Владанка Војводић Милетић

Термин елита моћи је у науку увео Рајт Милс (Wright Mills), анализирајући структуру моћи у својој домовини, Сједињеним Америчким Државама.

Именица моћ и одговарајући глагол моћи односе се на поседовање способности за деловање (за покрет, по Аристотелу). Дакле, реч моћ означава способност и могућност за деловање и стварање. У друштвеним околностима, реч моћ добија одређења која се таложе на њено основно значење. Тако, у међуљудским односима, моћ може да се испољава и као моћ над другим.

Често се наводи Веберова (Max Weber) дефиниција која моћ описује као „изгледе да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи“[1]. Вебер је сматрао да је моћ повезана за политиком и са интересом. Спровођење воље, међутим, често подразумева и њено наметање. Начини наметања воље могу бити базирани на сили ако постоји отпор, али и на манипулацији и убеђивању како би се отпор избегао.

Било да моћ схватамо у основном, суштинском значењу као могућност за деловање, или као моћ над другима, како се данас често поима, ваља нагласити да су за остваривање моћи, односно употребу датих потенцијала у људском делању битна средства која су на располагању. Сматра се да су основни извори моћи материјално богатство, статус (наслеђен или стечен), као и знање. Оно на шта би ваљало обратити пажњу је где су концентрисана сва три извора моћи. Резултати појединих истраживања јасно указују да је она концентрисана у рукама елите која настоји да има и одржава монопол над сва три ресурса моћи, чиме моћ претвара у надмоћ.

„Елита“ је појам из теорије елита. Класична теорија елита настала је као одговор на Марксово истицање економске условљености друштвене поделе. Марксисти друштвену поделу заснивају на власничком статусу (својини), док присталице теорије елите сматрају да је важнија друштвена моћ (економска моћ само је једна њених димензија). Елита је та која влада (или, по појединим ауторима, треба да влада) над масом захваљујући друштвеној моћи. У науку је појам увек Парето (Vilfredo Pareto), мада много аутора сматра да је Моска (Gaetano Moska) оснивач теорије елита, иако је користио термин политичка класа. Аутори истичу да је још Платон говорио о владавини мудрих која служи општем интересу. Класична теорија елита сматра владавину елита над масом природном и друштвено корисном јер су чланови елите духовно (идејно, по знању итд.) супериорни у односу на масу. Моска је сматрао да се моћ политичке класе темељи на урођеним способностима, али и на поседовању материјалних средстава и интелектуално-моралној надмоћи која се стиче васпитањем. Битна одлика елите, на којој почива њена моћ, је њена организованост, сматрао је Моска: „Фатална је надмоћност организоване мањине – подређене једном мотиву – над дезорганизованом већином. Несавладива је моћ било које мањине над сваком индивидуом која припада већини, која се нађе усамљена пред целокупношћу организоване мањине, док истовремено може да се каже да је она управо организована зато што представља мањину“.[2]

Рајт Милс (Извор: slideshare.net)

Намеће се питање – да ли је циљ такве организације стицање моћи у неком њеном облику, на основу идеологије која је усвојена или се ствара са намером?

Критичка струја негативно вреднује елиту и њену власт. Најизразитији представник, Милс, сматрао је да савремено друштво није демократично (овај став се, наравно, пре свега односи на његову домовину САД) већ да постоји узурпација власти од стране центара моћи. Термин елита моћи настао је према наслову његовог најчувенијег дела. Милс је проучавао развојни пут америчке елите и његови су налази важни за разумевање савремене глобалне елите моћи јер је американизам још увек актуелна фаза глобализма. Према Милсу америчка елита прошла је кроз неколико епоха.

У првој епохи, која је трајала оквирно до прве половине 19. века, елита је била углавном политичка, политичке институције су биле у доброј мери централизоване, а на челу институција су били свестрани појединци, из старих породица које су већ генерацијама имале добро образовање. У другој епохи, постепено долази до успона економског поретка који се базира на индивидуалном власништву и тај поредак игра све значајнију улогу у друштву. Постоји неколико група на врху, али ниједан скуп људи не контролише привреду и политику. Материјално богатство постепено добија превласт над друштвеним статусом и политиком, а међу људима који одлучују све је већи број људи из области финансија. Већ у трећој епохи, у којој се четрнаестим амандманом на Устав САД, корпорацији даје статус лица, корпорација стиче моћ огромних размера. Милс је пре више од пола века схватио значај ове одлуке. Године 2010. Врховни суд доноси одлуку којом се правним лицима као што су корпорације дају лична права слободног изражавања као и живим особама. Иако корпорације и финансијске организације не могу да гласају, могу да без ограничења финансирају и подржавају јавно кампању кандидата који им одговара, а њихова финансијска моћ је таква да практично немају конкуренцију. Центар иницијативе се премешта са владе на корпорацију. Како је приватна економска моћ надвладала јавну политичку моћ, тако је и економска елита надвладала политичку. Милс сматра да је моћ државних и федералне владе била ограничена, расута и неорганизована, док је моћ индустријских и финансијских корпорација концентрисана и међусобно прожета. Војни врх је у то време потчињен политичком. Како је због саме природе владајућег капиталистичког економског поретка дошло до велике кризе, наступио је период (Њу дил, New deal, у доба Ф. Рузвелта на основу којег је у бољим економским условима после другог светског рата настала држава благостања) у којем је држава спровела низ интервентних мера како би се тај поредак спасио. (Спасавање поретка не би ваљало посматрати одвојено од спасавања позиција оних који у датом поретку имају највише привилегија.) Од тих мера користи су имали и сиромашнији, али је дошло и до стварања нових центара моћи, политичких. Снага бизниса није опала, она је само увучена у структуру моћи – лидери корпорација нису више били супротстављени политичким, они су се придружили политичком директорату. На крају, у петој епохи, Други светски рат и хладни рат који следи, уводи и војну елиту у тријумвират моћи. Разлоге би требало тражити и у томе што је рат, као и држава благостања, једно од средстава спаcавања владајуће економије. Милс, који је „Елиту моћи“ објавио управо у доба када је блоковски хладни рат био на врхунцу, сматрао је да је у његовој земљи капитализам добрим делом милитантни капитализам приватних корпорација (на снази је економија трајног рата).

