Русија обележава стогодишњицу револуције у којој је свргнута монархија. Дописник „Руске речи“ је посетио места на којима су се одиграли најважнији догађаји руске револуције и поразговарао са житељима Санкт Петербурга о њиховом односу према догађајима из 1917. године. Поред осталог, питао их је да ли би учествовали у револуционарном покрету ако би он сада постојао.
„Није ваљда?! Нисам то знао… Али то ништа није чудно. Жене су увек криве за свако зло“, каже ми млади чувар на улазу у Комбинат за производњу пређе и конца.
Испоставља се да чувар Коља не зна ни ко је Киров, ни да су управо од његовог комбината пре сто година кренули масовни нереди у Петрограду (стари назив Санкт Петербурга).
Раднице Невске фабрике конца (како се тада звао комбинат) изашле су 23. фебруара 1917. године на улице са захтевом да се скрати радни дан, да се повећају плате, отклоне проблеми са снабдевањем Петрограда хлебом и да им се врате кући мужеви који се боре на ратиштима Првог светског рата.
Надзорник фабрике Кајуров писао је у својим успоменама како је саветовао женама да се уздрже од демонстрација, али га оне нису послушале. Митинговале су готово даноноћно. Након неколико дана придружило им се 36.000 радника Путиловске фабрике (сада та фабрика носи име већ поменутог Кирова). Крајем фебруара на улицама Петрограда било је већ 240.000 радника које је подржала већина јединица градског војног гарнизона.
Са старијим руковаоцем машине за намотавање конца, 47-годишњом Нином, поразговарао сам по завршетку радног времена, јер ми нису дозволили да уђем у комбинат.
Кировски комбинат за производњу пређе и конца
То је највеће руско предузеће за производњу конца за шивење, плетење и вез (60% конца у целој земљи производе раднице овог комбината), али Нинина плата је само 26.000 рубаља (433 долара).
Ради поређења, пре 1917. године просечна плата радника у Петрограду била је 37,5 царских рубаља[1]. Када се преведе на данашњи новац то је 66.448 рубаља (1.109,5 долара), готово три пута више него што добија Нина, с тим што је куповна моћ отприлике иста.
„Да ли сте ви задовољни?“, питам је. „Новца никада није довољно, увек би човек хтео више. Али ја немам разлога да се жалим“.
Израчунали смо заједно колико новца она месечно троши од своје плате и за шта га троши. Месечна карта за градски превоз је 2.900 рубаља (48,2 долара), а комуналије су 4.500 рубаља (74,8 долара). Син иде у 9. разред и Нина му даје око 10.000 рубаља месечно за ужину, биоскоп, одело и поклоне вршњацима за рођендане (166,33 долара). Отприлике исто толико троши на намирнице за целу породицу. Нинин муж је умро пре неколико година и она живи са мајком, инвалидом друге категорије. Сви ти најминималнији трошкови већ премашују њену плату. „Како онда ви живите?“, питам је. „Мама прима пензију и то нам помаже. Понекад позајмим од колега до плате, али није то ништа, излазимо некако на крај“.
О револуцији 1917. Нина зна само да је проливено много крви, да је убијен цар, и да „све то није добро“, зато што је „проливање крви увек зло“. „Мене уопште политика не занима“, каже Нина. „Родитељи су ме васпитали у Совјетском Савезу, и у свим животним недаћама они су говорили једно исто: ‘Само да рата не буде’. Ја исто то мислим. Погледајте шта се сада дешава у Украјини после њихове револуције. Крв и сиромаштво. Боље је онда нека све буде без промена само да се код нас тако нешто не дешава. Историја тече како тече“.
Кликните на слику за увећање
Већина радница некада револуционарно настројеног комбината са којима смо успели да поразговарамо размишља отприлике исто као и старији руковалац Нина. У сваком случају, оне сигурно не планирају да дижу побуну, чак ни против ниских плата.
