Бранко Радун: Маркетиншки „умерени патриота”
Бранко Радун
Већ крајем 2008. почео сам се бавити феноменом Јеремић с тезом да је реч о политичкој травестији која је покушавала да у политичком имиџу искомбинује „светско, а наше“. Касније сам текстом „Пројекат Јеремић“ и тезом о Јеремићу као стратешки смишљеном пројекту за будућег председника Србије започео расправу у којој је учествовало више аналитичара и „медијских посленика“, између тада прорежимских, који су неговали „патриотски имиџ“ младог министра, попут Вукадиновића и Антонића, с једне, и оних који су га оспоравали, с друге стране.
У Србији није ретка појава да је медијска слика различита од реалности, али је у случају Јеремића она готово супротна. Тако је он од јапијевског и пронатовског кадра преко ноћи постао „патриотско лице“ Тадићевог режима, да би после његове пропасти наставио том путањом и као „председник света“ који у УН уводи „Марш на Дрину“. Треба подсетити да је Јеремић уз Тадића био кључни играч у измештању преговора из УН у ЕУ, као и прихватања Еулекса, чиме је Србија изгубила шансу да се у пуном капацитету позива на Резолуцију 1244 и да добије подршку Русије око битке за статус Косова. Од прећутног прихватања одбаченог Ахтисаријевог плана па до подношења Предлога резолуције о Косову у УН у којој одустајемо од преговора о статусу па до подршке ширењу утицаја Турске на Балкану, Јеремић није реално учинио готово ништа што би се могло назвати борбом за виталне националне интересе или што би сметало интересима оних сила које нам кроје судбину. Жалосно је рецимо да је резолуција о Сребреници у Скупштини Србије којом је ударен жиг срама на Србију, а била је „писана“ од стране турског стратега неоосманизма Давутоглуа и његовог ученика Јеремића. Тада смо били на супротним странама – био сам међу онима који су организовали протест против срамне резолуције, а коју је више од Тадића „гурао“ Јеремић. Резолуција коју је Србија тада „сама себи досудила“ слична је по тежини оптужби оној коју је прошле године писала Енглеска, а Русија на молбу Србије одбацила у УН.
Како је неко ко је школован у Кембриџу и са глобалистичком стипендијом отишао на Харвард да би био искован у „младог лидера Југоисточне Европе“ те се муњевито „пробио“ до места саветника и министра на крају испао „умерено патриотски“ политичар? Његови промотери са „патриотске стране“ су му помогли око тога. Неколико оштрих изјава према Хрватима довољно је да падну као мелем на „српску рану“. Фотографисање и дружење с руским политичарима је био основ да се шире гласине о томе да „Јеремића лично Путин подржава“или барем да Русија не би имала ништа против тога да буде изабран не неку битну функцију. То је наравно потпуни спин, што доказује да Јеремић није имао подршку Русије у кампањи за место генсека УН. А „Марш на Дрину” у УН му дође као шлаг на торти маркетиншког патриотизма који је систематски годинама са много новца грађен да би се на крају добио политички производ који ће прихватити српска наива или у интелигентнијој варијанти „знамо да је то све реторика, али им је барем рекао“.
Вук Јеремић као потомак Поздераца и цазинских бегова с имиџом младог, модерног, а патриотски оријентисаног политичара јесте добитна комбинација за глобалистичке центре моћи (који имају „фабрике за младе лидере“), јер може сваком да се прикаже у жељеном светлу, а да ипак уради оно „што је потребно“. Са дипломама Кембриџа и Харварда, са си-вијем у коме је министарска позиција и место председавајућег Скупштине УН, са престижном јеврејском наградом и подршком „с највиших места“ глобалистичке елите, он заиста делује као неко ко може постати председник у сиромашној Србији којој би требало да буде част што се неко такав спушта са „олимпијских висина“ на блатњави Балкан. Наравно, постоји само једна препрека – јавност која би требало да прихвати тог и таквог Јеремића као модерног, прозападног, али и проруског, „светског а нашег“ политичара. То није мали проблем, али се вештим политичким маркетингом то може савладати. Барем у то верује Јеремићев „патриотски тим“. На питање шта ће се десити, добићемо одговор убрзо – на изборима.
Политички аналитичар и уредник сајта „Видовдан“
Никола Јовановић: Прикривање истине о Косову
Поводом текста Бранка Радуна „Маркетиншки ‘умерени патриота’”
Никола Јовановић
Читајући текст „Маркетиншки ‘умерени патриота’” (27. јануара), помислио сам прво да сам грешком отворио неки таблоид, јер се дуго у овој рубрици није појавио текст тако ниског интелектуалног, моралног и естетског нивоа. Због читалаца ,,Политике“, осећам дужност да неке методе и наводе из текста прокоментаришем.
