Ко је власт а ко опозиција?

Драгана Трифковић

Редовни председнички избори у Србији расписани су за 2. април текуће године. Изборна кампања ће бити веома кратка, с обзиром да су избори расписани само месец дана пре њиховог одржавања. Ово се не односи на владајућу већину и њиховог кандидата, актуелног премијера Србије Александра Вучића, с обзиром да он са те позиције води кампању већ месецима.

Иако је јавност била подељена око мишљења да ли ће Томислав Николић бити поново кандидат владајуће странке за други председнички мандат (што по закону има право), било је сасвим очигледно да ће се Александар Вучић кандидовати за председника Србије, мада је месецима говорио како га не занима функција председника и нема намеру да се кандидује. Чињенице су говориле у прилог супротном. Томислав Николић је од почетка своје напредњачке каријере ишао линијом мањег отпора, што је довело до тога да је Александар Вучић преузео контролу над Српском напредном странком. С друге стране, Александар Вучић је индиректно и дуго водио кампању преко жуте штампе против Николића и његове супруге, с оптужбама о корупцији, непотизму, богаћењу, непоштовању закона и сл. Због тога је Николићев ауторитет био веома низак а његова политичка моћ слаба, што је временом постајало све интензивније. С обзиром да није вероватно како би Николић победио противкандидата у председничкој трци, једини могући кандидат за сигурну победу био је Вучић.

Када је схватио да нема подршку странке, односно Вучића, за други мандат, Николић је дао неколико двосмислених изјава у медијима, али се на крају све завршило његовим повлачењем и подршком Вучићевој кандидатури. У српским медијима и српској јавности појавила се информација да је за „компензацију“ тражио место амбасадора у Москви и солидну отпремнину. Томислав Николић је у српској јавности препознат као слаб политичар, увек спреман на одступање зарад сопствених интереса.

Вучић је за своју кандидатуру добио подршку како Српске напредне странке, тако и већине других странака са којима је у коалицији, од којих је најзначајнија Социјалистичка партија Србије.

Суштински предстојећи избори неће много тога променити, сем што ће то бити последња „велика“ победа Српске напредне странке и Александра Вучића. Тешко је рећи да избор заиста постоји. Српска политичка сцена већ годинама функционише уз превелики утицај Запада, а још једна отежавајућа околност је та да је истрошена и да су странке које је чине готово до једне искомпромитоване. Оно што је свакако велики успех Александра Вучића јесте то да је искористио све слабости и мане политичких чинилаца. Он је за врло кратко време ставио под контролу готово читаву патриотску сцену, и партије које су наводно биле његова опозиција, као што су Српска радикална странка а такође и низ маргиналних странака/покрета попут Заветника, 1389, ДСС, Треће Србије односно Народног слободарског покрета, Наших и сл. Истовремено, Вучић је остварио велики утицај разним видовима притисака и у партијама са којима је у коалицији (СПС, НС, СНП и сл.), о чему отворено говори његов бивши коалициони партнер Велимир Илић.

Од 11 потврђених кандидата за председника Србије, 4 кандидата „конструктивне“ опозиције (Војислав Шешељ, Ненад Чанак, Александар Поповић и Мирослав Паровић) заправо су кандидати власти. Опозиција није успела да се консолидује и да понуди мањи број кандидата. Преосталих пет опозиционих кандидата (осим једног чији је циљ извргавање руглу политичког система) могуће је поделити на оне који се привржени европским интеграцијама и прозападно оријентисани и којима је суверенитет Србије споредна ствар (Саша Јанковић, Вук Јеремић, Саша Радуловић) и са друге стране на кандидате којима нису за то да суверенитет Србије замене за чланство у ЕУ (Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић). По многим анкетама процењује се да између прве тројице Саша Јанковић има највеће шансе да се позиционира као кандидат прозападне опозиције. Што се тиче кандидата који заступају политику одбране државних и националних интереса, али не само декларативно, у предности је Бошко Обрадовић који има странку иза себе и који није никада био део владајуће коалиције. С обзиром да ова политика није фаворизована од стране Запада, самим тиме нису велике шансе за позиционирање кандидата који заступају такву политику и заиста желе да је спроводе.

