Милана Бабић (Извор: Јутјуб)
У времену глобализације и наметнутих вредности тешко је сачувати језик и културу који су идентитет једног народа. Српски језик и писмо ћирилица су нарочито угрожени. Повратак српском писму би значио повратак достојанству, истиче професор српског језика Милана Бабић у интервјуу за требињску Херцег ТВ.
„Ћирилично писмо, које је једно вријеме представљало главно дипломатско средство током дуге историје народа овде на Балкану, сада постаје предмет манипулације, чак и предмет отвореног омаловажавања. Често ћете чути ʼзашто да ставим натпис на ћирилици, јер странци неће разуметиʻ – што је потпуно нетачно, јер је Енглезу потпуно неразумљива и ћирилица и, да кажем, ʼнашаʻ латиница“, рекла је проф. Бабић.
Дјеца у школама схватају вредност српског језика и српске културе, и све више се труде да то сачувају. Међутим, да би се језик заштитио неопходно је да држава поради на томе, да се проблем сагледа у ширем контексту.
„План дјеловања треба направити од врха, од државних институција, и овако како се – хвала Богу, захваљујући Српском удружењу „Ћирилица“ Требиње – реализовало у самом центру града [Требиња]. Битно је да крене од дна и да крене са врха, и да наиђе на добар пример међу људима. Све док не схватимо шта значи одабрати ћирилицу – на Фејсбуку, у случајној забиљешци, у потпису – и док не схватимо колико је то битно, неће бити правог помака.“
Највећи проблем српског народа, према мишљењу професорице Бабић, јесте језички проблем. Битно је нагласити да припадамо централном Балкану и да је језик наше највеће богатство: „Ћирилица је веза са огромним православним источним блоком, са Русијом, Бугарском, и да се осетимо да припадамо тој страни – и да то што припадамо тој страни не схватимо као комплекс ниже вриједности, него као нешто ексклузивно. Ми припадамо традицији Ћирила и Методија, старословенски језик је четврти библијски језик – уз грчки, латински и јеврејски. И ми са том својом традицијом, са српском државом, можемо само да будемо поносни. Ми немамо чега да се стидимо.“
Милана Бабић у разговору са новинарком (Извор: Јутјуб)
Да би се сачувао језик битно је да се не ограничава језички фонд на мали број ријечи, али и да се користе термини из српског језика, који су корјеном најчешће везани за српску традицију и културу – а самим тим су и богатији од ријечи из других језика које све чешће користимо у комуникацији.
Прилог припремила: Горица Ивковић
Наслов, транксрипт и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Основни тон текста госпође Бабић је потпуно исправан, као и њени мотиви, само мислим да није ни потпуно оправдано, нити опортуно употребљавати овај њен аргумент као један од главних: “Ћирилица је веза са огромним православним источним блоком са Русијом, Бугарском,….“.
Неки од мојих аргумената су ови:
1. Мислим да у овом контексту није добро говорити о државама (Русија, Бугарска…). Пре би требало говорити о народима: Руси, Бугари… али онда се не смеју заборавити ни Украјинци и Белоруси.
2. Нису сви народи/државе који користе ћирилицу православни, јер шта рећи за Казахе (Казахстан) или Монголе (Монголија) који имају ћирилицу (изведену из руске), а никакве везе са православљем немају.
3. Осим тога, бројни православни народи уопште не користе ћирилицу – јер шта рећи о Грцима, Румунима, Молдавцима, Грузинима, итд., који су или напустили ћирилицу, или од вајкада имају сопствене словне знаке. Уосталом, не заборавимо Грке од којих је (словенска) ћирилица у основи и проистекла.
Зато сматрам да је у циљу повратка српској ћирилици оног места какво је она имала у животу друштва и државе (Краљевине) Србије до 1918 године, и какво и данас треба захтевати, неопходно схватити да то уопште није језичко него искључиво политичко питање које се може решити само политичким радом. Све док политички естаблишмент Србије не прихвати идеју о неопходности повратка српске ћирилице на горепоменуто стање, и законским мерама јој не поврати тај статус у целокупној јавној комуникацији – српској ћирилици неће бити спаса. Како ствари стоје данас (а колико странака уопште имају питање спаса српске ћирилице у свом програму?) – то је лоше, и све горе јој се (латиницом) пише.
Nekada,
kada je reč o govoru (jeziku) Hrvata i Srba, Bogosav Šulek (1816-1895), leksikograf i publicist, u književnom zagrebačkom listu Neven iz 1856.,reče da su Srbi i Hrvati ,,jedan narod, jednoga roda i koljena”,da su ,,braća po krvi i po mlijeku”.Srbi i Hrvati su ,,živili već 1200 godina bez rata jedan uz drugoga; a sada se svađaju i kolju za golo ime? Na takovo što može ih samo njihov neprijatelj nagovarati.Neka ,dakle ime srpsko ime živi i nadalje uz ime hrvatsko, kamo ga je sudbina postavila. Harvat neka se raduje srpskom napretku, a Srbin hrvatskomu ,jedan neka drugoga pomaže, podupire, zakljanja, brani, što je hrvatsko neka bude i srpsko,al što je srpsko neka bude također i hrvatsko”.
Objavljivanje studije Vuka Karadžića ,,Srbi s v i i svuda’’, na Dan državnosti Srbije ,,prvi put u velikom tiražu’’,koji je toliko značajan da nema reči da se izrazi pohvala onima koji su to učinili.I još: trebalo je da studiju ,,Politika’’ štampa u naročitom tekstu kako bi čitaoca privukla ne samo sadržina već i izgled i forma. Među njima mora se izraziti posebna zahvalnost i udeo u tom poduhvatu,Gospodinu Gradimiru Aničiću,koji je ne samo znao i umeo da proceni taj Vukov spis i njegovu vrednost za srpski jezik i ćirilicu, već i smelost i hrabrost da se to učini.Ove zadnje reči navedene su jer do sada protekom više od vek i po ne pojavi se niko, bilo pojedinac ili naučna ustanova ili državni organ da se osmeli za to, da ne kažem da nisu znali njegovu vrednost-što bi bilo neshvatljivo.Zašto? Ima li razloga? Ima li odgovora? Drugi narodi bi se ponosili takvom studijom i dičili što su imali takvog velikana kao što je bio Vuk Karadžić koji i pored toga,osta za sva vremena među najviđenijim velikanima srpskim. Nema opravdanja da je u našoj navici i izražavanju poštovanja srpskim zivim svaraocima,zapostavljeno, naročito u duhovnom stvaralaštvu, ali i u drugim delatnostima, već se,kao što je Vukov slučaj, zaboravljaju i oni koji više nisu među nama.Takvo nipodoštavanje nije znak ni ljudskosti ni mudrosti.To je primitivizam najgore vrste.
Beležničar ovog napisa je Srbin štokavac, ima pravno obrazovanje,pa ako je,kao nepozvan, u nečemu ,,pogrešio’’,to treba imati u vidu.
Ђачки поучник српског језика,од 25 5. 2017.