Оглас из наслова само је мала карикатура онога што нам се дешава. Један Чачанин и један Ужичанин испричали су ми сличну причу: њихови бивши суграђани продају станове у којима су рођени и одрасли и за тај новац обезбеђују кров над главом у новим „отаџбинама“.
Миленко Васовић
Наравно, не могу да купе квадрат за квадрат, али имају учешће за кредит. То су људи који су отишли у време распада Југославије и касније, а њихови родитељски станови у међувремену су остали празни. И сада „све своје са собом носе“.
Има тога, вероватно и у другим градовима. То је обрнут процес од оног када су се некада новцем зарађеним у иностранству градиле и куповале некретнине у Србији.
У малим срединама где је тражња за становима слаба ове продаје додатно обарају цену. Уједно, то нам говори да они који су отишли немају намеру да се икада врате. Што је још поразније и сада већина младих људи жели да оде.
Последње истраживање у 11 земаља Европе (Хрватска, Летонија, Мађарска, Литванија, Естонија, Пољска, Словенија, БиХ, Србија, Чешка и Словачка) показало је да становници Србије од свих највише желе оде из земље. На то је спремно чак 82 одсто испитаних , а одмах иза нашег неславног рекорда су комшије из БиХ (79 одсто) и Хрватске (77 одсто).
Врло је карактеристично да су у овој анкети и средовечни људи, они старији од 55 година изразили велику спремност за одлазак – 58 одсто њих.
Ако летимично погледамо писање медија о овој теми у последњих две,три деценије видећемо да су текстови и наслови из године у годину исти: „Све више образованих одлази“, „Млади желе да оду“. Србија је по томе сами светски врх, једино је испред нас Гвинеја Бисао. Сиротиња!
Из Србије годишње одлази више од 30.000 људи. За последњих 20 година ми смо изгубили 600-700 хиљада најбољег националног потенцијала. Сви који су отишли имају жељу да се скуће „тамо“. И то ће урадити много лакше него они који су остали у Србији.
Када се упореде просечне плате и просечне цене станова „тамо“ и „овде“ добије се разлог више за одлазак. На пример, за стан од 60 квадрата у Берлину потребно је издвојити 107 плата или 9 година рада. За исти стан у Прагу Чеси морају да раде 15,6, година док за 60 квадрата у Београду треба одвојити 22,4 године рада.
Слика коју ових година гледамо из многих руралних подручја; празне куће напуштена имања за десетак година биће уобичајена и за градске средине. Празно, напуштено, на продају…
Ниједна власт 30 и кусур година ништа није учинила да се ово стање промени. И не причају о томе, сем ако их неко не прозове. А шта онда у оваквој слици пропадања значе рејтинзи, „једногласна подршка“, шта ти значи „изаћи ћу свима на црту“.
Смеш ли пријатељу, смемо ли сви ми, да изађемо на црту оном мученику са острва Видо, јунаку са Кајмакчалана, регруту у сремском рову. Јесу ли они гинули за овакву Србију из које младост бежи. Је ли то смисао политике и вођења државе!?
Не чујем вас, вас, вас који све радите због Србије.
Categories: Преносимо
Аутор је избегао, да нас обавести, колика је цена квадрата у државама које спомиње. Као и овде, тако и у споменутим државама ући у стамбени кредит и није претерано тешко. Проблем настаје, када треба доживети отплату и остварити власништво у потпуности. Ја познајем, а верујем, да их је знатно више, који нису купили стан у Немачкој, већ са пензијом живе у социјалном стану. Има и оних, који су улагали у некретнине, па се ситуација променила и осташе без некретнина. Читали смо овде анализу “анкета”, па се питам, да ли споменута “анкета” заиста постоји, а ако посотји, да ли је прилагођена “потребама” Фондације, коју не успех да нађем у АПР.
