Стерија и Караџић су се разишли око правописа. Стерија је полазио од тога да Срби већ имају две ортографије, грађанску и црквену ћирилицу, и да им трећа није потребна
У књизи „Књижевност као институција”, коју је објавила издавачка кућа ТАНЕСИ, из Београда, Предраг Протић (1934), наш познати књижевни критичар, уврстио је осамнаест својих радова о српској књижевности, који се баве књижевном и културном историјом, од раног 19. века до Другог светског рата. Поред уводног есеја „Књижевност као институција”, по коме је насловио књигу, и завршног о „Српском књижевном гласнику”, Протић пише о личностима из нашег културног живота, које су, на различите начине, обележиле своју епоху.
У једном тренутку, губитком националне државе, када породичне задруге и црква преузимају институције државе, и књижевност постаје својеврсна институција државе?
Српска књижевност je била, и међу Србима под турском влашћу, и међу Србима у Аустрији, када самосталних српских институција, сем цркве и породичне задруге, није било, један од битних елемената националног живота. Државе у којима су Срби живели нису биле њихове државе и црква је на себе преузела многе улоге које је раније имала држава. И преузела две друге: да одржава националну свест и да штити Србе од разних прозелитизама. Усмена књижевност имала је сличну улогу, а уз то, Србе је подсећала на оно што су некада били. Уметничка књижевност, била је настављач ове мисије, и имала је изразити просветитељски и национални карактер. После обнове државе ситуација се није битно променила. Држави је враћено оно што јој припада, али је књижевност остала значајан део националног живота, дакле национална институција. Тако су књижевност, сваки на свој начин, доживљавали и ствараоци, и читаоци, и критичари.
У језику, како је Хумболт говорио, борави душа народа. Каква је улога Вука Ст. Караџића у очувању нашег језика?
Вук Караџић је био, по своме менталитету, револуционар, и као сваки револуционар, настојао да радикално одбаци све постојеће. У овом случају, тадашњи књижевни стандард и да говор којим се служио учини новим књижевним стандардом. Револуционар, Караџић није имао намеру да било шта сачува. Хтео је управо супротно: да дотадашњи стандард замени другим. Да укине разлику између говорног, или како га је он звао, народног језика и тадашњег књижевног стандарда. И, наравно, успео је у томе.
Јован Стерија Поповић, није се, до краја, слагао с Вуковим реформама. Шта му је замерао?
Стерија и Караџић су се разишли око правописа. Стерија је полазио од тога да Срби већ имају две ортографије, грађанску и црквену ћирилицу, и да им трећа није потребна. Разишли су се и око научне терминологије. Стерија је мислио да треба кренути са стварањем научне терминологије. Пошто нови стандард, који је увео Вук Караџић, није за то давао основа, да то не треба препустити народу, који је по Вуку једини творац језика, него да то треба да ради Друштво српске словесности. Али, Вук је мислио да посебна научна терминологија није потребна, а уколико се укаже потреба, да је треба преузети од Хрвата.
Лаза Костић је тврдио да у поезији Јована Јовановића Змаја постоје змајованке и славујанке, и да је змај појео славуја. Слажете ли се с овом оценом?
Не. Лаза Костић је умео да врло просте ствари каже на необичан начин и да оне звуче необично. Он је у ствари само рекао да Змај има и добрих и рђавих песама. Змај је песник какав јесте, значајан песник, управо зато што је био комплетна песничка личност која се не може делити. Никакав змај није угушио или појео славуја.
Читав низ есеја о Лази Костићу написао је Вељко Петровић. Како га је он видео?
Вељко Петровић је, одмах после смрти Лазе Костића, први уочио да је гротеска један од основних принципа Костићеве поетике и тиме објашњавао многе необичности у његовој поезији. Тачно је одредио и природу и, ако тако може да се каже, тип или врсту Костићевог романтизма.
Не спорећи да је Домановић наш највећи сатиричар, ви скрећете пажњу и на његове кратке приче из сеоског живота?
