Новинарка „Слободне Европе“ Бранка Михајловић објавила је у овом медију прилог „Уклањање Недићевих трагова у злочину холокауста“.[1] Тема новинарског прилога је предлог закона о уређењу меморијала на месту нацистичко-усташког логора Сајмиште.
Немачки војници стрељају омладину у логору Сајмиште, 1943.
У прилогу, у изјавама саговорника ауторице, има више историјских неистина.
Међутим, кључан је један навод, срж свега. То је изјава Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора Србије: „Логор јесте формално био на територији НДХ, међутим, логор је био под контролом окупатора и квислиншке владе Милана Недића. То се потпуно занемарује и Србија се амнестира од одговорности.“
Да преведем на народски језик: Србији треба наметнути одговорност за логор Сајмиште (Земун) 1941-1944. а то уједно значи и амнестирати злочиначки апарат Хитлера и Павелића.
Пођимо редом, аргументима, да разоткријемо фалсификате председнице Хелсиншког одбора Србије и њеног сакривања одговорности Хитлера и Павелића негде у таму заборава :
1) Зар Соња Бисерко не зна да је прва локација логора била предвиђена у Сремској Митровици, далеко од Недићеве Србије и да Милан Недић (логично) са тим везе нема?
2) Да ли је могуће да у Хелсиншком одбору Србије (ХОС) не знају, какав услов је Независна држава Хрватска поставила нацистичкој Немачкој, приликом оснивања логора на Сајмишту, крајем 1941: да у логору не буде стражара Срба !
3) Зар председница ХОС не зна да се у „Хрватској енциклопедији“ у издању Лексикографског завода Мирослав Крлежа логор Земун (Сајмиште) спомиње под одредницом „Концентрацијски логори у Хрватској“? Зар је, по вама гђо Бисерко, Милан Недић био поглавник НДХ? Ова назови-енциклопедија додуше уопште не спомиње Србе међу логорашима, иако су они чинили више од 80% мученика на Сајмишту али о том – потом.
4) Да ли у ХОС знају шта је јануара 1946. године за логор Сајмиште записала Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Саопштење број 87)?
Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“.
5) Да ли господо знате да су у логор Земун (Сајмиште) десетине хиљада људи отеране само зато што су Срби православне вере, да би се спровело „чишћење“ територије НДХ од Срба? Знате ли нпр. за сведочење Марије Сабо, Хрватице из Бијелог Брда код Осијека на суђењу Алојзију Степинцу 1946: само из овог села код Осијека отерано је у логор Земун 360 људи од којих је 56 убијено.
6) Зар не знате чињеницу да је документација о злочинима у логору Земун 1945. сакупљана у оквиру Анкетне комисије за злочине на подручју Војводине. Тада ником на памет није падало да у вези са тим повезује Београд и Недићеву Србију!
7) Да ли знате за извештаје Главног стожера домобранства Независне државе Хрватске о броју Срба Козарчана упућених из Босанске Дубице у логор Земун јула 1942: „12. српња око 1.000; два дана касније 2.374 особе; 15. српња 1.400 заробљеника и заробљеница“. 5.000 људи у три дана! Јесу ли и то греси генерала Милана Недића?
8) Да ли сте ви из ХОС чули за суђење нацистичком злочинцу Ајхману у Јерусалиму 1961. године и знате ли за изјаву сведока Александра Арнона, некадашњег секретара Јеврејске општине Загреб у вези броја заточеника који су прошли кроз логор Сајмиште? Ако не знате, цитираћу вам : „Око 90.000 лица (напомена: опростите, ја још употребљавам израз „лица“ а не „особе“, тако сам у детињству у мом родном Земуну научио и то нећу мењати), укључујући 7.000-8.000 Јевреја било је заточено тамо“. Питам вас: осим 8.000 жртава Јевреја о којима је говорио А. Арнон, које националности су били преостали мученици са Сајмишта?
9) Знате ли ви, који покушавате да умањите злочине Павелића и Хитлера, шта су зликовци радили нашим Сремцима? Ево вам података: 22. јула 1943. злочинац Бауер, шеф румске полиције са 14. СС полицијским пуком, доведеним из Француске, убија у Угриновцима 16 људи а 170 шаље на Сајмиште; из Добановаца је отерано на Сајмиште 260 људи итд. Какве то везе има са Недићевом Србијом?
