Лазар Булајић: Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави

Дан је био блистав и распеван. Када смо се укрцали на трајект и запловили дубинама Егејског мора, знао сам да ће ме овај пут одвести на неко посебно место. Галебови су нас пратили својим летом, а ми смо им узвраћали мрвицама хлеба. Море се пенушало око нас, квасећи ситним капима раздрагана лица путника. Уживали смо у мирисима и звуцима који су нас пратили, те је вожња протекла у пријатној атмосфери.

sveta-gora

Света гора

На крају путовања, пред нама се указала Света гора, окићена бујним зеленилом и орошена пријатним мирисима разнобојног биља. Наше одредиште био је манастир Хиландар. Тата и ја упутили смо се одважним кораком ка овој светињи. Пут смо прелазили са невероватном лакоћом без обзира на све неравнине које су нас чекале. Наша жеља била је моћнија од свега.

Када смо ступили у храм, заблеснула нас је светлост упаљених кандила и задивиле су нас свеже боје са осликаних икона. Испунило ме је неко посебно осећање, које још увек не умем да објасним. Оно се нарочито увећало када смо стали у ред да целивамо чудотворну икону Богородице Тројеручице. Сва окићена у злату, Мајка Божија нас је помиловала својим благим погледом и пожелела нам добродошлицу у њен храм.

У једном тренутку, водич нам се обратио причом о манастиру Хиландару: „Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Основали су га 1198. године велики жупан Стефан Немања и његов син Свети Сава…”

„Свети Сава?”, запитао сам се у себи. „Зар је ова гора оно место из приче где је Свети Сава побегао да пронађе свој мир напустивши очев престо? Зар је са овог места Свети Сава даривао љубав и благослов свом роду?” Учинило ми се да у том тренутку чујем песму, добро познату са школских приредби: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!” Тек када сам доживео лепоту овог места, било ми је потпуно јасно зашто изражавамо дивљење овом светитељу. Схватио сам да је манастир Хиландар огледало у коме ми се личност Светог Саве открила у пуном сјају. Учинило ми се да га осећам у предивном мирису тамјана и величанственој песми светогорских монаха. Сетио сам се у моменту свих његових заслуга и дела која је учинио за свој народ: државник, архиепископ, први српски писац, градитељ храмова, просветитељ. Имао сам жељу да гласно запевам: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!” Тата ме је помиловао по коси и рекао: „Сине, време је да кренемо натраг.”

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Мисао о Светом Сави и његовој задужбуни пратила ме је и на броду док сам се са татом враћао ка летовалишту, где су нас чекали мама, сестра и тетка. Понело ме је размишљање о поукама које је Свети Сава оставио нама, његовој деци. Сетио сам се да нас је научио, пре свега, да волимо другог човека, да му праштамо, да се миримо са њим. Свети Сава је тај који нас је поучио да говоримо само истину, и увек истину. Он нам је оставио заповест да чувамо веру у свом срцу и да се надамо када нам је тешко. Поручио нам је да поштујемо своје родитеље, своје учитеље, своју Цркву. Док су ме мисли носиле, ја сам осећао како ме блага рука Светог Саве непрестано милује. Схватио сам да је његов загрљај толико велики да спаја Свету гору са мојом земљом, која ме је чекала да се вратим са летовања.

Са сећањем на Светог Саву, ја сам се и вратио у свој родни град. Понео сам га и у своју школску клупу. У срцу сам сачувао чврсто обећање да ћу речи Светог Саве поштовати и следити их са вером. А знао сам да ћу на дан школске славе гласније него пре запевати: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!”

Лазар Булајић,
ученик
IV разреда ОШ „Димитрије Давидовић” Смедерево

Напомена: Рад је освојио прво место у категорији ученика основне школе од првог до четвртог разреда на 4. Светосавском литерарном конкурсу, који је организовала Народна библиотека Смедерево и Подружница Друштва за српски језик и књижевност Републике Србије за Подунавски округ.



Categories: Једномислије

Tags: , ,

17 replies

  1. Диван текст, који ме је потсетио, да ми је баба, а бејах млађи од аутора рецитовала и учила ме стиховима, које сам заборавио. Ради се о “ко удара у та врата….”, а ако се не варам о Светом Сави су. Има ли ко стихове те песме, да ме потсети?

