Уз већ уобичајена хвалисања измишљеним великим успесима у вођењу земље, А. Вучић се ових дана, а пред изборе за председника Републике, служи и застрашивањем пунолетних грађана Србије изјавама да ће – ако не победи кандидат кога је ОН одабрао – поднети оставку на место председника владе. Што би, како очигледно сматра, изазвало катастрофалне последице. Србија би остала обезглављена, реформе заборављене, пут ка Бриселу прекинут. Такав нежељени развој догађаја морао би да озбиљно забрине све наше грађане са правом гласа, који би морали да схвате колико је важно да изаберу премијеровог личног, и засад још тајанственог, кандидата.
Вучић се, међутим, није задовољио овим застрашивањем бирача, већ је смислио још драматичније! На отварању новог производног погона ИГБ „Аутомотив комп” у Инђији, истакавши најпре „како смо срећни што имамо таквог инвеститора”, искористио је прилику да поново плаши јавност. Она је могла да чује да се „над Србијом надвила велика опасност. Они који су је годинама разарали, лопови који су је некажњено пљачкали, хтели би да се врате на власт!”
Као што се види, није се чуло ништа ново. Кад год помене своје политичке противнике, уопште, а поготово оне из бивше власти, он не пропушта прилику да подсети нашу јавност колико су зла они наносила земљи до 2012. године, све док јој СНС и коалиција нису донели спас.
Можда услед неких прекида или празнина у сећању, тек А. Вучић у оваквим наступима некако увек изостави чињеницу да су ту претходну – корумпирану , пљачкашку и антинародну – власт сачињавали и неки његови блиски сарадници и коалициони партнери са којима он данас влада Србијом. Ту је најпре министар спољних послова и први потпредседник Владе Ивица Дачић, за њим министар за сва времена, Расим Љајић, а не смеју се заборавити ни Партија удружених пензионера Србије (ПУПС) и уз њу неки мајстори прелетања из Г-17 и других странака у СНС. (Никако да не заборавимо Зорану Михајловић, некадашњу саветницу Мирољуба Лабуса а сада чланицу Председништва СНС-а и потпредседницу Владе.) Јавност, или бар њен памтећи део, свакако се сећа да их промена власти уопште није збунила, већ су се у трен ока нашли на победничкој страни.
И док А. Вучић, не наводећи њихова имена, држи говоре против упропаститеља Србије из претходне власти, његови коалициони партнери-прелетачи у њима никако не препознају и себе, па се граде невешти – „ни лук јели ни лук мирисали”; нису имали појма шта раде ти „крадљивци” са којима су седели у Влади или Народној скупштини.
Пошто су председнички избори све ближи, може се претпоставити да ће се застрашивање пунолетних грађана Србије наставити и појачавати. У сваком случају, биће занимљиво слушати премијерове нове маштарије којима ће препадати бираче како би их навео да глас дају његовом лично одабраном кандидату или СНС-у, уколико му падне на памет да је време и за парламентарне изборе.
Сетимо се како уочи прошлогодишњих председник ПУПС-а, Милан Кркобабић, плашио пензионере да се пензије више неће исплаћивати уколико не победи коалиција предвођена СНС-ом. Није немогуће, а и сасвим је у Вучићевом стилу, да се пред ове изборе претња прошири и на личне дохотке запослених грађана или и њихова друга права утврђена Уставом и законима.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар