Ознаке

, , ,

Овај метак је стар.

Хиљаду осамсто деведесет седме испалио га је на уругвајског председника младић из Монтевидеа, Авелино Аредондо, који је провео дуге недеље не видевши никога да би свет могао рећи да је то учинио сам. Тридесет година раније Линколн је био убијен истим зрном, криминалном или чаробном руком глумца, трансформисаног Шекспировим речима у Марка Брута, Цезаровог убицу. Средином седамнаестог столећа освета га је унајмила за атентат на Швеђанина Густава Адолфа, усред битке и покоља у њој.

У ранија времена, метак је узимао друга обличја, зато што Питагорине метемпсихозе нису резервисане само за људску врсту. Био је свилен гајтан стављан везирима на Истоку, пушке и бајонети којима су покошени браниоци Алама, троугаона оштрица која реже краљичино грло, дрвени крст и мрачни ексери који су пробушили тело Спаситеља, отров који је задржао картагинијански вођа у свом челичном прстену, спокојан пехар који је Сократ испио једне вечери.

У почетку беше камен који је Каин бацио на Авеља, а у будућности ће узети нама незамислива обличја, увек способан да оконча чудесан, крхки људски живот.

Извор: Jorge Luis Borges, Collected Fictions, Penguin Books, 1999.

Са енглеског посрбио: Александар Лазић

Advertisements