметности – русиста

Categories: Светске ствари

Tags: Владимир Коларић, Доналд Трамп, Русија, САД, глобализам, русофобија