Александар Баљак
Овогодишње надметање за књигу године и награду „Меша Селимовић” повод је за овај кратки осврт који може бити схваћен и као још један узалудни апел.
Ево о чему је реч. У трци за књигу године, 29. по реду, десило се нешто заиста неочекивано. Један од 55 чланова Великог жирија дао је свој глас збирци афоризама! На тај глас наши афористичари су чекали скоро три деценије! Истина, у пропозицијама такмичења стоји да у обзир долазе сви жанрови, али у пракси није било тако. Критичари су се руководили својим правилима, а једно од њих гласи: Критичар се излаже ризику да испадне неозбиљан у очима књижевне јавности ако у свој избор уврсти књигу афоризама, ма колико она била квалитетна.
Наши критичари читају романе, приче, песме, драме, есеје, књижевне критике, путописе, али строго пазе да им у руке не дође нека књига афоризама. Јер се не зна какав погубан утицај на њих и њихов стил може имати читање афоризама.
Некада су дежурни цензори гурали афоризам на маргину, а сада тај посао, с много више успеха, обављају књижевни критичари. Од оних који су афористичаре нападали, показало се, гори су они који афоризам данас потпуно игноришу. Дух забране је жив, само је променио свој појавни облик. Настанио се у главама оних који у приватним разговорима веома често афористичара тапшу по рамену, али се јако труде да о томе не оставе писани траг. Јер, никад се не зна.
Чиме су афористичари заслужили овако бахат однос домаће књижевне критике?
Шта је то што афоризму недостаје да би стекао статус релевантне књижевне форме? Можда му је мана то што је пар екселанс уметност речи; што је једноставан а вишезначан, сажет а свеобухватан; што је мисаоно прецизан, језички избрушен и стилски разноврстан; што с мало речи казује много; што је роман који се чита у једном даху? Или му је можда грех то што превазилази књижевну сферу и сеже у разне друге области? Афоризам је већ деценијама у вакууму критичарске пажње, на пола пута између страха и неразумевања. И данас се озбиљно поставља питање на које би неко ко себе сматра компетентним требало да одговори. Наиме, сматра ли се афоризам књижевном формом? Ако се сматра, због чега се игнорише? Ако се не сматра, због чега се то јавно не каже?
Али да не би испало да критичаре само критикујем, рећи ћу и следеће. И они много воле да пишу и веома цене то што напишу. Скоро у сваком књижевном критичару чучи више или мање остварени писац који ће се кад-тад појавити, а док се то не деси, бавиће се теоријом. И очекиваће, с правом, да се његова теоријска дела третирају с истом, ако не и већом пажњом, него дела такозване лепе књижевности. Из прошлогодишње књижевне продукције издвојили су и за награду предложили 22 књиге изашле из пера књижевних критичара, књижевних теоретичара и историчара књижевности! Афоризме не читају, али зато пажљиво евидентирају и гласовима богато награђују сваку или готово свака књигу својих колега.
Није тешко замислити какве би реакције књижевне јавности биле да жири у три деценије жирирања није поменуо ниједан роман. Или збирку песама. Нема cумње, то би био културни скандал. А овако како је сада, то је у реду.
Став да је афоризам већ сам по себи проблематичан и сумњив жанр заиста је површан и неодржив.
Српски афоризам полако али сигурно крчи себи пут до светских антологија. Домаћа књижевна критика очигледно не жели да га на том путу прати, а на критичарима је да кажу зашто.
Наслов: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ћутање је савршени афоризам.