Кандидати на председничким изборима 2017. (Фото: МОНДО, илустрација/Марио Милојевић)

Својеврсни феномен на овим изборима је кандидат Лука Максимовић, који добро маркетиншки осмишљеном кампањом придобија популарност разочараних и неопредељених гласача и млађе популације, и који ће у том смислу вероватно повећати излазност гласача. Његова популарност заснована је на добром перформансу и шаљивим порукама, којима исмева постојећи политички систем и политичаре (за шта постоји доста основа), али постоји могућност да је то још један не толико безазлени пројекат маркетиншких стручњака Запада.

Патриотизам на речима, сигурни адут за победу

Патриотска идеја у Србији је искомпромитована, али очигледно није потрошена јер су на њу заиграли како кандидати власти, тако и кандидати опозиције. Иако власт није испунила досадашња обећања, већ је у многим сегментима спроводила супротно од тога, предизборна реторика се опет базира на патриотизму. Тако је кандидат власти Александар Вучић уместо Вебера, критике лењости сопственог народа и идеје преумљавања Срба, поново прешао на тему Косова и Метохије, братске Русије и снажне Србије. Највеће замерке на рачун владајуће коалиције односе се на политику према Косову и Метохији, небригу према Србима који живе у бившим југословенским републикама, партијско запошљавање, криминализацију друштва, корупцију, цензуру, поданички однос према бриселској и вашингтонској администрацији. С друге стране велики део националне елите који се залагао за одбрану државних и националних интереса показао је спремност да за ситне уступке власти прода своју политику, где је најбољи пример некада кредибилна ДСС. За ДСС ће бити успех на предстојећим изборима, уколико њен кандидат успе да освоји 1%. Јасна граница између „опозиционих“ кандидата власти и правих опозиционих кандидата уочљива је кроз критику (често неаргументовану) и компромитовање од стране медија. Овде је потребно имати у виду да сви прави опозициони кандидати не нуде и промену садашње политике. Рецимо, кандидат Вук Јеремић заступа такође политику европских интеграција, војне неутралности, очувања Косова и Метохије у саставу Србије, довођења страних инвеститора, сарадње и са Западом и са Истоком, али је у досадашњем политичком деловању (као и садашња власт) показао да не спроводи оно што говори. Такође је као и кандидат власти, показао спремност да мења своје политичке ставове због напредовања у каријери и интересантно је да српској јавности покушава да се представи као „руски“ кандидат, иако нема никаквог основа за то.

Шта очекивати од наредних избора?

Што се самих избора тиче, потребно је напоменути да се пре пет година, победом Николића у другом кругу председничких избора, променила власт тако што је Ивица Дачић напустио коалицију са Демократском странком и ушао у коалицију са Српском напредном странком, након што је тадашњи председник Демократске странке изгубио у другом кругу на председничким изборима. Мислим да сада таква шанса не постоји и да је вероватно како ће кандидат владајуће коалиције победити већ у првом кругу, мање вероватно у другом, што ће највише зависити од Запада. С обзиром да Запад има контролу над многим сегментима преко којих и контролише власт, регуларност изборног процеса ће такође зависити од њихове воље. На прошлогодишњим парламентарним изборима уочене су бројне и врло грубе нерегуларности у изборном процесу, обелодањена је крађа гласова – али то није наишло на јасну критику и осуду Запада.

Победом на предстојећим изборима, Александар Вучић ће са места премијера прећи на функцију председника Србије. У политичком смислу, с обзиром да је у Србији установљен премијерски систем, односно да је политичка моћ концентрисана у рукама премијера, а да председник нема превелика овлашћења, тај прелазак представља губитак политичке моћи. Међутим, вероватно је да ће Вучић вршити утицај на Владу преко својих кадрова, и да ће са будућим премијером имати сагласност око тога. С обзиром да је Александар Вучић добио подршку СПС-а и да се Ивица Дачић одрекао кандидатуре за председника у корист Вучића, реално је очекивати да ће он са места првог потпредседника Владе преузети функцију премијера.

После председничких избора почеће формирање нових опозиционих структура, на основу остварених резултата. Велики проблем је чињеница да је садашња власт успела да разгради постојеће партије и искомпромитује већи део опозиције, међутим с друге стране тиме су разоткривени капацитети и чврстина политичких структура и појединих политичара.

Политичкој сцени Србије је неопходна промена, која подразумева одлазак старих, истрошених и искомпромитованих странака и кадрова и стварање нових структура али под мањим утицајем страног фактора.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Бошко Обрадовић, Вук Јеремић, Драгана Трифковић, Милан Стаматовић, Саша Јанковић, Саша Радуловић, Томислав Николић, председнички избори 2017