Драгољуб Којчић

Транзиција је реч која се у политичкој употреби појавила у пројекцијама Збигњева Бжежинског пред почетак распада комунистичког блока. Означавала је долазећи прелаз из дириговане или планске привреде у тржишну и из једнопартијског социјализма у вишестраначку парламентарну демократију.

Теоретичари транзиције, мање-више једногласно, сложили су се да су земље које су постале чланице Европске уније у првом таласу њеног проширења завршиле транзицију. Светска банка, као једна од меродавних међународних институција које дају оцене о успешности економских реформи, саопштила је 2002. године да је Србија земља у транзицији. Наравно, и пре тога започете су структурне промене, али, због сложених околности распада Југославије, оружаних сукоба, масовног прилива прогнаних сународника, економских санкција, бомбардовања и релативне изолације земље, процеси транзиције били су испод фокуса неопходне друштвене пажње. А кад је почела озбиљно да нам се догађа у првим годинама двадесет првог столећа, сручила се на нас са свим могућим изопаченостима. Нема ничега из албума моралних и правних аномалија, социјалне и националне неодговорности што тада није заобишло измучену Србију.

Погубни биланс ових дванаестак година могао се наслутити из концепције владе која је формирана 2001, и чијих је осам потпредседничких места (sic!) мимо сваке функционалне потребе, сасвим очигледно откривало њену праву природу. Власт је виђена као плен, а не сервис грађана који су од ње очекивали да их поведе напред. Демократија је представљена као карикатура. Дискредитовали су је они који су с њеним заставама дошли на власт.

Врло брзо прорадио је клијентелизам. Успостављени су повлашћени канали расподеле друштвене моћи, посебно оне која се врти око новца. Створене су ефикасне спреге тајкуна и њихових инсајдера у систему политичке власти. Разлика између тајкуна и криминалаца истањивала се све до изједначавања. У непробојном кругу у коме су политичари стварали нове економске господаре нације, а ови их заузврат спонзорисали, често и нескривено кохабитирали, капитал државе и друштва одлазио је у неповрат, углавном на тајне рачуне у иностранству. Опседнутост извлачењем личне користи, осим штете по економске интересе државе и грађана, довела је до занемаривања других облика општег и јавног интереса. Ако је чланство у Европској унији било прокламовани циљ групација које су освојиле власт две хиљадите године, није схватљиво због чега процес придруживања није за дванаест година њихове владавине имао политички активизам, динамику и резултате какве сада има за дванаест месеци.

Алудирајући на заштитну боју водеће странке из овог периода један афористичар је хуморно свео транзицију на замену црвене петокраке жутом!

Када је пре четири године Александар Вучић добио мандат да формира своју прву владу било му је сасвим јасно да Србија нема више ни дана времена да одлаже доношење неопходних решења. Она нису могла да буду ограничена само на економију, већ су захтевала комплетно редефинисање политике – у сектору циљева и у сектору методологије њиховог остваривања. Од решавања врло компликованог геополитичког ребуса који је историјска константа на простору Балкана, новог позиционирања земље у реалном међународном контексту, отварања поглавља у процесу придруживања ЕУ, подстицања нове радне етике, очувања идентитета, пружања руке пријатељства и помирења суседима и стварања претпоставки за сарадњу са удаљенијим концентричним круговима потенцијалних партнера, па све до убедљивог представљања Србије као најбоље инвестиционе дестинације у региону – све је то одговорно и брижно припремљена инфраструктура за успешнији даљи развој. А да су у том правцу већ учињени крупни кораци у сусрет грађанима показују остварени капитални пројекти. Решавање проблема опстанка железаре у Смедереву, стварање и експанзија „Ер Србије”, изградња мреже аутопутева и отварање производних погона значајних страних компанија, до скора незамисливо обимно улагање у здравствену заштиту, увођење дуалног образовања, јачање одбрамбених снага земље и, најзад, натполовична већина грађана која препознаје ову политику и цени њене резултате, опипљиве су чињенице.

Јалова и компромитована транзиција је иза нас, иако су њене последице и даље тешко бреме за наше друштво. Србија је данас у процесу конституције. С обзиром да се налазимо пред изборима, за који год ниво власти да буду одржани, вреди размишљати да је континуитет идеја, програма и политичких акција неопходан да би се конституција успешно довршила.

Ако је, прустовски говорећи, период транзиције с почетка новог столећа био изгубљено време, онда је период конституције усред кога се налазимо – пронађено време!

Директор Завода за уџбенике

(Политика, 7. 2. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Драгољуб Којчић, економија, транзиција