Као и Змај, Радоје Домановић био је целовита личност и његова проза представља јединствену целину. Сатиричне приповетке, чак и кад би им се прикључиле његове политичке козерије из „Страдије”, представљају нешто мање од половине његовог опуса. Остало су приповетке из сеоског и градског живота. Све оне имају исту интелектуалну и етичку основу. То је у основи хришћански, а не патријархални морал. Хумор у њима је исте природе као и у сатиричним приповеткама. Јављају се чак и неке исте личности у причама обе врсте. На пример, стрина злослутница. Вредело је, верујем, скренути и на њих пажњу.
Слично је и с Нушићем: остао је запамћен као комедиограф, а нема књижевног жанра у којем се није опробао?
Имате право. Требало је да прође доста времена па да извесни утицајни интелектуални кругови прихвате чињеницу да је Нушић значајан писац. Тако је Нушић до данас остао присутан у једном доста редукованом издању. И ја сам на известан начин Нушићу дужан. Мене је у овом случају интересовао однос забављача и моралисте, комедије које сам одабрао биле су најпогодније за једну такву анализу. Надам се да ћу се једном позабавити и другим аспектима Нушићевог дела и да ће и други жанрови доћи на ред.
У свакој литератури, па и нашој, тврдите, пишу се осредња и слаба дела, мало је ремек-дела. Исто важи и за ово наше време?
Рекао сам, заправо, да је углавном тако. Наравно да то важи и за наше време, и за нашу књижевност. И не само код нас. Тако је увек било. У својој књизи наводим пример Светислава Вуловића који је израчунао да је у време Уједињене омладине српске, дакле у цветно доба нашег романтизма, било стотину и четрдесет писаца песама. Данас се зна за неких десетак и за понеку песму или понеки стих, а да им се аутор не зна. Неке песме, али не и песнике, од заборава су спасли композитори. То говорим и из сопственог искуства.
Пратите ли нову српску књижевност, видите ли наследнике Андрића, Црњанског, Ћосића…
Не видим. И не желим да их видим. Али, видим нешто друго. Мој драги професор Рашко Димитриjeвић растајао се са студентима последње године студија реченицом: „Наређујем вам да ме заборавите и што пре нађете себе”. Овде је реч о великим писцима који не могу да имају наследнике, пошто су јединствени и непоновљиви. Ни следбенике. Али сам сигуран, пошто верујем у стваралачки потенцијал свога народа, даровитост, књижевну културу и интелектуално поштење многих савремених писаца и генерација које долазе, да постоје или ће доћи писци који ће, на један аутентичан, али другачији начин, бити равни писцима које сте споменули.
Зоран Радисављевић
Categories: Преносимо
” Предраг Протић: Вук Ст. Караџић је био револуционар који није имао намеру да било шта сачува ”
Овај наслов се наравно односи само на језик.
Јер, ако се односи на КУЛТУРУ СРБА, Вук је сачувао и на свет изнео више него било ко
Уважавам ставове, размишљања и закључке уваженог господина Протића, али бих му замјерио да није изнио довољно података о „револуционару који није имао намјеру да било шта сачува“, дакле о лику и дјелу – Вуку Стефановићу Караџићу. „Лутајући“ по интернету,случајно сам,на моју срећу, набасао на књигу Милосава Самарџића: Тајне Вукове реформе (књига се може копирати и пренети у Word). Али то није све, јер сам се мало више заинтересовао и открио сам невјероватне податке, из којих сам без колебања закључио – ради се о једном преваранту и издајнику, умишљеном реформатору, са несагледивим последицама за бројне генерације Срба, од 1813. године (када је отишао у Беч), до дана данашњег! За све оне, који у овај мој став не вјерују, нека прочитају (поред осталог): (1) Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба, аутор др Зоран Милошевић; (2) Истински и лажни просветитељи, аутор Ранко Гојковић; (3) Сава Мркаљ – реформа пре реформе, аутор Адријана Мицић; (4) Реформатор или издајник, аутор Предраг Вулетић; (5) Обијање српског језика, аутор Светозар Борак… Један од Вукових неистомишљеника био је и Његош, али је Вук, на превару, штампао његова дјела на новом правопису! И тзв. златно правило „Пиши као што говориш“ није Вуков изум већ Аделунгова формула (Johan Christoph Adelung), али је велики њемачки филолог није примјенио у свом чувеном ријечнику! Вук је за своје противнике био је груб и немилосрдан а посебно према Миловану Видаковићу. Све у свему ради се о једном „визионару“ којих код Срба има напретек, као што су Доситеј – Димитрије Обрадовић, Ђорђе Ј. Поповић тј. Ђуро Даничић, Константин – Коча Поповић, Карађорђевићи, и многи други, чија имена носе школе, улице, булевари, научне установе. Рекох, написах и спасих душу своју!!!
