Насловна страна књиге „Левијатан и Либератан“

Питање из наслова скоро да је за мемоаре: да бих одговорио, морам прво да се присетим. На пример, на то да је за време мог школовања реч „конзервативизам“ асоцирала искључиво на мрачњаштво. Убеђивали су нас да је то нешто заостало, што безнадежно омета наше незаустављиво кретање напред. Совјетско образовање, као у много чему и оно предреволуционарно, било је позитивистички усмерено, заступајући безусловну веру у прогрес, у то да је данашњи дан обавезно бољи од јучерашњег, а да ће сутрашњи свакако бити бољи него данашњи. За образовање активног преображаваоца живота, то је сасвим добар основ, али шта је са очувањем онога што су већ достигли наши претходници? И ко је тај који ће одређивати шта је то одслужило своје, а шта се може понети за будућност? Али тада о тим „ситницама“ нисам ни размишљао.

Позитивистичка илузија је код мене почела да се расејава крајем осамдесетих, и то захваљујући „перестројци“. Одједном ми се указало: то ново што називамо заменом за „овештале, застареле форме“, није увек боље, а често је и горе од оног што му је претходило. Као уредник новина „Московскиј литератор“ блиско сам посматрао Јељцина и његово окружење, које се управо успињало на власт у Москви. На своје велико изненађење, открио сам да су се они као руководиоци показали много слабијим од својих претходника. Нешто слично се почело догађати и у нашој књижевној средини. Раније су говорили да смо урнисани од разних „књижевних генерала“ и „Брежњевљевих љубимаца“. Али сада су ето дошли нови људи, и они су се као писци показали још много горим, а као организатори просто ништавним. Управо је са њима почела деградација књижевног процеса, завршивши се најзад потпуним крахом. Под мантрама о ветровима обнове уистину се догађао регрес.

Горбачовљеви следбеници почели су да руше и мењају не зато што су имали план преображаја земље, већ зато што су они, као и ја, били васпитавани на лажном убеђењу да је ново боље од старог већ самим тим што је ново. Ефектност је била важнија од ефективности. (…)

Конзервативац сам постао схвативши да новина може да донесе и добро и зло. Новина је неопходна само онда када нешто додаје ономе што је створено у прошлости, а у супротном она је рушилачка, и направиће нешто још горе од онога што је било. А коме треба таква промена? (…)

Моја конзервативна уверења почела су, дакле,  да се формирају још у време „перестројке“. Затим су дошле деведесете, и ја сам схватио да су се моје најцрње слутње обистиниле. Од тог времена сам био у жестокој опозицији према свему ономе што су у земљи радили такозвани либерали. Они су иначе чудни неки ликови. Ја сам својим либералним колегама постављао питање: „Да ли је Октобарска револуција добро или зло?“ „Безусловно зло!“ – одговарали су. „А због чега онда ни реч не говорите о оним руским конзервативним мислиоцима, који су покушавали да се супротставе предстојећој катастрофи?“ „На пример?“ „Катков, Суворин, Мењшиков…“ „Ма шта ти је, то су мрачњаци…“ Необично? Не, сасвим нормална позиција за оне који представљају историјске наследнике рушилаца Руске империје.

Сада се налазимо у сложеној ситуацији. Либерали-западњаци су изузетно утицајни у нашој елити, мада добар део од њих воли да позира у патриотским кафтанима, док је већина становништва настројена конзервативно-почвенически. Ослањајући се на благо замаскиране либерале, власт ризикује да у неком моменту и сама скрене у провалију. (…)

Председник је на новогодишњем пријему изрекао важну мисао, која из неког разлога није била занимљива медијима. По његовом мишљењу, наша земља је сада слична риби, ухваћеној на удицу. Када радимо све што је по мишљењу запада правилно, дозвољавају нам да слободно пливамо у води, барем докле допушта уже. Али када покажемо самосталност и мислимо својом главом, одмах потежу удицу и показују које је наше место у једнополарном свету. Председник је рекао: наш задатак је да се са те удице откачимо. Изузетно тешко, али неопходно. На удицу су нас насадили либерали-западњаци, а ослободити се можемо једино ослањајући се на национално-конзервативну традицију.

А на телевизији се и даље нон-стоп врти гајдаровски економски форум… Чудна времена!

(2014)

Јуриј Пољаков

Јуриј Пољаков је један од најзначајнихих савремених руских писаца, прозаиста, песник, публициста и драматичар, уредник утицајног књижевног часописа „Литературнаја газета“. Члан Савета за културу и уметност у Председништву Руске федерације и заменик председника Друштвеног савета у Министарству одбране. Добитник Државне награде и многих значајних књижевних признања, носилац ордена „Заслуга за Отаџбину“. Његов роман „Јаре у млеку“ је у Србији, у преводу Радмиле Мечанин, доживео велику популарност.

Текст „Како сам постао конзервативац?“ је, уз незнатна скраћења, преведен из ауторове књиге есеја и публицистике „Левијатан и Либератан: Детектор патриотизма“, објављене 2015. године у Москви.

С руског превео и белешку о писцу написао: Владимир Коларић

Categories: Посрбљено

Tags: Јуриј Пољаков, Владимир Коларић, Русија, књижевност