Сам наслов ,,Маркетиншки ‘умерени патриота’”, на почетку ми је заправо улио наду, јер сам помислио да је аутор коначно скупио храброст да раскринка актуелног премијера и обзнани да је ,,цар го“. Питах се наивно, на кога другог би такав наслов могао да се односи?
Кад сам још прочитао у првом пасусу да се аутор посветио разоткривању највеће ,,политичке травестије“ од 2008. године, пожелео сам да му се извиним што сам га претходно сматрао опортунистом без дубинског знања и оригиналних погледа. На кога ли би се ,,политичка травестија“ могла односити, било ми је у глави, него на владајућу групацију, која је преко ноћи са еврофобије прешла на еврофанатизам, са окупљања губитника транзиције на претварање Србије у земљу јефтине, обесправљене и понижене радне снаге, а са заклињања да ће вратити контролу Србије над Косовом прешла на директно укидање свих институција наше државе на територији КиМ.
Авај, аутор се ипак одлучио, у духу истински храбрих и независних интелектуалаца, да зажмури на све ово и оштрицу своје критике усмери ка антирежимском кандидату на председничким изборима. Бар да је истакао утемељене замерке, па да јавност има макар неке користи. Сасвим супротно, изнео је низ бесмислица. Желим да верујем и више бих волео да се ради о чистом незнању, него о нарученом задатку.
Аутор замера Јеремићу да је „изместио питање Косова” из УН у ЕУ, што је бесмислено. Наиме, такво измештање би било могуће само изменом резолуције 1244 Савета безбедности УН, што се никад није десило – управо због активног противљења министра спољних послова у том времену. Аутор вероватно мисли на необавезујућу резолуцију Генералне скупштине УН, која позива на дијалог, уз посредовање ЕУ, где се Јеремић чак залагао за тврђу верзију, што није тајна. Један од циљева српске политике био је да онемогућимо унилатералне потезе и приморамо косовске Албанце да се врате за преговарачки сто, што је овим остварено. Где у тој резолуцији пише да се питање Косова измешта из УН? Штавише, није ли актуелна власт чак тврдила да у том формату водимо са 5:0? Чак је тражила убрзање тих преговора и њихово дизање на највиши политички ниво, као и укључила лично високог представника ЕУ. Нека аутор сам оцени последице тих потеза, али нека не криви неке друге.
Аутор такође замера бившем министру спољних послова што је ,,прихватио Еулекс“. Још једна бесмислица, Унмик је потписао споразум директно са Еулексом, без учешћа Србије и без резолуције Савета безбедности. Јеремић се само накнадно изборио да Еулекс мора да буде статусно неутралан, што је ушло у пропратно саопштење УН. Иронија судбине је да је ова власт пристала 2013. године да се и Еулекс и српске институције на северу КиМ замене директно тзв. косовским органима. Како је могуће да аутору не смета ова кључна чињеница? И шта је ту онда права ,,политичка травестија“?
У жељи да пошто-пото баци ,,тепих бомбу“ на мету свога опањкавања, аутор открива озбиљне рупе у разумевању света. Резолуција српског парламента о Сребреници, у којој се не помиње реч геноцид, нама није направила апсолутно никакву штету, а спречила је наратив тадашње Америке да су Срби непријатељи муслимана и да зато цео исламски свет треба да призна независно Косово. Нека аутор упореди ово с понижавајућом сликом панела актуелног српског премијера са Ћамилом Дураковићем, уз тапшање по рамену Била Клинтона, а у оквиру кампање његове супруге за председника САД.
Чега се заправо аутор текста боји, уколико народ изабере бившег министра спољних послова за председника? Да ће правосудни и административни систем на северу КиМ бити интегрисан у независно Косово? Већ је то омогућено, пристанком ове гарнитуре, 2013. године. Да ће Хашим Тачи постати легитимни саговорник и да ће се разговарати о нормализацији односа? То се дешава од 2013. године. Да ће истински лидери Срба са Косова бити хапшени или маргинализовани? То је већ случај у протекле три године.
Да ли се аутор можда боји да ће Косово потписати споразум о придруживању са ЕУ? Ако је тако, лоша вест: потписано 2015. године. Низ се може настављати унедоглед: на пример, док је Јеремић био министар, Косово је дошло до чланства у Светској стонотениској федерацији, а под актуелном владом и уз њено одобравање до учешћа на Олимпијским играма и међународног позивног броја.
Све што је часно и одговорно рађено до средине 2012. године, доласком ове екипе бачено је у воду. Још горе, то је учињено да би се умилило Западу, како би се стега над обичним народом учврстила, без међународне осуде. Ко не види ово, не заслужује да се сматра интелектуалцем нити аналитичарем.
Програмски директор Центра за међународни развој и сарадњу (ЦИРСД) који је основао Вук Јеремић
Наслов и опрема: Стање ствари