Да ли у „нормалној и пристојној“ земљи онај за ког се основано сумња да има везе с мафијом може остати у јавном животу, а камоли на државној функцији?
Јово Бакић
Десничарски део Србије већ неко време сања влажне трампистичке снове. Радикалнодесничарска уверења Доналда Трампа, испољена у националистичкој ксенофобији и ауторитарности, наишла су на одзив српских радикала, па су Војислав Шешељ и доглавници обукли мајице с његовим ликом. Кловн се кловну радује! Слично томе, Двери, окуражене појавом овог исламофоба, надају се да је дошло време таквих сподоба и на Старом континенту, па и у Србији. Све то пропраћено је убеђењем да ће Трамп и Путин заједно ратовати против ИД-а и тероризма, па ће се и америчко разумевање наших фрустрација увећати.
Хладни трампистички туш убрзо је уследио, али српски десничари не признају да је вода ледена. Полио их је генерал Џејмс Матис – антируски и исламофобично усмерени милитариста (нарочито мрзи Иран, с којим Русија има врло добре односе) речитог надимка – „бесни пас“. По његовом наређењу, у мају 2004. побијено је четрдесет двоје цивила на свадби у Ираку, па је као осведочени ратни злочинац прво постао Обамин командант Централне команде, а затим и Трампов министар одбране. Недавно је поручио да су Косову потребне сопствене оружане снаге. Такође, Обамина влада је, непосредно пре истека мандата, забранила улаз Милораду Додику у САД, а једна од првих одлука Трампове владе била је продужење те забране.
Напослетку, у посети Београду боравио је Метју Палмер, директор Канцеларије за југоисточну Европу у Стејт департменту, који је прве дипломатске кораке направио 1993. управо на ушћу Саве у Дунав. Недвосмислено је ставио до знања да пре четврт века утврђени спољнополитички курс САД према простору бивше Југославије неће мењати ни Трамп. Паметном довољно.
Но, плиткоумна трампоманија, коју диктирају злоћудни таблоиди и површни аналитичари, прикрива застрашујућу чињеницу да наше друштво силује мафија која је завладала државом. Новинари су масовно заплашени и само ретки међу њима се осмеле да поставе незгодна питања, јер осиони властодршци одмах сикћу, помињу Сороса и Мишковића, национални интерес, неприкосновеност својих породица, а каткад новинар и без посла остане. Да ли повишен тон политичара сведочи да је у праву? Не, бахатост и висина децибела скривају мањак аргумената. Заборавља се да политичари треба да буду слуге народа, дужни да полажу рачуне јавности, коју заступају новинари. Овде се све изокренуло, па политичари мисле да су господари народни, а новинари њихове слуге.
Тако новинари не питају ко је тај „високо позиционирани политичар“ чијем је сину Сале Мутави био телохранитељ. Потоњег вођу „гробарске“ навијачке подгрупе „јањичари“ (јединствен у свету, јер је био вођ навијача два супротстављена клуба, па отуда назив подгрупе), шира јавност је, заједно с недавно за убиство оптуженим Вељом Невољом (основана је сумња да су вежбали на војном стрелишту!), упознала када су садистички пребили припаднике клупског обезбеђења „Партизана“. Правоснажно је осуђен на пет година и десет месеци робије 2013, због трговине дрогом и поседовања оружја, али казну није издржао, пошто му је суд (живело нам независно судство!) дванаест пута за три године омогућио да не иде у затвор, како због чињенице да је четири месеца након изрицања казне изабран за тренера у „Партизану“, тако због тобоже крхког здравља. Политичар који таквог телохранитеља своме сину намени сумњиве је памети и открива сопствену припадност мафији. Он не би смео да обавља јавну функцију, већ тужилаштво мора да испита његово место у хијерархији мафије. Да ли нервозне реакције председника владе и његовог посилног (обојицу красе убојити надимци), након убиства поменутог мафијаша указују на то кога је чувао убијени? Ако тако није, нека без оклевања обелодане чије је дете убијени мафијаш штитио.
Такође, јавна је тајна већ годинама да је Златибор Лончар, министар здравства, некоћ друговао са земунским мафијашима. Према сазнањима Крика, Дејан Миленковић Багзи је на суђењу изјавио: „Сваки други дан је био код нас у Шилеровој, долазио тамо, чак је учествовао у неким убиствима.“ Да ли је нормално да лекар грли мафијаше, са супругом једног од њих склапа купопродајни уговор за стан, па затим постане министар? Да ли у „нормалној и пристојној“ земљи онај за ког се основано сумња да има везе с мафијом (помену ли неко Тончева и Дачића?) може остати у јавном животу, а камоли на државној функцији? А „комплетан идиот“ из „врха градске власти“?