10) Упознаћу вас и са наводима из књиге Жарка Атанацковића „Земун и околина у рату и револуцији“ („Нолит“, Београд 1962) у вези ликвидације (1944) злогласног Берислава Северовића, шефа политичког одсека усташке полиције у Земуну и његовог заменика Боже Шарића: „…чекала их је осветничка рука народа да им суди за жртве у ЈАСЕНОВЦУ и Новој Градишки; да их казни за масовне злочине на Сајмишту и Бањици, у Сремској Митровици и Вуковару…“. Хоћете ли и одговорност за жртве Јасеновца, Нове Градишке, Сремске Митровице и Вуковара подметнути Србији и Недићу? Да, ви ћете се сада запитати је ли могуће да је усташка полиција упућивала и на Бањицу? Па, молим вас, верујте вама милој титоистичкој историографији барем у оним деловима где не фалсификује! А злочиначки „рад“ на Сајмишту мучитеља, усташког зликовца Северовића, којему није било доста злочина у самом Земуну, добро је познат јеврејским организацијама.
11) У ХОС би, ако се удубе у историјску литературу, могли да сазнају да су на Сајмишту били заточени и припадници неких јединица под Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су пружили отпор нацистима приликом покушаја разоружавања. Ту чињеницу наводи историчар Венцеслав Глишић у свом делу „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре као и за остале затворенике“. Сваки коментар ове историјске чињенице је непотребан.
12) За припаднике СС-а није било границе на Сави нити је о томе питала Милана Недића. Нпр. када су они мог деду Николу Милованчева одвели на пролеће 1944. из Земуна на Бањицу, нису о томе питали ни Недићеву владу ни српску полицију – исто тако ни у једном другом случају.
13) Не могу а да не споменем на Сајмишту мученички пострадалог 1942. г., само зато што је био Србин и православни земунски свештеник, јереја и вероучитеља Ђорђа Живановића Врбашког. Зар вас није срамота, зар ћете и то приписати Недићу и Србији? Ми Земунци знамо истину о логору Земун и нећемо насести на тај провидни фалсификат.
14) Истину о Сајмишту можете сазнати и из сведочења Никодина Ђурашковића, који је са 1.200 црногорских четника после хапшења у Колашину доведен на Сајмиште 18. маја 1943. и ту су, пре упућивања у логоре у Немачку, остали две седмице: „Одмах смо подвргнути специјално суровом режиму својственом за концентрационе логоре Немачке… Међу стражарима је највише било Павелићевих усташа и Маџара, који су у служби немачке армије.“
15) У два маха (да не кажем „наврата“, што је данас учестало), у логор Земун су усташе и нацисти довели и Јевреје из Сплита, марта и октобра 1943, 121 жртву. Ови мученици затим су послани за Јасеновац. Да ли је и за то крив Милан Недић?
Сви ми знамо да у саопштењу Државне комисије у вези са логором Сајмиште из јануара 1946. није ни споменуто име Милана Недића и да тада то никоме није ни могло пасти на памет – биле су живе хиљаде људи који су знали истину. А онај, ко би да амнестира злочине Павелића и Хитлера, ипак се вара: има нас још доста живих, потомака оних који су живели у Земуну у време НДХ 1941-44.
Наслов и опрема: Стање ствари
_______________________
[1] Прим. ур: Пренето и на „Стању ствари“ – Sonja Biserko: Logor na Sajmištu bio pod kontrolom okupatora i kvinsliške vlade Milana Nedića.
Categories: Преносимо
Невероватно је да држава Србија, за све ове деценије није изградила музеј холокауста “Старо Сајмиште”, на спомен њеним грађанима који су најсуровије страдали од усташко-нацистичких злочинаца током 2. св. рата. Поставља се питање, након смрти ЈБТ, ко је спречавао и онемогућавао подизање тог важног меморијалног центра и колики је утицај Ватикана у свему томе?
У књизи “ИНДУСТРИЈА ХОЛОКАУСТА”, Норман Финкелштајн је веома детаљно описао како су многи амерички Јевреји направили велики бизнис од експлоатиције и злоупотребе страдања својих сународника – жртава холокауста.
XXXzzzzz
Да ли је логор “Старо Сајмиште”, све са својим страдалницима (од којих су, да напоменем, 80% били Срби), већ продат неком ционистичком бизмисмену који ће у скоријој будућности, наше стратиште претворити у “индустрију холокауста”?
Нема никакве сумње да је главни и основни кривац Јосип Броз Тито, пилигрински фратар и папин хаџија, што извесној издајничкој, подјармљеној, комунистичкој, денационализованој, дегенерисаној београдској рајетинској елити ни дан данас није познато, да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у злочиначкој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког рајха.
За Броза се зна да је у Шпанији, за време шпанског грађанског рата, деловао међу римским католичким пилигринским фратрима под именом Чеха Јаромира Хавлицека – Jarimir Havlicek ( Види: ЦИЈА ЈЕ ОРГАНИЗОВАЛА ШПИЈУНСКУ МРЕЖУ ПО ЦЕЛОМ СВЕТУ, Москва, 1950; Don McCombs and Fred L. Worth, World war II – 4,139 strange and fascinating facts, New York, Avenel, New Jersey, 1983 ), који сада труне у каменој могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду, где му се и данас клањају извесни денационализовани и дегенерисани српски полтрони и издајници на срамоту јуначке и мученичке Србије и србског народа. Није их брига што је Србе свео на ниво Курда а Србију на ниво Палестине.
Имајући у виду да је о томе доста писано, не бисмо се овом приликом упуштали у тако опсежну библиографију и литературу о хрватском концентрационом логору у Старом сајмишту. Поменули бисмо подужи чанак Николе Н. Томића, који је објављен под насловом „КЊИГА О ЗЕМУНСКОМ ЛОГОРУ“, где између осталог, стоји:
„Није ми намјера да браним Нијемце, којима, поред Срба, др Стевановић приписује све грозоте земунског логора. Све да нијесу ништа друго криви, Нијемци су довољно криви што су омогућили Хрватима да оснивају такве врсте логора и да у њима чине оно што су чинили, али то не значи да треба зажмурити пред хрватским гнусним злочинима и приписивати их ма коме другоме сем Хрватима. Има нас приличан број живих који смо прошли кроз њемачке концентрационе логоре (и сâм сам један од њих), а има још у животу и понеки свједок од оних који су прошли кроз хрватске логоре. Грозан је био живот у њемачким концентрационим логорима, али кад се он упореди са животом у хрватским логорима, онда ми који смо били у њемачким логорима можемо да се сматрамо срећним што нијесмо били у хрватским логорима…
Др Ђорђе Сарапа, бивши југословенски начелник министарства унутрашњих послова, у Американском Србобрану од 9 фебр. 1953 г. пише да је концем априла 1944 г. један Београђанин (вјероватно сам г. Сарапа ), у друштву двојице њемачких официра, посјетио земунски логор и видио у њему овај призор:
Hа стотину метара од обале реке, пружио се пространи логор, опасан мрежом густе бодљикаве жице. Око логора на растојању од двадесет метара постављени су тешки митраљези. За њима су седели људи чудно обучени. Сиве војничке униформе, а на глави црвени фесови са дугачким црним кићанкама, које су се спуштале до рамена. На предњој страни феса светлило се велико, белом срмом извезено слово „U”, које је окружавала шарена слика државног грба усташке државе. Припадници црне легије босанских усташа. То су ти злогласни голаћи, ови овде са дугим кићанкама и оштрим кукастим носевима, који су се утиснули у дуга брончана лица са истуреним чељустима. Изгледају као гладне авети, које се хране топлом људском крви – мислио је Београђанин и бојажљиво се примицао логорској жици. На уласку у логор стајала је стража. Двојица усташа, са кратким машинским пушкама преко рамена.
На појаву немачких официра заузели су у знак поздрава став мирно. Црвени фесови иза митраљеза окретали су се према посетиоцима, и испитљиво зурили у немачке официре, а нарочито у трећег посетиоца који је био у цивилу.
За час се створио командант логора, млад усташки поручник, који је љубазним и снисходљивим осмејком поздравио посетиоце, а још љубазније запитао чиме може да послужи.
Немци су изразили жељу да разгледају логор, претстављајући Београђанина као свог друга официра.
За време овог кратког разговора, хиљаде становника ове језиве куће појуриле су према жицама. Полугола тела, на којима су висили дроњци поцепане одеће, пружала су према посетиоцима мршаве руке и запомагала – хлеба, хлеба.
