Поводом текста Љубинке Бобе Недић „Деца коју су појели скакавци“, објављеног и на „Стању ствари“, 5. 10. 2016.

Октобра 2016. доспело је у јавност писмо професорке енглеског језика и књижевности, Љубинке Недић под насловом „Деца коју су појели скакавци“. У њему професорка пише да су нам ученици, судећи на основу примера у конкретној средњој стручној школи, све мање интелигентни и, из генерације у генерацију, све мањих сазнајних способности, све равнодушнији, незаинтересованији и тупљи, без концентрације и интересовања за било шта. Да су те промене, које се одвијају пред њеним очима, све брже и да су у последње време толико брзе „да је свака нова генерација убедљиво лошија од претходне“.

Лепо је од професорке што је правилно сагледала стање међу својим ђацима и што је то јавно изнела, очигледно незадовољна тиме. Још боље је што покушава да открије узроке таквом катастрофалном стању и при томе разматра: друштво – амбијент и систем вредности у њему; родитеље – услове њиховог одрастања и васпитања и начин остваривања родитељске улоге; школу – „од које неко упорно покушава да направи не забавиште, него зезалиште“.

Професорка је кренула правим путем у тражењу узрочника, међутим није успела да их правилно анализира и одреди. Анализирајући првог потенцијалног узрочника, „друштво поремећених вредности“, она га не идентификује као узрочника, већ га одбацује објашњавајући „да је природа (детета) ипак јача од друштва“, да дете „по природи својих година мора да буде радознало, искричаво, да га све и свашта занима, … да тинејџер мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет…“ Иако ове њене речи на први поглед лепо звуче, не бисмо их могли прихватити као потпуно тачне овом приликом, имајући у виду ону изреку да се „од лошег детињства човек лечи цео живот“. Тачније речено начин васпитања од најмлађег доба, па и образовања пресудно утиче на свеобухватни (интелектуални, психички, духовни, морални и сваки други) развој личности.

Сви народи кроз историју, чак и сваки сталеж у њима и те како су поклањали пажњу васпитању своје деце, јер управо од тога зависи квалитет нових поколења тога народа. Наш народ је кроз веома дугу историјску епоху васпитавао своју децу превасходно у оквиру великих патријархалних породица, у којима се непосредно преносило све културно наслеђе са генерације на генерацију. Међутим, те породице су разбијене и уништене, као што је уништена и целокупна сеоска цивилизација, којој су оне припадале.

А каквом су васпитању сада изложена наша деца? Појам „домаће васпитање“ практично и не постоји, пошто не постоје ни традиционалне породице, а деца су препуштена „друштвеној бризи“, још од пелена, у различитим установама – од јаслица и забавишта, преко предшколских, до тзв. продуженог боравка у школи. Наведена чињеница ни мало није без значаја ни без утицаја на формирање све више роботизованог младог људског бића, које је овим начином одвојено од својих корена, од постојаних система вредности, раздуховљено, без вере, не само у Бога, већ и у смисао живота.

Држава и мимо предшколских и школских установа на разне начине „брине“ о нашој деци. На пример 20. новембра је обележен „Светски дан детета“ под слоганом „Свако дете има право“ и најављен је предлог нацрта закона о „омбудсману“ за децу. Појавио се и министар Вулин и објаснио да „Деца имају право, деца имају потребе…“, а никако и неке обавезе, јер обавезе могу да их много чему науче и оспособе да буду корисни себи, својој породичној и народној заједници. Пре две године (2015) је донет закон којим се забрањује да родитељи васпитавају своју децу, уз изговор да се брине о деци коју лоши родитељи малтретирају.

За доношење овог закона јавност је припремана тако што су ударне информативне емисије и насловне стране већине часописа испуњаване информацијама о малтретирању и убиству свога новорођенчета од стране неке вероватно психички оболеле особе, и томе слично. А када је 2012. донет и закон којим се забрањује родитељима увид у здравствени картон свога детета старијег од 15 година, ресорна министарка је то оправдавала потребом изједначавања са европским законодавством, пошто није било никаквог другог изговора за овакво грубо уклањање родитељске бриге о деци.

Све ово говори, што није тешко схватити, да се држава код нас не баш искрено ни са добрим намерама меша у односе родитеља и деце и преузима бригу о деци.

Поред званичних интервенција државе постоји много производа модерне цивилизације који су штетни и опасни, а чији су често и сами родитељи и просветни радници жртве, којима су изложена наша деца на сваком кораку – разни медији, филмска и друге уметности и многи други, о којима нећемо ништа детаљније овом приликом.

Ауторка писма даље сумња да су и родитељи ђака, због бројних недаћа у периоду свог одрастања, могући узрок отупелости своје деце, те им се извињава што тако пише. Сматра да и школа има удела у тако лошем односу ђака према образовању, пошто „Неко“, упорно настоји да је деградира. Овде мора да изразимо чуђење да професорка не зна ко то може да утиче на школе: ко одобрава њихово отварање (чак и оних приватних), одређује школске програме и на њих утиче, контролише рад, изводи реформе, па и може да забрани рад у одређеним ситуацијама. Једино, можда из некаквог обзира према дотичном субјекту, професорка то не изговара.

На крају, и у највећем обиму, кривицу сваљује управо на оне због којих школа и постоји – на ђаке.