Дакле, Трампова идеологија и практичне мере које је предузео (што је посебна тема) разлог су за бригу, али нас непосредно угрожава мафија. Ако себи и Србији желимо добро, морамо се ослободити од мафијашких хуља и њихових слина.
Доцент на Филозофском факултету у Београду
Categories: Преносимо
Текст је отрежњавајући за све који мисле, да се политка неке “империје” лако мења, ако се уопште мења. Међутим, вреди знати у коме је друштву аутор.
Трилатерали у Србији
Трилатерална комисија у Србији делује као организација под именом “Еаст-Wест Бридге” са седиштем у улици Владимира Поповића 6, апартман 202 у Београду. За једну тако “утицајну” организацију, седиште у некаквом стану баш и не приличи.
Међутим, хајде да видимо који српски политичари су чланови ове организације. (Све податке можете пронаћи на њиховом званичном сајту http://www.еwб.рс)
Александар Николић – државни секретар у Министарству унутрашњих послова (раније је био државни секретар у Министарству одбране)
Мирослав Ј. Весковић – ректор Новосадског универзитета
Јово Бакић – социолог и политички аналитичар, професор социологије на Филозофском факултету у Београду
Горан Свилановић – некадашњи министар спољних послова Србије и Црне Горе, радио је за ОЕБС, а данас је генерални секретар Савета за регионалну сарадњу
Зорана Михајловић – министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (замрзнуто чланство због јавне функције)
Јован Ратковић – саветник бившег председника Србије Бориса Тадића
Владан Атанасијевић – председник Управног одбора Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД)
Бојан Костреш – народни посланик и потпредседник Лиге социјалдемократа Војводине
Марко Благојевић – директор владине Канцеларије за обнову поплављених подручја и оснивач ЦеСИД-а
Милица Чубрило – бивша амбасадорка Србије у Тунису и некадашња министарка за дијаспору
Бошко Јакшић – новинар и спољнополитички коментатор листа “Политика”
Лидија Удовички – сестра министарка Кори Удовички и представница Србије у америчкој компанији “Цонтинентал Wиндс”
Ђура Влашкалић – саветник председника и потпредседника Скупштине Војводине, бивши члан новосадског огранка Демократске странке
Небојша Спаић – извршни директор недељника “НИН” и бивши главни и одговорни уредник
Игор Јовичић – секретар Министарства културе и информисања
Зоран Басараба – бивши амбасадор Србије у Израелу
Подсетимо да су медији средином септембра месеца 2013. године писали да би Ивица Дачић требало да постане члан Трилатералне комисије у Србији.
Значи, Јово Бакић је Трилатерала. Занимљиво:) У сваком случају, Матис јесте страшан човек, мислим да га је Трамп пригрлио само да га овај не би упуцао:)
ИД-а – јел би овде требало да стоји ИД-а или ИД-е што је скраћено од Исмамске државЕ? Овакве скраћенице су ми увек енигматичне када треба да се измењају по падежима (БПВ)
@ Milos
Искрено, ни ја не могу да дам ту неки паметан одговор. Оно што бих рекао “на осећај” јесте да ја не бих по падежима мењао САД (сигурно се не мењају оне које се завршавају на -а, ЦИА, БИА) – видим да неки пишу САД-а (као што иначе пишемо СССР-а).
Мени не звучи добро ни САД-а ни ИД-а, али правило нити знам нити могу да формулишем 🙁
Ево добих сад сликани Правопис, пише да се САД, УН и сл. не мењају по падежима.
Ја бих исту логику применио и за ИД.
Па логично, рећи САД-а је као рећи Сједињене америчке државе-а. Иначе, многи греше и пишу све велико, што је такође бесмислица. Или, кад уместо САД пишу “Америка”, као да Венецуела и Канада нису у Америци.
Не мислим да је бесмислица да стоји Америка за САД – просто то је усвојено као колоквијални израз. И кад кажемо Америка највећи део говорника српског језика мисли на САД а не на континентално подручје од Канаде до Аргентине.
Слажем се, и ја радим исто, али мислим да је неправилно и резултат једног дуготрајног и, штавише, штетног спина.
Не бих имао живаца да прочитам цео текст Јове Бакића. Мало сам прелетео и видим да презире своје неистомишљенике, те да нема ни потребу да са њима расправља. А као такав онда је излишан у јавном животу: најбоље да седне пред огледало и сит се наразговара.