Односи Русије и Белорусије редовно западају у кризе праћене импулсивним изјавама и потезима. Те кризе су најчешће везане за економско стање у Белорусији (кредити, приватизација, цена гаса) и покушаје њеног лидера да се „искобеља“ из новонастале ситуације подизањем тензије у дијалогу и облачењем у рухо „жртве“. Та тактика је углавном била делотворна, јер је Москва редовно правила одређене уступке. Овога пута, међутим, то није случај. О чему се ради?

Белоруски председник Александар Лукашенко (Илустрација: Reuters)

Пограничне зоне

Рекло би се да се није догодило ништа страшно. Русија је увела режим пограничних зона сличан ономе који је Минск увео још у јесен 2014. године. Судећи по објашњењу Федералне службе безбедности РФ, нису планирани никакви „гранични прелази“, тј. контролни пунктови где би се проверавали људи и возила. Реч је само о већој пажњи која се посвећује пограничним подручјима.

Званично образложење је да се ради о контроли нелегалног промета наркотика, кријумчарене робе и проласка непожељних лица. То је и разумљиво, с обзиром да Белорусија уводи петодневни безвизни режим са многим земљама. Међу њима су и државе са високим стандардом, попут САД и земаља Европске уније, али и земље које „генеришу“ велики број миграната у свету: Вијетнам, Хаити, Гамбија, Индија, Кина и др. Додуше, постоји ограничење у том смислу што „безвизни“ посетиоци Белорусије морају имати вишекратну шенгенску визу или визу неке од држава Европске уније са обележеним уласком на њену територију и повратну авионску карту. Али и поред тога у извесној мери постоји опасност од продора нелегалних миграната.

Далеко већу забринутост безбедносних структура Русије, судећи по оценама експерата, изазива могућност продора на руску територију припадника „Исламске државе“ – терористичке организације која је забрањена у РФ. Они преко Белорусије могу ући у Русију и из европских земаља, где се заправо често и регрутују. Будући да Русија ратује против терориста, она не може потценити ни ову потенцијалну опасност.

Лукашенков демарш

Други фактор који је могао изазвати такву реакцију Кремља су односи у Евроазијској унији. Није потпуно јасно да ли је Александар Лукашенко своју одлуку о петодневном безвизном режиму усагласио са партнерима из интеграционе алијансе.

Ово није први демарш Минска упућен савезним структурама. Белорусија је већ изразила засебан став у оквиру ОДКБ када је отворено одбила да у случају кризе стави своје трупе на располагање. Москва је на то реаговала „скромним обарањем погледа“. Затим је Лукашенко демонстративно одбио да на територији Белорусије размести руску ваздухопловну базу. Није она посебно ни потребна Русији, али према општеприхваћеном политичком „бонтону“ није лепо залупити врата после толиких усаглашавања, јер се тиме савезник доводи у непријатну ситуацију. Москва се правила да се ништа није догодило. Међутим, то што Лукашенко недавно није хтео да дође у Петербург на потписивање докумената Евроазијске економске уније није ништа друго до директно упућивање изазова читавој структури, што је изазвало недоумицу шефова осталих чланица.

Како ветар дува

И најзад, трећи фактор је промена односа између Русије и Европе. Раније је Москва гледала кроз прсте белоруском лидеру када је он спроводио „диверзификацију политичких вектора“. Свима је јасно да је Лукашенко имао највише користи од контрасанкција које је Москва увела европским земљама и од „минског формата“ преговора о Украјини. Међутим, таква политичка превртљивост може бити опасна у садашњим условима, када се побољшавају односи Русије са САД и упадљиво се погоршавају њени односи са европским престоницама. Ово утолико пре што се у Европи већ годинама у појединим круговима говорка о томе како би требало одвојити Белорусију од Русије и помоћи јој да и она доживи судбину Украјине. Истина, постоје и други политички кругови, који сматрају да Русија и Европа треба заједно да помажу Белорусији у транзицији када Лукашенко једног дана не буде више председник. Њихови гласови, међутим, не одјекују тако снажно.

Највероватније ће се конфликт завршити као и увек, у корист Минска. Па ипак, Лукашенко би морао да схвати да се свет променио, и да оне политичке пируете које су биле ефектне почетком 2000-их данас већ изазивају све већи револт. Наравно, Русија неће одустати од савеза са Белорусијом, али ће Минск у неком облику ипак бити озбиљно упозорен. И тешко да ће се то упозорење тицати чувања граница. Највероватније ће се оно односити на трговинско-економску сферу – најболнију тачку белоруског председника.

Аутор је угледни руски политички и друштвени активиста.

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.

Текст је објављен уз званичну дозволу портала Руска реч. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе Руске речи није дозвољено.

(Руска реч, 7. 2. 2017)

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 7. 2. 2017. у 21:18 – техничком грешком били су дуплирани други и трећи пасус.

Categories: Руска реч/Russia Beyond

Tags: Александар Лукашенко, Дмитриј Поликанов, Русија и Белорусија