Ознаке

, ,

Дарка Деретић

Постмодерна књижевност заузима један специфичан, иронијски однос према миту, историји, књижевној и философској традицији као главним обиљежјима сваке културе. Хорхе Луис Борхес као зачетник постмодернизма први „се обрачунао“ са класичном митологијом и хришћанском догматиком. Касније су то чинили и многи други постмодернисти.

Мит је нешто што представља праисконско стање сваке културе. На најнижем ступњу развоја једног народа мит је његова религија, историја и морални кодекс истовремено. Књижевност, историја и философија израстају из мита, те прве фантастике у коју се безусловно вјеровало. Мит је касније много кориштен у књижевности у различитим функцијама, а највећи утицај на цјелокупну свјетску књижевност извршила је грчка митологија. Е. Касирер мит посматра као: „Такав вид симболичког изражавања гдје се симболи не разликују од предмета које симболизују (речи од значења, слике од ствари, идеално од реалног)” („Речник књижевних термина“). Однос постмодерне књижевности према миту, као и свим осталим догматским категоријама, јесте разграђивачки и пародијски.

За разлику од модерне која тежи историчности, постмодерну књижевност карактерише повратак историјским темама са маргине друштвених догађаја уз изражено неповјерење у велике теме и велике јунаке. Овакав однос према прошлости културе и друштва Линда Хачион, један од најпознатијих теоретичара постмодернизма, назива пародијским. Она под пародијским подразумијева свако ново преиспитивање и иронијско сагледавање прошлости или другачије речено, изражавање властитог става о важним историјским, филозофским и књижевним темама.

Ако се пародија схвати у широком смислу како је схвата Линда Хачион, онда у Борхесовом приповиједном дјелу налазимо типичне примјере пародије. Међутим, ако нам је ближе класично схватање пародије, онда код Борхеса немамо пародију, него иронијске алузије на традицију, како књижевну тако и историјску. У једној од најбољих Борхесових приповиједака Бесмртник, имамо иронијско-пародијски однос, како према миту тако и према књижевној, религијској и философској традицији. Митска бића троглодити ( веома примитивна и на животињском нивоу развоја ) истовремено су и бесмртници, а један од њих је и Хомер. Служећи се гротеском, аутор указује на идеју коју у даљем тексту и експлицитно исказује: „Бесмртност је узалудна, осим човека сва створења су бесмртна јер не знају за смрт; божанска; ужасно је несхватљиво бити свестан бесмртности”. У троглодитима Борхес остварује невјероватан спој митског и књижевног, да би анулирао и једно и друго. Мотив ријеке бесмртности који се јавља у митологији и књижевној традицији (у најстаријем писаном дјелу свјетске књижевности сумерско-вавилонском епу Гилгамеш као и у грчкој митологији) пародијски је разграђен – ријека бесмртности приказана је као прљав и замућен поток. Град бесмртника у који доспијева лик који је истовремено и наратор, такође, је пародија града који је већ постојао, али је срушен.Мотив о бесмислу бесмртности и страха од досаде у вјечности, присутан је у многим његовим приповијеткама, па и у поезији. Хомер, који се симболично појављује као један од ликова, прича да је град и подигнут да би био пародија храму „ирационалних богова”. Борхес овдје теоријски дефинише значење пародије као сваког новог и другачијег читања и сагледавања књижевне традиције. Ако се под пародијом подразумијева свако ново читање, онда је приповијетка Астерионов дом нека врста пародије на грчки мит о Минотауру. У Параболи о Сервантесу и дон Кихоту Борхес каже да се почетак и крај сваке књижевности сусрећу у миту. Борхес који је на свој начин пародирао класичне митове створио је нове, сопствене. Он заступа тезу да свака прича временом постаје митска јер се у њој на крају све сједињује.

