Када се Загребом пронела вест да ће у Београду на отменом Дедињу у улици која носи име Народног хероја Југославије мајора Милана Тепића, на месту где се тренутно налази спомен плоча њему посвећена, бити подигнут споменик том истом српском хероју Тепићу, Министарство спољних послова Хрватске је амбасадорици Србије уложило оштар протест.

Графит посвећен мајору Милану Тепићу

Писани протест се образлаже ставом да је, по хрватским мерилима, херојски чин мајора Тепића и његовог војника Стојадина Мирковића суштински ратни злочин те се подизање споменика злочинцима ничим не може оправдати.

У писму се такође наводи да су Баришић, Степинац, Готовина и други домољубиви Хрвати нешто сасвим друго и да се са гнушањем одбија свака великосрпска инсинуација да су они стварно другоразредни Хрвати, али да су прворазредни злочинци.

Кукавички чин подметања експлозива у складиште муниције и наоружања, како не би доспели у окрвављене рука распамећених зенги, у целом просвећеном прохрватском свету се сматра унапред смишљеним злочином геноцидних Срба, што се у Хашком трибуналу редовно потврђује пресудама против Срба, злочинаца по рођењу.

Приликом експлозије – каже се у протесту – живот је потпуно оправдано изгубио мајор Тепић, док је Војник Мирковић прецизно устрељен противоклопним пројектилом наших храбрих бранитеља. Такође оправдано.

Да том приликом није погинуло више од 200 Зенги, иако их ми, због просте рачунице водимо као једанаест страдалих (какав би то фудбалски тим могао бити!), а разлику бележимо у нестале, и да је сва војна опрема и муниција прешла у хрватске храбре (Срби кажу крваве) руке, ми бисмо постали чланица ЕU много раније и добили много више страних инвестиција.

Турци су – даље се подвлачи у протесту – после сличног поступка Војводе Синђелића, српског сина из Ресаве равне, од лобања изгинулих српских бораца на Чегру, у Нишу изградили чувену Ћеле-кулу, која и данас сведочи о српским злочинима. То бисмо и ми урадили – наставља се у протесту хрватског министарства – било је сасвим довољно грађевинског материјала иако су многе лобање биле неспретно разбијене мушким ударцима маљем, али, на несрећу, нисмо на време издејствовали грађевинску дозволу. Наравно да се не жалимо јер то, много успешније од нас, ради Трибунал у Хагу.

Поучени храбрим и одважним домољубивим протестом славних Хрвата, Турци су се такође обратили Србији са захтевом да се сви трагови који подсећају на Стевана Синђелића, затру, униште, избаце из литературе и да се редовно организују ђачке екскурзије Ћеле-кули и Сребреници како би се, злочиначка српска деца од малих ногу приводила памети. Да се, даље наводе Турци ослободиоци, у Скупштини Србије донесе закон по коме ће на робију у трајању од најмање пет година (нема везе са пет векова) бити осуђен свако ко употреби речи „српски син“, „војвода“ и „слобода“. Ресава, пошто је равна, може да прође.

Детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш

Наташа Кандић, као рођена Крагујевчанка, дошла је до вешто скриваних видео касета које потврђују њену давнашњу сумњу у тврдњу да су злочин над крагујевачким ђацима извршили Немци. На снимку се, наиме, лепо види да су стрељање извршили озлоглашени Милошевићеви српски плаћеници. Због тога, ревносна и правдољубива Наташа захтева да се споменик у Крагујевцу поруши, а имена страдалих ђака уклешу у сребреничку плочу како би се оправдао број од 8 хиљада… и тако даље. Тако се дефинитивно раскринкава давнашња српска пропагандистичка ујдурма да су немачки нацисти злочинци. То, како тврди ова Крагујевчанка, једноставно није могуће јер Немци и данас пишу нашу историју уз свесрдну помоћ још једне рођене Крагујевчанке – Латинке Перовић.

Жене у црном су истим поводом на Тргу Маркса и Енгелса, које тренутно замењује Никола Пашић, организовале надахнути перформанс у коме су захтевале да се, уместо Пашићу, постави споменик Веслију Кларку. Њихов наступ у црном се састојао у ходању босим ногама умоченим у црвену боју по белом платну, простртом преко целог трга. Крвави траг њихових босих ногу оставио је јасно исписан ногопис: „До слободе се долази само осиромашеним умом!“

Нису имале довољно боје да испишу – уранијумом!

Постаните донатор-сувласник Стања ствари!

Имајући у виду да је „Стање ствари“ замишљено као независан српски пројекат, независан – од страних влада али и од домаће, од било којих финансијских и иних центара моћи, политичких и безбедносних структура, позивамо вас да својим учешћем омогућите да зависимо само од вас читалаца/посетилаца/коментатора.

ЗА ВИШЕ ДЕТАЉА КЛИКНИТЕ ОВДЕ

Categories: Судбина као политика

Tags: Драгослав Пакић, Жене у црном, Латинка Перовић, Милан Тепић, Наташа Кандић, Србија и Хрватска