  2. Vojislav Ilic

    Sveti Sava
    Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
    na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
    “Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
    sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata.
    Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
    klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
    al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
    da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
    Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
    i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
    Otvor’te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
    i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…”

    Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
    i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
    A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
    sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
    On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
    i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
    Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
    ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
    Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
    a kroz suze prošaputa: “Primamo te, milo čedo.”

    * * *
    Vekovi su prohujali od čudesne one noći, –
    vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći –
    al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
    jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava.

    (1889)

  3. Потражите на интернету: Свети Сава, Војислав Илић. Срећан празник!

  4. Хвала обојици, али ми се мој најдражи јеретик грдно обрукао и последично замерио! Послао стихове у ЛАТИНИЧНОМ издању. Мораћу да идем http://www.srpskinacionalisti.com/cirilica/

  5. Кад сам во времја оно био у IV разреду основне школе (1948/49 г.), да је некоме пало на памет да напише и преда учитељу неки сличан текст као писмени задатак (па макар била и слободна тема), била би му похапшена целокупна породица, а он послат у поправни дом… О Св. Сави смо (уз српски језик, који сам у I разреду научио) учили са љубављу само 1945/46 године. У сали школе је на почасном месту висила огромна његова икона у нашој школи на Врачару, тик уз III мушку гимназију у којој учио Борислав Пекић чије су године неповратно појели скакавци. Наша школа се звала “Алекса Шантић“… Ако је данас тражите – нема је више. На њеном месту се данас кочопери име оног комунистичког гада Рибникара у чијој вили на Дедињу се састајао комунистички политбиро., то је сада “огледна основна школа“ са искључиво латиничним сајтом на Интернету, без историје школе, али са циничном примедбом: “…Školska zgrada, u obliku ćiriličnog slova P, ima dva sprata…“ итд…, Јадном Алекси Шантићу, негде од осамдесетих година, више није било места у “кругу двојке“. Чуо сам да су га протерали у Калуђерицу… Ипак – прошао је Алекса боље од школске иконе св.Саве. Њу је, када смо били у II разреду, 1947 г., пред нашим запањеним дечијим очима, из сале демонстративно изнео, разбио и бацио на ђубре управитељ школе. Не знам како је касније прошао у животу – али сигурно је био унапређен. Тако су нам започеле године живота у “слободи“ – године обнове и изградње социјализма, године петољетки, ударништва, “добровољних“ радних акција, првих мајева, дана републике, Његових Рођендана (док се нису претворили у дане младости, када је одртавео) – године без Божића, св. Саве, Ускрса… године које су нама, потомцима “реакције“, појели црвени скакавци. Тако је потрајало скоро пуних 50 година. Када се сада поново организовано и јавно славе ти стари празници, не треба заборављати на оне дуге године које су скакавци неповратно прождерали и оставили свој измет да загађује и следеће деценије (ако не и векове).

  6. @Иоанн Дубињин
    Човек са таквим пореклом и свим могућим тешкоћама, на које је наилазио, НЕМА смисла, да са толико мржње прича о заједничкој прошлости. Да ли а свој случај, а КРШТЕН сам 1946, баба ме водила за Врбицу у цркву, учила ме песми о Светом Сави, треба да то подижем на ниво ПРАВИЛА? А Ви то радите! Не пада ми на памет, да оспоравам, да су Ваша искуства другачија и да има оних који су у различитим временима ТРПЕЛИ. Свако има своје успомене, па нема смисла, да толико мрзите и вређате. Кажите, да ли Вас је неко ометао у школовању, да ли се неко позивао на Ваше порекло, да ли Вам је неко ометао напредак у професионалној каријери? У Вашем личном искуству немате тога. Чему прича о свему што је остало иза Вас? Давно сте отишли, после школовања и свих ПОНУЂЕНИХ места, функција и сада после скоро педесет година пљујете по држави, која Вас је школовала. Из Ваше генерације, а познајем их, има онолико, који су остали, остварили професионалне каријере, постали доктори наука, професори Универзитета, пропутовали свет и нисам чуо, да толико КУКАЈУ. Очигледно је, да када прође време остаје размишљање о учињеном избору пре педесет година. Када човек сведе, шта је у животу постигао, из Ваше кукњаве и пљувања, произилази, да му је неописиво ЖАО што је отишао.