Хорхе Луис Борхес (1899-1986)

Ново читање историје и књижевности присутно је у приповијеткама Deutsches requiem и Три тумачења Јуде. У првој од наведених приповиједака имамо „ново читање“ у два смисла. Приповијетка је испричана из необичне перспективе једног нацисте, који ноћ пред смрт прича своји животну причу. Ово је једна од ријетких Борхесових приповиједака у којој имамо приповиједну ситуацију у првом лицу. Лик нацисте је представљен као једна врло слојевита и необична личност. Он је интелектуалац, љубитељ Брамса, Шопенхауера и Шекспира, који истински вјерује у идеје нацизма и доживљава их као могућност прогреса човјечанства. Дакле, Ото Дитрих цур Линде, у нацизму заиста види начин да се створи виша и боља раса, што је блиско Ничеовом поимању натчовјека. На овај начин Борхес нуди поглед из једног другачијег непосреднијег угла на нацизам као једну од најпогубнијих идеологија у историји човјечанства. Овај лик убија, тј. приморава на самоубиство своју жртву како би убио сопствено сажаљење. Он у својој бити није злочинац као ни Раскољников.Слично поступа и Пекићев Конрад Рутковски у роману Како упокојити вампира. Оно са чим се он највише бори јесте немогућност да у себи убије сјећања од којих бјежи, сјећања су управо симболично тај вампир који се не да упокојити. Аутор се користи квазицитатношћу да би доказао да је лик о коме говори наратор (његова жртва Давид Јерусалем – име је симболично), постојао иако га нема у историјским документима. Као што смо већ напоменули, однос постмодерне књижевности према историји је однос неповјерења. Постмодерна умјетност уводи ликове са маргине које је историја често намјерно изостављала да би створила тоталистички пристрасну слику догађаја. Приповијетка Три тумачења Јуде, чији је прототекст, јасно је, јеванђеоска прича о издаји Христа, дата, овај пут, из сасвим другачије перспективе. Сам аутор се овдје као и у већини приповиједака, крије иза лика Рунеберга који се опсесивно бави историјом Јудиног живота. Рунебергово дјело нуди један сасвим нов, типично постмодеран поглед на хришћанску традицију. Јуда по његовом тумачењу не издаје Христа из грамзивости већ из крајњег аскетизма како би му омогућио да изврши дјело спасења. Као и у претходној, а и у многим другим Борхесовим причама све је изокренуто, најомраженија библијска личност уздигнута је до највеће жртве. По његовом тумачењу, Јудина жртва је чак изнад Христове, јер он је изабрао понижење, презир и мржњу човјечанства, зарад испуњења Писма, па је он постао централни лик овог новог читања библијске приче. На једном мјесту у приповијетки се каже: „Бог је до краја постао човјек, али човјек до гнусобе, до проклетства и бездана. Да нас спаси могао је одабрати било коју од судбина што плету колебљиву мрежу повијести, могао је бити Александар, или Питагора, или Рурик, или Исус, одабрао је најгору судбину; био је Јуда”. Прича ће, на неки начин, саблазнити читаоца, јер имамо класичан борхесовски обрт; Јуда надраста Христову жртву, што је апсолутно далеко од сваког канонског текста. Међутим, то је очекивано кад је у питању Борхес који се, као апсолутни нихилиста, супротставља сваком канону.

Борхесови симболи 

Они који тврде да је Борхесово стваралаштво донекле стерилно и неразноврсно свакако имају право.Он није стварао нове књижевне теме, приче, мотиве или симболе, само је, на свој начин, преиспитивао већ постојеће. У већини његових приповиједака понавља се неколико устаљених симбола и метафора, иако је њихова радња смјештена у временски и просторно удаљене контексте. У краткој причи Четири циклуса он каже да човјечанство кроз вијекове прича само четири приче: прва – опсједање утврђеног града (Илијада), друга о повратку из рата (Одисеја), трећа која говори о успјешно завршеном подухвату и четврта о жртвовању Бога (Библија), са пресјеком кроз разне религије. По Борхесовом схватању, број стваралачких могућности је ограничен, зато се код њега често понављају исти заплети, мисли, па чак и реченице.

