Поред новоговора, преокретање оптужбе заузима почасно место међу пропагандним алаткама олигархије. Ево како
Крадљивац у метроу (Извор: Polemia.com)
Одбрана и оружје
Преокретање оптужбе је добро познат одбрамбени процес у судницама и састоји се у томе да се крајњи узрок кривичног дела не припише окривљеном… већ његовој жртви.
Тако на пример, ако је неки туриста био жртва уличних крадљиваца то је зато што је био непажљив и разметао се својим новцем: у ствари, он је на неки начин подстакао крадљивца да пређе у акцију.
Немојте се смејати! На основу те процедуре вас, на пример, подсећају у париском метроу на свим језицима да постоји ризик крађе на станицама. Закључак: ако вас покраду, ви ћете бити криви јер вас је Париски метро упозорио!
Тај тип одбране је данас на цени јер одговара Русоовој идеологији: човек је природно добар, а друштво га квари. Такође одговара левичарској идеологији Нове Друштвене Одбране[1], који представља злочинце као жртве које што пре треба уклопити у друштво. То отвара пут претераној кривичној попустљивости[2] јер ствара културу изговора са свим последицама које већ познајемо.
Међутим, преокретање оптужбе се не ограничава на судски поступак. То је такође и оружје у рукама олигархије, утолико опасније што се ослања о медијско омамљивање. Олигарси, наиме, не престају да оптужују своје противнике и европске народе за своје сопствене пороке. Ево и неколико примера.
Први пример: тргујете страхом!
Један уобичајена оптужба званичне пропаганде се састоји у тврдњи да популисти тргују страхом (нарочито страхом од имиграције), а то није добро.
А шта би у ствари радили олигарси неголи покушавали да проузрокују страх пре сваких изборних консултација?
Тако, шта све нису рекли пре енглеског гласања о Брегзиту? На пример, да ће се енглеска економија урушити, да ће тржишта полудети, и наравно, да ће то Француску коштати смањења њеног раста.
Исто тако, када су у питању евро и европски споразуми, олигархија не престаје да се поиграва на пољу страха: ако напустимо евро, Французи ће изгубити своје уштеђевине… Ако изађемо из Европске уније, биће рата, итд.
Летос смо такође видели како социјалистичка влада и медији причају о томе да је Француска на ивици грађанског рата[3]: још један пример инструментализације страха.
Други пример: ви сте завереници!
Други пример преокретања оптужбе: теорија завере[4], које је у ствари болест екстремне деснице и састоји се у томе да виде заверу у свему и свачему.
Али у ствари је олигархија та која непрестано кува завере против европских народа: против њиховог суверенитета и њиховог идентитета.
Олигархија у ствари не спрема завере већ преговара у највећој тајности Трансатлантски споразум. Она не спрема завере, већ се труди да нас свим средствима одгура у све веће непријатељство према Русији. Она не спрема завере, већ намеће француском народу, помоћу Лисабонског споразума, један Европски споразум који је народ већ одбио на референдуму.
Мишел Жофроа: Исламизам, џихадизам – да ли желите још мало лажи?
Она не спрема завере, али Соросова Фондација за отворено друштво[5] свуда финансира покрете чији је циљ ширење либералне/либертаријанске идеологије која фаворизује имиграцију. Олигархија не спрема завере, али њени главни европски лидери су сви прошли кроз француско-америчку фондацију Млади лидери или банку Голдман Сакс.
Трећи пример: ви сте расисти !
Оптуживање за расизам, непрестано упућено Европљанима и Французима, такође је део преокретања оптужбе.
Јер, у стварности, опсесивне оптужбе за расизам аутохтоног становништва представљају космополитску мржњу свих идентитета – нарочито европског идентитета – то је оно што надахњује олигархе. Олигарси увек више воле човека са ђоновима од ветра[6], који је савитљивији, него човека који је укорењен. Више воле имигранте него староседеоце, странце него грађане.
Разметљив антирасизам крије њихову мржњу према свему што представља оно што је типично француско[7]. Иначе је шокантно када констатујете да ти тобожњи професионални „антирасисти“ одбијају да препознају и самим тим и да се боре против антифранцуског расизма или против христијанофобије: то јасно открива праву оријентацију њиховог става који је пун мржње[8].
