Покушај да живим животом наших далеких предака, претворио се у бајку, коначно сам уздигнуте главе прошетао куче
Илустрација: Шпиро Радуловић
Као еволутивни продужетак руке, мобилни телефон требало би да се изучава на Медицинском факултету. Кад ми је апарат с екраном од пет инча другог јануара отказао сарадњу по аутоматизму сам кренуо ка Ургентном центру, уместо у сервис. Не сумњам да ће ускоро то бити масовна појава, јер ће хирурзи, уместо операција на отвореном срцу, стављати стентове на батерије.
Коме год да таква визија изгледа катастрофично, у заблуди је. Процес мобилизације роботизованог човека ни приближно није завршен, јер ће смартфони постати нови екстремитет, како би руке имале функцију да куцкају ес-ем-ес поруке, сурфују по интернету и постављају слике на „Инстаграм”.
Наредна фаза људског самоуништења се назире. Паметни телефони преузеће и функцију мозга, па ће у наше главе мобилни оператери убацивати картице с телефонским бројем и меморијске картице. Наша тела обављаће основне физиолошке функције како би опслуживала нове господаре, те бесмислене стварчице тоталитарног информатичког света које ће животе учинити илузијом. Кад шаљемо поруке вољенима, замењујемо незаборавни тренутак приближавања усана Еустахијевој туби и компензујемо тај дрхтави осећај бесмисленим скраћеницама, попут ЛОЛ, ОМГ, ЈБГ. Губећи способност говора, нестаје и уметност писања, које се претвара у блесаво размењивање идиотских фигурица. Мислим да се зову емотикони и стикери. У том бескрајном сајбер-космосу, Гогоља би прогласили неталентованим, а Пруста преопширним.
Узалуд је тражити лекарску помоћ. Психијатри не стављају зависнике на кауч, него на „Фејсбук”. Узалуд је побећи у шуму. Пронаћи ће вас преко навигације. Хипнотички пут ка апокалиптичкој виртуелној реалности јесте пут без повратка.
Мој покушај да живим животом наших далеких предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче. Нисам буљио у медијске апликације које сваког минута испаљују вести.
Приметио сам и неколико нових зграда које су никле. На раскрсници су поставили семафор.
Отишао сам у омиљени кафић. Срео сам познаника који је извукао два таблета и похвалио ми се. Постао је утицајни твитераш и блогер. Почео је да чисти таблете, да их мази, привија уз образ. И одмах поче да твитује.
Схватио сам да сам постао илегалац без мобилног у виртуелној диктатури, мада је далеко упечатљивије, ако се трагање за правом истином преведе у сферу филма, у „Матриксу”. Тамо где владају задивљујући прелази између различитих стварности: у оном, безначајном, који се води на свежем ваздуху и другом, далеко стварнијем и аутистичном, који се живи у собама уз мобилни суперапарат. Деца сазнају о Петру Пану из игрице о земљи Недођији. Петар се пење са нивоа на виши ниво, док га, уместо у сновима, по екрану јури зли капетан са „ајфоном 7” уместо куке.
Срећа због мог повратка у доба Јуре кратко је трајала. Убрзо су почели да звоне мобилни телефони мојих ближњих. Мајка пита зашто сам недоступан. Потом зове кум, па пријатељи и колеге. Да ми се нешто није догодило? Где сам нестао? Шта ће бити с текстом?
Фамилија ме после десетина позива условљава – или купи нови мобилни или се сели. Уместо мене, зову њих.
Отишао сам, поражен, у продавницу. Кад сам чуо цену новог смартфона, пожелео сам да одем у Ургентни. Али било би глупо да објашњавам зашто ми је потребна анестезија.
Categories: Преносимо
Оставите коментар