Ако се живот савремене Русије упореди са ситуацијом уочи револуције, може се сагледати мноштво паралела. Царска Русија је значајна средства трошила за производњу оружја, била је под трговинском блокадом коју су јој увеле Немачка, Аустроугарска и Турска и имала је велику инфлацију (крајем 1916. године цене намирница су у поређењу са предратним периодом биле готово троструко веће). Директор Канцеларије полиције Министарства унутрашњих послова тога доба у извештају о расположењу становништва писао је да је „главни разлог озлојеђености све већа скупоћа“.
Све те аналогије на први поглед дају повода да се садашња ситуација у земљи окарактерише као нестабилна, али обичан народ то демантује. Огромна већина Петербуржана (да будемо прецизнији, преко 90%) са којима смо разговарали на улицама, противи се револуционарном интервенисању у било којој ситуацији, мада многи међу њима нису задовољни својим животом и садашњом влашћу. Једни као разлог противљења револуцији наводе недопустивост крвопролића, а други истичу предности еволуционог развоја, док трећи не виде никакву алтернативу актуелним властима.
Крећем се путем којим су ишли радници-револуционари 1917. године и излазим пред Храм светог Сампсона (Сампсонијевски храм). Први демонстранти су дошли управо на трг испред ове цркве и то су биле већ поменуте жене из фабрике конца и мушкарци из Путиловске фабрике.
Храм светог Сампсона
Пре 100 година они умало нису демолирали цркву (револуционари су углавном били милитантни атеисти). Храм је тек 1935. године држава узела под своју заштиту као историјски споменик. Сада тај исти храм држава враћа Руској православној цркви, као и многа друга историјска здања која су јој некада припадала. Напустићемо Санкт Петербург тачно уочи званичне предаје кључева. А засада је у цркви само троје људи који се моле и исто толико службеница музеја које кажу да „не знају шта сада да раде“ јер ће изгубити посао. Једна од њих по имену Марија прича како су последњи музејски експонати, укључујући и јединствене фотографије на којима су забележени догађаји око Сампсонијевске цркве за време револуције, јуче били однети у складиште и не зна се шта ће даље бити са њима.
Међутим, чак и Марија која за себе каже да је атеиста, и поред очигледне озлојеђености на државу и цркву, има негативан став према догађајима од пре 100 година. „Моја породица се током револуције поделила. Један деда је био имућан кулак, а други је био надничар. Када је почео грађански рат они су узели оружје и ратовали су на супротним странама, један против другога. Од тада нису били у контакту ни они, ни њихове породице. Шта је у томе добро?“
На питање да ли би Марија узела учешћа у револуцији уколико би се она данас догодила, с тим да се врати на вољени посао коме је посветила преко 20 година, она одговара категорично: „Наравно да не бих. Револуција у Русији је увек крвопролиће, код нас друкчије не бива. Ми смо такав народ. Најпре нешто учинимо, а затим размишљамо. Ни једна идеја није вредна мира, чак и нестабилног који сада имамо“. 
Текст је објављен уз званичну дозволу портала Руска реч. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе Руске речи није дозвољено.
__________
[1] Тих година је постојао такозвани златни стандард. Свака рубља је у себи садржала 0,774235 грама злата. Плата петербуршког радника је имала вредност 29,0338125 грама злата. Цена злата у јануару 2017. године износила је 2.288,67 рубаља за један грам. То значи да је у данашњем новцу радник 1917. године добијао 66.448 рубаља.
Categories: Руска реч/Russia Beyond
Ето, испоставило се да је МАКАР ЈЕДНА, од 60 “непроверивих” ЧИЊЕНИЦА ИЗ ЖИВОТА руског Цара Николаја II Романова – тачна!
И сам податак о тадашњој просечној плати радница из Путиловске фабрике наводи на закључак да је тачно много више од једне чињенице побројане у тексту о Руском Цару (Стање ствари, 25. октобар 2016)!
19.02.2017.
ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: РЕВОЛУЦИЈА ИЗ 1917. БИЛА ЈЕ ВЕЛИКИ ЗЛОЧИН (ПОГЛАВАР РПЦ ТО НИЈЕ ПРЕЦИЗИРАО, АЛИ ЈЕ ВЕРОВАТНО ИМАО У ВИДУ И ФЕБРУАРСКУ И ОКТОБАРСКУ)!!!