Осим тога, као што је приметила Ани Кригел у своје време, претерана осуда расизма, која је између осталог започела у Француској операцијом СОС-расизам, допринела је појављивању „расне визије друштвених односа“, тј. ситуацији у којој се расна питања виде тамо где их и нема. Што је у ствари исто што и ширење расизма у Француској.
Олигарси који се представљају као борци против расне клевете, у ствари непрестано и некажњено клевећу Французе и Европљане оптужујући их, и то само њих, за све могуће злочине: крсташки ратови, робовласништво, колонијализам, милитаризам, антисемитизам, ксенофобија, расизам, итд.
Четврти пример: ви сте претња за демократију!
На крају, последњи пример јесте оптужба против популистичких покрета да представљају претњу за демократију, или чак да желе да наметну диктатуру.
И овде се ради о једном преокретању оптужбе јер је олигархија та која уништава демократију, нарочито кад напада суверенитет нација и маргинализује припадност државној заједници[9] дајући предност судијама над законодавцима. Довољно је сетити се тих олигарха кад су нападали референдум после енглеског гласања о Брегзиту[10] да бисте оценили њихов „демократски“ дух. У ствари, оно што они називају демократијом представља само потчињавање народа идеологији и интересима олигархије.
Мишел Жофроа: Француским властима недостаје храброст против џихадиста
Иначе, врло је значајно то што су олигарси одлучили да реч популиста добије пежоративно значење: јер, по њиховом схватању, ни на који начин не треба поштовати вољу народа, напротив, народ треба потчинити њиховом закону и њиховој влади[11].
Треба осудити преокретање оптужби
Дешифровање новоговора нас је научило да разликујемо стварност која се крије иза вербалне маске.
Знамо, на пример, да оно што олигарси називају слободом, у ствари означава ново сервилно стање које желе да нам наметну. Као што знамо шта тачно значе изрази као народни кварт или чин једног поремећеног човека.
Ако отворимо очи пред замком преокретање оптужби, открићемо да они који непрестано изигравају браниоце европских народа, у ствари оптужују тај исти народ за злочине које намеравају да почине против њих (народа).
Новоговор је језичка превара и превара језиком[12]. Преокретање оптужби је још гора превара јер се она односи на разликовање између Добра и Зла. Јер, захваљујући преокретању оптужби, Зло се преоблачи у Добро и Праведно.
Због тога треба осудити овај облик дезинформације.
Сад је ред на вас!
Мишел Жофроа је француски есејиста
Први пут објављено 29. 1. 2017.
Са француског посрбила: Светлана Максовић
[1] Погледати дело Марка Ансела (Marc Ancel).
[2] Прим. СС: У оригиналу „laxisme pénal“.
[3] Због… ултра-деснице, по мишљењу надлежног из Генералног директоратa за унутрашњу безбедност (DCRI)…
[4] Прим. СС: У оригиналу „le complotisme“.
[5] Ле монд, 19. августа 2016, представља Сороса као „човекољупца”…
[6] Прим. СС: „Човек са ђоновима од ветра“ (l’homme aux semelles de vent) јесте надимак који је Пол Верлен дао Артуру Рембоу. О односу Верлена и Рембоа и њиховом тзв. пријатељству више видите овде.
[7] „Наравно, све што је типично француско, страно нам је, чак и одвратно”, Бернар Анри Леви, Глоб, 1985.
[8] Што их не спречава да у једном другом процесу преокретања оптужби – тврде „FN = F Haine (мржња)”!
[9] Дајући странцима иста права, или чак и већа права него грађанима.
[10] „Треба да престанемо да говоримо да је народ увек у праву”, Данијел Кон Бендит, Ле фигаро, 5. јул 2016.
[11] Космополите које препоручују светску владу желе у ствари да успоставе светску диктатуру: тј. своју.
[12] Израз новинара Мишела Легрија (Michel Legris).
Categories: Гостинска соба
Да, шта додати овом маестралном преводу и потпуној логичкој утемељености овог сјајног рада. Ово би требали да проучавају ФПН као темељ за распознавање наше савремености. Али бојим се да би тамо били прокажени.