Црквено јавно мњење скоро да не постоји. Црквена јавност.
Сматра се да живимо у традиционално православној земљи, али колико заиста православне хришћанске вредности, православни поглед на живот, утичу на свакодневне догађаје овде, па и наш однос према њима?
Понекад се чују жалбе из неких кругова на претерани утицај цркве на друштво у једној секуларној држави, а заправо православни верник често има осећај изолованости у границама црквене порте и свог породичног дома.
Да ли је могуће урадити нешто на јачању црквене јавности?
Захваљујући интернету и друштвеним мрежама нека језгра окупљања постоје. Често се у њима износе ставови дијаметрално супротни онима у другим групама. Обједињавајућа снага вере пречесто уступа пред правом нетрпељивошћу, искључивошћу па и отвореним непријатељством.
Ако је све то још увек Црква – можда ипак постоје начини да се различите струје обједине на конструктиван начин, па да разлике постану извор енергије а не корен расколничких стремљења.
Да ли је пут покушај успостављања јачих и професионалнијих „централних“ медија или постоје и неки други начини – питање је које треба решити.
Потребно нам је и заједничко бављење духовним темама које су често неразумљиве и ширим црквеним круговима, али и редовно праћење догађаја који одређују друштвени живот и њихово разматрање из црквеног, хришћанског угла. Обједињавање енергије и одговоран однос према свету око нас.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића )
Categories: Преносимо
Да ли ”Не да(ви)мо Београд” има ”много већи мобилизацијски потенцијал” и од православних организација? Да ли постоји ”осовина способна да око себе регрупише велики део” црквене јавности?
…Poslednji protest je pokazao i to da NDBG, u skladu sa najavama, polako širi socijalni i politički front protiv aktuelnih vlasti i njihovih politika u službi privatnih interesa. Naime, uz više hiljada građana koji su se okupili i krenuli u protestnu šetnju bili su i Policijski sindikat Srbije, Vojni sindikat Srbije, Sindikalna organizacija Zastava oružje, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine, Centar za zaštitu potrošača Begej iz Zrenjanina, Podrži RTV iz Novog Sada, Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša, Samo jako iz Mladenovca, Lokalni front iz Kraljeva, kao i predstavnici brojnih drugih udruženja i organizacija iz čitave Srbije.
U tom ključu, Inicijativa se polako nameće ne samo kao najistaknutiji deo autonomnog civilnog društva koji ima mnogo veći mobilizacijski potencijal od bilo koje političke, religijske, nevladine ili sindikalne organizacije u današnjoj Srbiji, nego i kao osovina sposobna da oko sebe regrupiše veliki deo progresivnih snaga u društvu.
Ukoliko bismo pokušali da mislimo o razlozima zašto baš NDBG, a ne neka druga politička struktura uspeva da kanališe građansko nezadovoljstvo trenutnim stanjem i iznova okuplja ovako veliki broj ljudi (na ulicama Beograda masovnijih protesta nije bilo od nereda zbog proglašenja nezavisnosti Kosova), mogli bismo izdvojiti nekoliko specifičnosti ove inicijative: nepostojanje jednog lidera, način komunikacije sa zainteresovanima i usredsređenost na konkretne socijalne probleme građana, odnosno stvaranje mreža podrške odozdo.
Za razliku od etabliranih političkih stranaka čija je prepoznatljivost zasnovana primarno na ličnosti lidera, NDBG predstavlja grupa novih (širem društvu nepoznatih), mladih i nekompromitovanih ljudi koji se u javnosti smenjuju; takođe, mreža podrške Inicijativi obuhvata različite javne ličnosti koje su angažovane na različite načine – od zbirke poezije od čije prodaje novac služi za proteste, preko tekstova na portalima, do držanja govora. Utisak koji se stiče je da nije reč o zatvorenoj, hijerarhijskoj strukturi, što potvrđuje i neposrednost u obraćanju na društvenim mrežama, kao i tribine na kojima se otvara prostor za diskusiju o nizu tema koje se tiču gradskih politika i njihovih uticaja na svakodnevni život ljudi.
Ivica Mladenović i Isidora Petrović
Ne da(vi)mo Beograd: retrospektiva i šta dalje
Peščanik.net, 18.03.2017.