Кроз неколико минута истрчала је усташка стража са тешким бичевима. Сиктање бичева запиштало је у ваздуху, док су се ударци бесно спуштали по кожи и костима ових паћеника. Многи су дизали мршаве руке, у немоћном покушају да се заштите од удараца.
Призор је био потресан. Срце се каменило, а савест бунила противу потамнеле свести човека, који се претварао у зверку. Немци су окренули главу и у пратњи снисходљивог команданта улазили у логор.
Усташки поручник поносно је дигао главу, очито задовољан да су Немци имали прилику да виде како усташа влада робовима. Ушло се у логор.
У осам редова стајале су поређане дрвене бараке. На голој земљи лежала је прострта слама, из које се ширио задах нечистоће и трулежи. То су лежаји ових несретника. У свакој бараки становало је неколико стотина. Многи болесни и без покрета изговарали су у бунилу неразумњиве речи. Из једног тамног угла допирао је плач малог детета.
Посетиоци су ушли дубље.
На мокром свежњу сламе, у полутамном углу бараке, седела је млада жена и држала на рукама сисанче. Четири месеца старо дете цвилело је и танким ручицама вукло мајку за груди. Мајка је принела пожудне усне детета дојки, док је престрашена очима зурила у људе који су јој прилазили. Страшиво је притезала дроњке око сувих рамена и груди и покривала кости које су вириле испод коже. Очи, скоро угашене очи, цаклиле су из својих дупља. Као да су вапиле за милост. Страх за живот детета, инстинкт ухваћене звери која се бори за свој плод, зрачио је из њених очију. Тело је дрхтало, а усне се немоћно трзале. Хтела је нешто рећи, сигурно молити за живот детета, али није имала снаге.
Усташки поручник је објашњавао (извана је допирао одјек бичева, запомагање и јауци):
То су Срби које смо пре неколико месеци покупили по селима Кордуна и Босанске Крајине. Похватали смо их на оним подручјима на којима су устаници наишли на јаку помоћ и подршку становништва. Куће смо спалили, а становништво сместили у логоре. Допремили смо их овде, да задње дане живота проведу баш на вратима Београда и Србије. Било их је око седамдесет хиљада…
Претседник српске владе генерал Милан Недић, снабдевен сигурним доказима, упутио се лично тадањем војном заповеднику окупиране Србије, генералу Бадеру. Молио је да се жртве из земунског усташког логора пребаце у Србију и предаду бризи српске владе.
Војни заповедник окупиране Србије, згражавајући се и сам зверством помахнитале усташке руље, обећао је своју помоћ и интервенцију код усташке владе.
Кроз неколико дана генерал Милан Недић примио је одговор.
Сви женски притвореници логора предаће се српској влади. Исто тако мушки притвореници до осамнаест година старости. Мушкарци преко осамнаест до педесет година старости, уколико су здрави, упутиће се на рад у Немачку. Сви остали, заједно са болесницима, предаће се српским органима. Мешовита комисија, састављена од по три српска и три немачка лекара, прегледаће притворенике и заједно одлучити који се могу употребити за рад.
Почетком маја месеца извршен је преглед логора. У животу је затечено нешто преко тридесет хиљада жртава. Од тога броја непуна хиљада пронађена је као способна за рад.
Дана десетог маја на обали реке Саве скупила се гомила београдског становништва. Тога дана извршиће се пребацивање спасених у Србију.
Очи сакупљеног света напето су гледале преко реке.
Око десет часова пре подне људска маса почела је куљати из логора…
Уз пратњу наоружане немачке страже група се кретала према савском мосту. Први редови већ су изашли на мост. Приближавали су се Београду.
Поворка је више личила на мртваце него на живе људе. У дроњцима, који су висили са мршавих тела, напола голи људи, жене и деца, збијени једно уз друго, лагано су се приближавали другој страни. Бледих и упалих лица, група паћеника носила је немоћним ногама остатке живота.
Први редови већ су стигли на бeоградско тле. Као по договору, изнемогла тела бацала су се на земљу и у сузама љубила српску груду. Руке, које су дрхтале, дизале су се небу, а уста шапутала молитву захвалности Богу…
Жртве су смештене по унутрашњости Србије. Спасено је и овога пута око тридесет хиљада српских живота, тридесет хиљада драгоцених стабљика на проређеној српској њиви…”
(Види: Никола Н. Томић, Књига о земунском логору, Завичај- Home, Број 51, Година XVIII, Април 1968, Anaheim, California, U.S.A.).