О изложби „Свети Сава Српски“ (Историјски музеј Србије, 5. јул – 28. новембар 2016) 
Тешко је писати о светом Сави Српском а не запасти у језичке топосе – највећа личност српске историје, просветитељ, принц који се одрекао дворских почасти зарад монашког подвига, оснивач српске цркве и школе. Ова и слична општа места присутна су у свести од најранијег школовања и прве су асоцијације на спомен Савиног имена.
Ипак, ако се замислимо о личности која нам делује тако познато и коју смо свели на неколико кратких вербалних формула, вероватно – ако изузмемо благо слегање раменима – не бисмо могли још много шта да кажемо. А реч је о личности описиваној као истовремено способној за дубок унутарњи живот и снажну стваралачку акцију. Личности о којој су писали великани старе српске књижевности – Доментијан и Теодосије – а потом и бројни научници и књижевници – Милош Црњански, владика Николај Велимировић, Станоје Станојевић, Дмитри Оболенски и многи други – није лако приступити без страхопоштовања према дебелим наслагама ове литерарне традиције.
Подухвату да Савину свестрану личност – да се послужимо још једним окошталим топосом – приступио је Андреј Вујновић, историчар уметности и аутор изложбе Свети Сава Српски. Према речима аутора изложбе у питању је један дуготрајан пројекат који се у оквирима Историјског музеја Србије развијао претходних тридесетак година и на коме су радили људи у различитим друштвеним системима што је унеколико утицало и на њихово сагледавање Светог Саве.
Лајтмотиви око којих је изложба организована су два ликовна циклуса која приказују Савин живот – оба настала према питорексном Теодосијевом житију у 17. веку. Један је фреско-циклус из трпезарије у манастиру Хиландару који је живописао Георгије Митрофановић а други је житијска икона Светог Саве и Симеона чији је аутор Јован који је опет био под утицајем првог циклуса. Поред изванредне сложености теме којом се бави аутор изложбе о светом Сави среће се са још једним специфичним проблемом – о Сави је сачувано релативно мало аутентичног музејског материјала. Свега један предмет – Савино архиепископско жезло – може се са великом извесношћу непосредно везати за светог Саву. Овај предмет чува се у ризници манастира Милешева и свакако је најзанимљивији експонат изложбе.
Савин животопис и потоњи култ аутор изложбе је поделио на неколико целина пратећи његове различите делатности: ктиторску, законодавну, књижевну, богословску, државотворно-дипломатску, архиепископску, Савин утицај на развој сликарства, архитектуре и примењених уметности и потоњи развој Савиног култа у оквирима српске цркве, српске средњовековне државе а потом и изван ових оквира.
С обзиром на тематски распон може се стећи утисак о фрагметарности или можда чак међусобној неповезаности делова изложбе. Срећом, својим умећем аутор је успео да избегне ову опасност. Иако се у практичном смислу очитавала на различите начине Савина делатност је у духовном смислу била повезана у снажну органску целину. Пажљиви посматрач ће сигурно увидети нити које повезују ову целину у једну јединствену цивилизацијску творевину.
У нашој средини овакве изложбе често се уприличе поводом неких прикладних, округлих, годишњица. Овде то није случај. Можда је то и боље с обзиром да ће посетилац неометен свечарском буком моћи да приступи једној важној теми српске историје. Свети Сава је кодификовао једну идеологију која ће трајати вековима. Његов портрет уврстио је византолог Дмитри Оболенски у своју збирку Шест византијских портрета – чиме је указао на специфичан Савин позив – да својим делом укључи у пуном смислу Србе у оквире византијског комонвелта и отпочне један цивилизацијски преображај ка стварању српско-византијске културе. Одјеке тог преображаја можемо приметити све до нашег времена.
Андреј Вујновић истиче као једну дубљу поруку изложбе Савину антрополошку конституцију увек окренуту ка делању и трагању за бољем. Та идеја водиља ове музејске биографије светог Саве Српског делује актуелно и у нашим приликама.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ
Categories: Аз и буки
Оставите коментар