@Онуфрије Велики
Тешко да се душа може спасити на овом сокоћалу измишљеном у Свету сатане.
Мало мало, па се јављају АНОНИМУСИ, који пљују на све старане и омаловажавају свакога ко има другачије мишљење. Није Вук НА СИЛУ спровео своје идеје! Прихватили те идеје Срби 19 века и сада неки Онуфрије, па још велики, зна боље од свих. Којим писмом су писали књижевници, које господин Протић? Како то, да сви они прихватише Вукову реформу?
@слободан млинаревић
Немам ја ни потребе ни жеље да с тобом полемишем, чак се с тобом и слажем када кажеш да сам велики АНОНИМУС, који се дрзно да омаловажава великог реформатора. У свом коментару написао сам све изворе и називе њихових аутора који се могу наћи на интернету. Немогуће је да си за сат времена све пронашао, прочитао и закључио да ја пљујем по Вуку Караџићу. Да, било је бројних Вукових противника, поред осталих Србска православна црква па и сам Његош, али је један Јернеј Копитар, ортодоксни римокатолик, вукао све “реформске” потезе, иза кога је стајала Аустрија и Ватикан. Вук је био само неписмена будалетина, пун таштине и незнања, о коме се није посебно изјаснио ни г. Протић! Мени је посебно жао покојног професора српско-хрватског језика који нам је “усадио” сазнање да је Вук Караџић био то што и ти мислиш! Али није само он!? Све оно што су нам предавали историчари и биолози, нпр. показало се да су нас заглупљивали чињеницама које немају везе са реалношћу. Тако испаде да је један бравар био непревазиђени војсковођа који је “за нос вукао” бројне немачке дивизије и то на територији непријатељске државе – НДХ! Или да је човјек настао од мајмуна, а све је кренуло од простог парамецијума! Или да је један сиромашак, Михајло Пупин, без пара кренуо за Праг а завршио у Бечу, односно у Америци, изумио све и свашта па чак и да се дружи са предсједником Вилсоном, лично! Проблем код Срба (у Вуково вријеме,а и сада) је то што слабо читају и што вјерују у бајке. Зато им се дешава да школи, у Новом Пазару, која се звала “Свети Сава” промјене име у Халифа бин Зајед(а) ел Нахјана! Али,што рече Бојан Љубеновић, афористичар: “И глупост је интелектуална својина”!
Тачно пре 200 година, генијални Вук је 1818 издао „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“. Речник је садржао 26 700 речи. Превод на латински и немачки урадио је словеначки слависта и Вуков пријатељ Јернеј Копитар.
Обрадовала ме је вест из ПОЛИТИКЕ да ће у Београду бити постављено спомен-обележје Јернеју Копитару. Пре две године у Љубљани је постављен споменик Вуку Караџићу, као поклон града Београда
Поводом јубилеја српске културе, изложба :
“Српска лексикографија од Вука до данас“
од 15. августа до 7. септембра 2018
у Галерији САНУ, у Кнез Михаиловој у Београду.
Ове године се пуни двеста година од изласка из штампе првог издања Српског рјечника (1818), дела у којем је Вук Караџић спровео револуционарну реформу српског језика. Овом реформом Вук је поставио народни језик у основицу књижевног језика и тиме покренуо нову епоху у српској књижевности.
Вук Караџић представља најзначајнију личност српске и једну од најзначајнијих личности европске филологије 19. века, а рад на речнику чини једну од тежишних тачака његовог разгранатог дела.