ФНРЈ/СФРЈ је традиционално била једна од значајнијих држава – извозника (потенцијално незапослене тој држави) углавном не- и ниже квалификоване радне снаге у Западну Европу (нарочито Немачку). Знатан део њих је отишао у државној/парадржавној режији, организовано. То се онда еуфемистички, за домаћу употребу, звало “одлазак на привремени рад“. Ако посматрамо само Србију – и из ње је током тих година отишло (у великом броју без повратка) сигурно пар стотина хиљада младих људи. Нико не зна тачно колико их се , и у ком животном добу вратило… Према томе, ништа није ново под капом небеском… Изгледа да је данас разлика у томе да сада одлазе добрим делом образованији људи који никако не могу наћи посао у земљи – али, у западним земљама добар број њих ипак не успева да се запосли на нивоу који одговара њиховим квалификацијама. Упркос томе, људи и даље одлазе, али то није из беса, него због егзистенцијалне потребе. Што се тиче стамбених кредита – могу да кажем о Холандији у којој живим већ скоро пола века, да они који зарађују годишње бруто просечну плату од око 35.000 евра, за кућу (у низу) од 140 квадратних метара морају у просеку да плате 280.000 евра (око 8 годишњих плата) – али то не важи за Амстердам у коме су цене астрономски порасле. Почетник – странац првих година (ако нађе посао) не може ни да сања о добијању кредита без сопственог учешћа од бар 20%, и у том циљу би продаја празног породичног стана у Србији заиста била од помоћи. Сигурно да је одлазак младих, и то школованих људи велика демографска штета за земљу одласка – али шта ти људи могу, ако за њих у земљи порекла нема посла? Да безизгледно без посла седе у земљи на грбачи родитеља – пензионера свакако да није решење.
А где да се врате?
Овде???
Где ће Вучић опет да победи на “изборима”, које је сам себи, по ко зна који пут организовао???
И где је једини циљ 95% политичара, да што пре уништите и у бесцење, непријатељима распродају рођену земљу???
И где ће шизофрени народ опет да гласа за неког од њих???
Ако имало мозга имају, боље би им било да се не враћају!
Макар још неко време!!!
@Иоанн Дубињин
Није ту било никаквог еуфемизма у “одласку на привремени рад“. Већина је са идејом о привременом боравку и раду одлазила у иностранство. Да нешто заради и да сагради нову кућу, купи ауто. И са том идејом дуго живела. То се види и по броју изграђених кућа “код куће”. Временом се то мењало, људи су се дошколовавали, децу добијали, или доводили и привремено стање се претварало у стално. С обзиром, да је овде нејасно, шта је БРУТО, а шта НЕТО зарада, слабо ће помоћи упоређивање по основу бруто зараде. Корисније би било, знати цену квадратног метра. Чињеница је, да су код нас зараде више него бедне. Али посла има, само већина бира и не прихвата се сваког посла, као што се прихвата, када оде у бели свет. То што ми пензоси верујемо, да МОРАМО децу и унуке да издржавамо, довело је, да се више исплати џепарац и остало код деде и бабе него радити и рано устајати.
Овде ући у стамбени кредит није претерано тешко?!? Јел се шалите? Колико људи је са просечном платом у прилици да уштеди средства за учешће од 20% цене стана (што је за ћумезе који се сада најчешће купују и десетак хиљада евра!). Овде је то на граници могућег за највећи део чак и вискообразованих људи. Многи моји пријатељи су ушли у тај посао и сада дају и 60% плате (наставничке, не превртача пљескавица) за рату кредита који ће отплатити негде пред пензијом. Када прочитам како се овдашње економске прилике повољно оцењују у односу на економске прилике у Немачкој, САД или Канади буквално ми се преврну ви унутрашњи органи неколико пута. Треба или бити лицемерни проапгандиста или потпуно лишен информација о спољашњем свету да се тако нешто напише. Статистике су јасне (потражите малко на интернету): просечна америчка породица за стан/кућу потроши 14% својих прихода; колико просечна српска породица троши нпр. на отплату кредита – ако је рата 180Е (врло бедно) а плата два члана 90.000 дин. (често недостижно) то испадне неких 25%. Калкулације трошкова за храну су још поразније.