Борхесови симболи устаљени су и налазимо их у већини његових приповиједака. Најчешћи симболи у његовом дјелу су: симбол лавиринта, библиотеке, огледала и тигрова. Мотив лавиринта преузет из грчке митологије, Борхес углавном употребљава у симболичком значењу: лавиринт код њега постаје нека врста реторичко-стилске фигуре. Лавиринт у симболичком значењу користе и неки ранији ствараоци (Едгар Алан По). Умберто Еко у Објашњењу за Име руже објашњава три могуће врсте лавиринта у књижевном наслеђу. Он каже: „Један је грчки, онај Тезејев. Овај лавиринт никоме не допушта да се изгуби; уђеш и стигнеш до средишта, а онда од средишта до излаза. Стога је у средишту Минотаур, иначе би прича била бљутава, просто једна шетња”. Други лавиринт у књижевној традицији је маниристички, у облику разгранатог дрвета, а излаз је само један. Трећи, у облику ризома, саздан је тако да свака стаза води до неке друге. Ово је безизлазни лавиринт.

Борхес и лавиринт

„Симболи су за Борхеса, очигледно, знаци препознавања, зато каже да нема писца светског гласа који није створио један симбол“. (Мирољуб Јоковић, „Онтологија постмодерног романа“). Борхесово стваралаштво обједињује све три ове врсте лавиринта, укључујући их у симболички поредак. Представа о класичном лавиринту разграђена је у краткој причи Астерионов дом. Симболика лавиринта као метафоре за усамљеност и утамниченост у наведеној приповијетки условљена је чињеницом да Минотаур функционише као наратор и да је прича испричана из његове перспективе.

Међутим, оно што је необично јесте да се на крају приповијетке прелази на другу приповиједну перспективу – Тезејеву. У овој приповијетки укрштене су двије представе лавиринта: грчки и модерни. У средишту лавиринта је Минотаур, али неограничен број његових просторија, које како каже сам лик симболизују свемир, условљен је његовим субјективним виђењем. Код Борхеса лавиринт никада није чисто просторни, а представа о његовој величини увијек је субјективна представа лика. Као што је чест случај у Борхесовим приповијеткама положај лика је парадоксалан, јер он не може да напусти лавиринт иако су његова врата отворена. Дакле, та утамниченост јунака је унутрашња и условљена је самом његовом природом. Минотаур овдје није приказан као чудовиште, већ као једно дубоко усамљено биће које смрт доживљава као спасење. Ова прича је нека врста пародије на митску причу о Минотауру. Ипак, у многим Борхесовим приповијеткама у центру лавиринта вреба опасност, али не од митског бића Минотаура, него је лавиринт нека врста замке за човјека (Абенкахан Бохари мртав у свом лавиринту, Смрт и бусола). Вишеструко симболичко значење има лавиринт у приповијетки Врт са стазама које се рачвају. У првом степену лавиринт симболизује књигу која, подразумијевајући неограничен број могућих рјешења, представља лавиринт са разгранатим стазама. Даље се симболика лавиринта проширује на појам времена. Борхес вријеме не посматра као једнолико и апсолутно, већ као бесконачне временске низове, као „бујну и вртоглаву мрежу дивергентних, конвергентних и паралелних времена. Тај сплет времена која се приближавају, гранају, или стољећима не знају једно за друго, покрива све могућности. Не постојимо у већини тих времена, у некима постојите ви али не и ја, у некима, ја ал не и ви, у некима смо обојица”. И у овој приповијетки, у крајњем значењу, лавиринт симболизује свемир и његове безбројне могућности.