Извор: Википедија

Издање Милсовог дела „The Power Elite“ на српском језику гласи „Елита власти“. Милс је, наиме, сматрао да нико „… не може бити у правом смислу моћан и утицајан уколико нема приступа командама у крупним институција, јер су моћни заиста моћни тек преко ових институционалних оруђа моћи“[3], дакле преко власти. Милс на неколико места наглашава овај став. Иако каже да елита не влада сама већ је прате консултанти, гласноговорници, творци мнења, славне личности итд., „сама драма је концентрисана на командним позицијама главних институционалних хијерархија“.[4] Ово значи, да управљање на глобалном нивоу захтева да у локалним структурама власти елита има људе које из неког разлога подржава њене одлуке, а потребно је и да елита управља и међународним организацијама.

 Моска је сматрао да је битна одлика елите њена организованост, док Милс наглашава да је елита – елита зато што је у врху крупних организација (корпорација, великих медија, политичких и војних институција). Он сматра да иза моћних људи и историјских догађаја, повезујући их, стоје крупне институције модерног друштва. Преко њих елита влада. Људи елита, а о томе сведочи и академска литература, не само тзв. конспиролошка, припадају често разноразним тајним друштвима и различитим по обиму и по утицају организацијама. Људи елита се организују и ван званичних институција власти, али само преко крупних организација у којима се моћ концентрише, а које имају известан легитимитет, своје интересе и идеје могу да спроведу у дело. Елита на институције може да утиче индиректно, али и заузимајући високе позиције у институцијама власти и, могло би се рећи – елита власт узурпира.

Милс истиче да чланови елите нису на врху захваљујући моралним врлинама и способностима: „Они који седе на високим позицијама моћи се селектују средствима моћи, средствима богатства, механизмима славе, који превладавају у њиховом друштву. То нису људи који су изабрани и селектовани јавном службом која је повезана са знањем и осећајношћу. То нису људи обликовани од стране национално одговорних партија које отворено расправљају о темама са којима се ова нација тако неинтелигентно сучељава. То нису људи које одражава одговорна провера од стране већине добровољних асоцијација које повезују јавност са врховима где се одлуке доносе. Заповедници моћи којој нема равне у историји човечанства су успели у оквиру америчког система организоване неодговорности“ (подвукла В.В.М.).[5]

Основни подаци о Р. Милсу (Извор: slideplayer.com)

Наведено Милсово дело говори пре свега о новим центрима моћи. Важно је, међутим, разумети да савремена глобална елита у себи укључује старије управљачке структуре (политичке, финансијске, духовне) пре свега Европе. Тако данас постоји удружена моћ врха финансијских кругова (који сада контролишу у великој мери и нефинансијске корпорације), врха некадашње аристократије, врхова политичких снага, војске, окултних и појединих клерикалних организација, итд. Центри моћи данас у Америци су и самостални и делују као део наднационалне глобалне елите моћи. Променљив је однос снага између различитих „кланова“ у оквиру глобалне елите која је наднационална, јер је њени интереси превазилазе, односно не узимају увек у обзир националне (територијалне) интересе. Елита у зависности од расподеле снага између кланова и конкретних историјских околности формулише своје ставове и погледе, црпећи из појединих различитих идеологија оно што јој је потребно ради остваривања крајњег циља – успостављања таквог глобалног поретка који је у функцији њених интереса. У оквиру саме елите постоје идеолошке разлике.

Ипак, изнад свих идеолошких подела стоји једна над-идеологија – идеја о владавини над светом и људима.

Реч „над“ чини се прати елиту моћи. Због тога би се ове јавне или тајне управљачке структуре пре могле назвати елита (привидне) надмоћи. За (нас) вернике, земаљска моћ је релативна. Елита је реч која се не може избећи, али не мора да има негативно значење. Елита значи и квалитет и може се повезати са врлином, са тежњом ка савршенству (висинама, врху), са жељом да сав људски род тежи савршенству. У истинском елитизму нема тежњи ка надмоћи, већ љубави и самим тим спремности да се љубављу вођени за одговорима заједнички трагамо.

[1] Цитирано према: Павловић, В. (2009). Веберова концепција моћи, у Годишњак, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, год. 3. бр 3.

[2] Цитирано према: Базић, Ј. и Пешић, М. (2010). Социологија. Универзитет Сингидунум.

[3] У Mills, W. (2000) The Power Elite. Oxford University Press.

[4] Исто дело.

[5] Исто дело.

Categories: Аз и буки

Tags: Владанка Војводић Милетић, Рајт Милс, Светска влада, елита