А што се привременог рада тиче заиста су људи одлазили привремено – УДБА је понекад и проверавала ко је где; али су многи остајали стално а некретнине овде подизали или куповали желећи да имају неку везу са домовином; зато они чардаци ни на небу ни на земљи таворе празни широм источне Србије. Ваљда је људима много лоше у Немачкој. А могу да посведочим и из локалног искуства каква је ситуација: у месту одакле је породица мог оца недалеко од Београда оне ”куће” чији су чланови радили у иностранству – махом Немачкој – су сазидане брже, раскошније и солидније него оних мештана који су своје некретнине стицали у Титославији. А разлика је сада само већа…
@Milos
Ја написах: “Чињеница је, да су код нас зараде више него бедне.” Нажалост нема ко да чита. Ви написасте: “Многи моји пријатељи су ушли у тај посао”. Значи МОЖЕ? Упоређивати нашу сиротињу са најразвијенијим и најбогатијим државама у свету је детињарија. Статистика је онолико тачна, колико жели онај који се тиме бави. Обично има замисао о резултату. Посећујем село у Стигу у које и дан данас долазе Румуни за десетак евра дневно. Неки дан ми исприча унук, да се роба шверцује у Румунију, јер је овде јевтиније. А Румуни у ЕУ!!?? Маните се приче о Титославији, Удби сличним стварима из прошлости, па ће нам свима можда бити боље. Вечито пребацивати кривицу за све и свашта на ликове из прошлости, може само, да послужи као терапија. Спомињете неке, који дизаше чардаке по Србији, као доказ о богатом животу у белом свету. Знате ли Ви, како су и у каквим условима, већина, живели? Јесу радили својски и недељом и празником, али су живели у сиротињским становима и нису бирали посао. Вечери су проводили чистећи и спремајући бирое и ординације. Овде су долазили у аутомобилима, зидали дворце и Вама сервирали приче о богатству у коме живе. Све је то можда боље него да су остали на селу, али су у она времена многи долазили и у градове, добијали друштвене станове, школовање за децу, бесплатно образовање и сличне ствари. Сада је наравно много другачије, те је неопходно пажљивије упоређивати.
@слободан млинаревић: Целокупна јавна комуникација, чак и у “најлибералнијим“ данима ФНРЈ/СФРЈ са састојала од политички коректних еуфемизама, јер онај који би се усудио да јавно и слободно говори оно што мисли није ни мало добро пролазио, и то је већ само по себи било довољно за “коректно образовање“ радника/сељака/поштене интелигенције.
Еуфемистички термин “привремени рад“ је служио за маскирање незапослености, јер упркос томе што је у социјализму “било посла за све“ – то, као и све остало у том друштву није била потпуна истина. Али – то на страну.
Термин “БРУТО ПЛАТА“ – бар у Холандији (модална 36.000 евра) је целокупна годишња свота коју запослени (у месечним “наставцима“) добија на свој банковни рачун – а из тога он мора да намири порез на приход, обавезно здравствено осигурање и остала давања држави. А – колико му остаје НЕТО зависи од његове/њене породичне и стамбене ситуације (камата на стамбени кредит се нпр. бар делимично отписује са пореске основице и смањује порез). То значи да му приближно остаје (без отплате стамбеног кредита – дакле, ако живи као кирајџија) од 3.000 евра БРУТО око 1.800 евра НЕТО месечно, што је недовољна база без сопственог учешћа (од бар 25-30% цене куће) да се од банке/осигуравајућег друштва добије стамбени кредит за куповину куће/стана. Тих 1.800 евра НЕТО је једва довољно за пристојан живот породице. Зато, за разлику од времена када сам се доселио у Холандију, и када супруге практично никада нису биле запослене, данас млади парови морају да имају – ако је среће, плаћени посао (жене углавном делимично радно време) како би могли да заједно добију стамбене кредите и обезбеде удобнији живот породици.
Како видите – новодошавше (чак и оне легалне) из Србије/Источне Европе не очекују раширених руку, радна места, кредити, итд. Изузетак су само они који имају квалификације за којима привреда вапи – они могу постављати своје услове.
@Иоанн Дубињин
Захваљујем на објашњењу БРУТО/НЕТО и шта то практично подразумева. Мени је то оријентационо познато, те је моје питање било усмерено, да пратиоце сајта тачно обавестите о ситуацији и односима.