У времену глобализације и наметнутих вредности тешко је сачувати језик и културу који су идентитет једног народа. Српски језик и писмо ћирилица су нарочито угрожени. Повратак српском писму би значио повратак достојанству, истиче професор српског језика Милана Бабић у интервјуу за требињску Херцег ТВ.
„Ћирилично писмо, које је једно вријеме представљало главно дипломатско средство током дуге историје народа овде на Балкану, сада постаје предмет манипулације, чак и предмет отвореног омаловажавања. Често ћете чути ʼзашто да ставим натпис на ћирилици, јер странци неће разуметиʻ – што је потпуно нетачно, јер је Енглезу потпуно неразумљива и ћирилица и, да кажем, ʼнашаʻ латиница“, рекла је проф. Бабић.
Дјеца у школама схватају вредност српског језика и српске културе, и све више се труде да то сачувају. Међутим, да би се језик заштитио неопходно је да држава поради на томе, да се проблем сагледа у ширем контексту.
„План дјеловања треба направити од врха, од државних институција, и овако како се – хвала Богу, захваљујући Српском удружењу „Ћирилица“ Требиње – реализовало у самом центру града [Требиња]. Битно је да крене од дна и да крене са врха, и да наиђе на добар пример међу људима. Све док не схватимо шта значи одабрати ћирилицу – на Фејсбуку, у случајној забиљешци, у потпису – и док не схватимо колико је то битно, неће бити правог помака.“
Највећи проблем српског народа, према мишљењу професорице Бабић, јесте језички проблем. Битно је нагласити да припадамо централном Балкану и да је језик наше највеће богатство: „Ћирилица је веза са огромним православним источним блоком, са Русијом, Бугарском, и да се осетимо да припадамо тој страни – и да то што припадамо тој страни не схватимо као комплекс ниже вриједности, него као нешто ексклузивно. Ми припадамо традицији Ћирила и Методија, старословенски језик је четврти библијски језик – уз грчки, латински и јеврејски. И ми са том својом традицијом, са српском државом, можемо само да будемо поносни. Ми немамо чега да се стидимо.“
Да би се сачувао језик битно је да се не ограничава језички фонд на мали број ријечи, али и да се користе термини из српског језика, који су корјеном најчешће везани за српску традицију и културу – а самим тим су и богатији од ријечи из других језика које све чешће користимо у комуникацији.
Прилог припремила: Горица Ивковић
Наслов, транксрипт и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Основни тон текста госпође Бабић је потпуно исправан, као и њени мотиви, само мислим да није ни потпуно оправдано, нити опортуно употребљавати овај њен аргумент као један од главних: “Ћирилица је веза са огромним православним источним блоком са Русијом, Бугарском,….“.
Неки од мојих аргумената су ови:
1. Мислим да у овом контексту није добро говорити о државама (Русија, Бугарска…). Пре би требало говорити о народима: Руси, Бугари… али онда се не смеју заборавити ни Украјинци и Белоруси.
2. Нису сви народи/државе који користе ћирилицу православни, јер шта рећи за Казахе (Казахстан) или Монголе (Монголија) који имају ћирилицу (изведену из руске), а никакве везе са православљем немају.
3. Осим тога, бројни православни народи уопште не користе ћирилицу – јер шта рећи о Грцима, Румунима, Молдавцима, Грузинима, итд., који су или напустили ћирилицу, или од вајкада имају сопствене словне знаке. Уосталом, не заборавимо Грке од којих је (словенска) ћирилица у основи и проистекла.
Зато сматрам да је у циљу повратка српској ћирилици оног места какво је она имала у животу друштва и државе (Краљевине) Србије до 1918 године, и какво и данас треба захтевати, неопходно схватити да то уопште није језичко него искључиво политичко питање које се може решити само политичким радом. Све док политички естаблишмент Србије не прихвати идеју о неопходности повратка српске ћирилице на горепоменуто стање, и законским мерама јој не поврати тај статус у целокупној јавној комуникацији – српској ћирилици неће бити спаса. Како ствари стоје данас (а колико странака уопште имају питање спаса српске ћирилице у свом програму?) – то је лоше, и све горе јој се (латиницом) пише.
Nekada,
kada je reč o govoru (jeziku) Hrvata i Srba, Bogosav Šulek (1816-1895), leksikograf i publicist, u književnom zagrebačkom listu Neven iz 1856.,reče da su Srbi i Hrvati ,,jedan narod, jednoga roda i koljena”,da su ,,braća po krvi i po mlijeku”.Srbi i Hrvati su ,,živili već 1200 godina bez rata jedan uz drugoga; a sada se svađaju i kolju za golo ime? Na takovo što može ih samo njihov neprijatelj nagovarati.Neka ,dakle ime srpsko ime živi i nadalje uz ime hrvatsko, kamo ga je sudbina postavila. Harvat neka se raduje srpskom napretku, a Srbin hrvatskomu ,jedan neka drugoga pomaže, podupire, zakljanja, brani, što je hrvatsko neka bude i srpsko,al što je srpsko neka bude također i hrvatsko”.
Objavljivanje studije Vuka Karadžića ,,Srbi s v i i svuda’’, na Dan državnosti Srbije ,,prvi put u velikom tiražu’’,koji je toliko značajan da nema reči da se izrazi pohvala onima koji su to učinili.I još: trebalo je da studiju ,,Politika’’ štampa u naročitom tekstu kako bi čitaoca privukla ne samo sadržina već i izgled i forma. Među njima mora se izraziti posebna zahvalnost i udeo u tom poduhvatu,Gospodinu Gradimiru Aničiću,koji je ne samo znao i umeo da proceni taj Vukov spis i njegovu vrednost za srpski jezik i ćirilicu, već i smelost i hrabrost da se to učini.Ove zadnje reči navedene su jer do sada protekom više od vek i po ne pojavi se niko, bilo pojedinac ili naučna ustanova ili državni organ da se osmeli za to, da ne kažem da nisu znali njegovu vrednost-što bi bilo neshvatljivo.Zašto? Ima li razloga? Ima li odgovora? Drugi narodi bi se ponosili takvom studijom i dičili što su imali takvog velikana kao što je bio Vuk Karadžić koji i pored toga,osta za sva vremena među najviđenijim velikanima srpskim. Nema opravdanja da je u našoj navici i izražavanju poštovanja srpskim zivim svaraocima,zapostavljeno, naročito u duhovnom stvaralaštvu, ali i u drugim delatnostima, već se,kao što je Vukov slučaj, zaboravljaju i oni koji više nisu među nama.Takvo nipodoštavanje nije znak ni ljudskosti ni mudrosti.To je primitivizam najgore vrste.
Beležničar ovog napisa je Srbin štokavac, ima pravno obrazovanje,pa ako je,kao nepozvan, u nečemu ,,pogrešio’’,to treba imati u vidu.
Ђачки поучник српског језика,од 25 5. 2017.