Оваквом поруком њеног писма најзадовољнији могу да буду креатори и пројектанти свега овога и следбеници „злобе вековне“, како би рекла извесна племенита Енглескиња, леди Џејн Берндвуд. Они могу да се лукаво и задовољно цере, ликујући због свог успеха деструкције – остварили су свој злобни циљ, а да при томе нису идентификовани, већ су још направили појмовну пометњу и збрку, тако да жртве саме себе оптужују.

Сматрамо да је професорка Недић неправилну констатацију и такав ефекат свог писма остварила нехотично и несвесно, чак са добром намером. То се десило због њеног непознавања правог стања ствари, а што јој се не може много замерити, пошто је званична јавност ускраћена за истине о свим значајним и пресудним догађајима. Што се планирања свих јавних активности, и то не само код нас, одвијају скривено и без изношења ни правог циља, ни њихове позадине. На сцени је тзв. глобализација или успостављање НСП-а, чији механизам познају добро само они који га сачињавају, мада чак ни они сви нису упознати са правим циљевима таквог пројекта.

За стање у нашем школству више би се могло замерити нама професорима неголи ђацима и студентима, због прихватања наметнутог нам овако накарадног система школовања, поред других наших грехова. Више од нас су свакако одговорне надлежне државне институције, са својим руководећим особљем, а далеко најодговорнијим се могу сматрати њихови ментори из врха светске пирамиде моћи.

Наше школство је често излагано штетном деловању, а ти деструктивни утицаји имају подужу историју. Последњим већим се може сматрати реформа по тзв. „Болоњској декларацији“. Можда би наша професорка могла да доведе у везу убрзано кварење својих ђака са почетком наведене реформе. Пре тога, за значајнији потрес (бар у високом школству) може се узети 1968. година. Пре тих демонстрација на београдском универзитету студирали су само надарени интелектуалци, после чега је школство омасовљено, а да и не помињемо омасовљење, деградирање и снижавање свих критеријума настало после „Болоњске декларације“. Успостављањем комунистичке власти у Србији, крајем Другог светског рата учињен је велики дисконтинуитет у школству – од хришћанског успостављено је атеистичко, секуларно образовање; школе су издвојене од цркве, а црква је „одвојена“ од државе. На радна места у образовне установе на свим нивоима постављани су људи углавном декретом, према „друштвено-политичкој подобности“, а никако према личним квалификацијама и способностима. Пре овога, средином 19. века спроведена је Вукова реформа српског језика и правописа, која је имала превратнички карактер и која је довела до прекида са богатим језиком нашег средњовековног наслеђа… .“ А језик је завичај, не само песника, већ свих мислећих људи у једном народу, он је главно народносно обележје…“, лепо је и стручно констатовао професор српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији, Растко Јефтовић. При детаљнијем излагању могла би се навести још понека реформа са мање или више штетним утицајем на наше школство.

Можемо с великим правом и аргументима сматрати да сви ови, кратко наведени, утицаји имају одређене везе са напред споменутим врхом светске пирамиде моћи, а све то опет има за последицу садашње стање у целокупном нашем школству. О том врху светске пирамиде моћи много је писао др Ратибор-Рајко Ђурђевић, клинички психолог, и из бројних његових дела се може дознати о утицају тих центара не само на спољну политику земаља широм света, већ и на све издаваштво, средства информисања, школске програме…, те ако наша професорка Недић има искрену жељу да упозна праве узроке катастрофалног стања у нашем, као и у западном школству могла би да прочита понеко његово дело, па и дела оних аутора на која он упућује. За почетак још бих јој додао дело „Злоба вековна“, већ споменуте Џејн Берндвуд, и рецимо „Срби… народ најстарији“, Олге Луковић-Пјановић, па и многа друга, а којих нема ни у једном уџбенику ни на једном нивоу, ни у једној области нашег школства, иако су вишеструке и немерљиве вредности.

Имајући све наведено, тачније само назначено, у виду можемо да се чудимо што стање у нашем школству није још лошије него што јесте, и да замеримо себи што већина нас није ни покушала, а камоли успела да бар сагледа праве узроке оваквог безнађа, уместо да окривљујемо нашу децу што су подлегла толико деструктивном, упорном и свеобухватном деловању „злог духа“, што би Достојевски, највећи психолог 19. века, с правом рекао.

У наставку текста професорка објашњава детаљније како „систем“ тера наставно особље „да праве од себе и школе будале“, обесмишљавајући све појмове и снижавајући све критеријуме до апсурда, и узнемирена и револтирана позива на отпор и супротстављање заглупљивању наше деце и одгајању зомби генерација. Звони на узбуну – ако су нам узели и узимају привреду и све природне ресурсе да бар децу не дамо, надајући се да још није касно. Овде морамо да одамо признање професорки Недић на тако храбром и искреном наступу, али да је и опоменемо да има посла са не безазленим и наивним, већ лукавим и перфидним непријатељем, који, између осталога, уме да и сам организује протесте против својих злодела, каналише их и усмерава у жељеном правцу, са коначним ефектом исцрпљивања и деморалисања протестаната, у најбољем случају. Што значи да прво треба да идентификује, упозна и анализира тог „неког“ да бисмо се могли надати некаквом успеху у спасавању из његовог смртоносног загрљаја.

На крају, уместо закључка може се констатовати да нашу децу, и ђаке и студенте, нису појели скакавци, већ „непријатељи Бога и човека“, како би се кратко а компетентно изразио напред споменути Ратибор Ђурђевић.

Аутор је професор сточарства у Високој пољопривредној школи

Categories: Разномислије

Tags: Љубинка Боба Недић, Миливој Макевић, Ратибор Ђурђевић, глобализација, образовање, просвета