Још један симбол који се заснива на проширењу симболичког значења лавиринта јесте библиотека. Библиотека, геометријски савршено уређена, у којој се налазе све књиге икада написане, а свака од њих се у нечему разликује и свака заузима за себе одређено мјесто, јесте покушај стварања једне нове борхесовске метафизике у којој је главно божанство књига. Књига и писмо су толико савршен систем да по својој савршености личи религијском поимању Бога. Борхесова библиотека је вјечна, а то је још један атрибут божанског. На једном мјесту у приповијетки Вавилонска библиотека он ће рећи: „Можда ме старост и страх варају, али наслућујем да ће људски род – једини – ускоро изумријети, а Књижница ће остати: расвијетљена, пуста, бесконачна, савршено непокретна, набијена драгоцјеним књигама, бескорисна, постојана, непробојна”.

Борхес у библиотеци

Такође, чест симбол код Борхеса у прози као и у поезији је симбол огледала. Огледало симболизује удвајање, умножавање, саморефлексију, Другост. На једном мјесту у приповијетки Маскирани бојаџија Хаким из Мерва Борхес каже: „Земља на којој обитавамо грешка је, безвредна пародија. Зрцала и очинство су одвратни јер умножавају и потврђују”. Тема Другог и двојника која произилази из симболике огледала спадају међу најчешће Борхесове теме. Једна од приповијетка која се директно бави овом проблематиком јесте приповијетка Борхес и ја у којој Борхес потпуно одваја себе као личност од Борхеса ствараоца. Ово је нека врста саморефлексије за којом иначе посеже постмодерна умјетност јер аутор посматра и оцјењује своје дјело из спољне перспективе, сасвим искључујући лично.

Многи Борхесови ликови посједују унутрашњу амбивалентност. Тако нпр. у приповијетки О издајици и јунаку главни лик Кипатрик је и издајица и јунак истовремено. Главни лик приповијетке Бесмртник је и римски трибун Фламаније Руфо и Хомер и још многи други ликови истовремено, што одговара Борхесовој идеји да су сви људи један човјек.

Један од честих симбола у Борхесовом стваралаштву је и тигар. Крволочан и лијеп истовремено, он је симбол страсти и неостварених снова.Тигар је и чест мотив у позној Борхесовој поезији, нарочито у пјесничкој збирци Злато тигрова гдје управо симболише исконску снагу живота спутану у човјеку законима које је сам створио. Ево неколико стихова из истоимене пјесме који то потврђују:

До часа жутог заласка
колико ћу пута видјети
моћног бенгалског тигра
како корача тамо-амо
суђеним путем иза гвоздених решетака
не слутећи да су му оне тамница.

Сан је код Борхеса метафора за стварање и смрт. У приповијетки Кружне рушевине главни лик ствара другог човјека исањавши га, али у тренутку смрти схвата да и он само постоји у сну неког другог. Овдје је уочљиво да као прототест функционише старокинеска поезија. Готово исти мотив имамо у краткој причи Everything and nothing гдје Бог каже Шекспиру: „Ја такође нисам; ја сам одсањао свет онако како си ти одсањао твоја дела, мој Шекспире, а међу облицима мога сна налазиш се и ти, који си попут мене многи и нико”. Ово није једина од Борхесових приповједака чија је главна тема поетика стварања и у којој се као главни јунаци појављују други писци.

Слична је и парабола Стваралац која говори о умору од стварања, а чији је главни лик Хомер. Приче које обрађују ову тематику су углавном кратке параболе које се фигуративношћу језика приближавају поетском изразу, а за већину њих је карактеристично да се главни лик именује тек на крају приповијетке.

Створио је неколико симбола по којима је његово стваралаштво препознатљиво. Различите философске идеје у Борхесовом дјелу се употребљавају само да би се испитале њихове књижевне могућности, односно начини на који оне функционишу у неком књижевном тексту. У Борхесовом дјелу остварен је хармоничан склад између књижевног поступка и идејног слоја дјела, што није случај код неких других постмодерниста, његових сљедбеника, који су идући за поступком често занемаривали значење.

Advertisements