  7. @слободан млинаревић: Мислим да сте селективно разумели мој коментар. Први део је опис стања и односа према св.Сави после 1944 г. Средина му се односи на судбину имена школе (“Алекса Шантић“) из (старог) “круга двојке“, али суштина јесте и остаје у овом: “Када се сада поново организовано и јавно славе ти стари празници, не треба заборављати на оне дуге године које су скакавци неповратно прождерали и оставили свој измет да загађује и следеће деценије (ако не и векове)“.
    Из мог I разреда основне школе, од 15 дечака (остало су биле девојчице, и за њих не знам), ПЕТОРИЦА је неповратно отишла на Запад (33% тадашњег мушког дела) зато што нису могли/хтели да се аклиматизују на владавину црвених скакаваца. Да ли је на наш одлазак мало утицало и демонстративно разбијање иконе св. Саве, не знам…
    У једном сте (на изглед) у праву – јесте, могло би изгледати да ми је ЖАО што сам отишао, али то је био мој сопствени избор – и због тог избора за одлазак из тог одвратног РЕЖИМА ми никада није било НИ МАЛО ЖАО, а сигурно не бих отишао да није (уз велику дозу терора – бар у почетку) силом био наметнут тотални дисконтинуитет са нормалним друштвеним поретком од пре рата, што ми /нам је било неподношљиво.
    Што се тиче оног: “да ли се неко позивао на Ваше порекло“ – јесте, и то уз претње и уцене, и те како! Али ипак није Вам тачно ово: “…и сада после скоро педесет година пљујете по држави, која Вас је школовала…“. Ви, као дипломрани правник не би смело да мешате појмове РЕЖИМ и ДРЖАВА. Ни Ви – ако се не варам, не волите Ваш садашњи режим, а ваљда ипак волите своју државу? На државу нисам, и нећу пљувати. А ондашњи режим никога из моје генерације није школовао, јер у комунизму су наши родитељи имали плате у износу од можда 20-25% оних на Западу. Осталих 75-80% је одлазило на каприце комунистичких властодржаца који су се башкарили по отетим дедињским вилама и разним брионима, тако да су трошкови нашег школовања били мизерна, симболична компензација опљачканих зарада наших родитеља.

  8. @Иоанн Дубињин
    Није коректно, да тенденциозно обавештавате пратиоце сајта. Рекох, да не спорим, да су неки осећали и трпели “режим”, а неки као ја били крштени, ишли на Врбицу и слушали стихове о Светом Сави, а и поред тога нису осећали терет режима. Беше и у Одеси, да је неко трпео режим, а неко није, већ је уживао у режиму. Када спомињете другаре из оделења и да их је 33% “неповратно” отишло у свет, хајде да се пребројимо. Ко је од њих постао професор Универзитета и све оно што набројах у претодном коментару. А ови који су остали постадоше! Причате о приходима? Ко су били родитељи свих Ваших другара и да ли би деца тих родитеља у белом свету имали могућности, да школују децу и да им деца заврше факултете? Толико сте острашћени, да оспоравате и бесплатно школовање, бесплатно здравство, кога тих година у белом свету није било. Као да Вам није познато, да је постојала тенденција у Немачкој, давне 1985 да се радна недеља скрати на 35 сати? А шта је сада и колики је процентат пензије у односу на зараду? Возач у градском саобраћају, који је отишао у инвалидску пензију пре 25 година има данас1100 еврића. Његов колега са пуним радним стажом, колико јуче оде у пензију и доби 1200 еврића. Ја причам само о Немачкој, можда је негде боље. Не пада ми на памет, да то што знам о Немачкој уопштавам. Уосталом, одакли би Ви и знали каква је ситуација обичног света. Ви Ваш лични живот у коментарима уопштавате и претварате у правило. Нажалост, некоректно!
    Што се тиче употребе појма РЕЖИМ у односу на ДРЖАВУ, надам се, да се можемо сложити, да је РЕЖИМ општији појам и да сте га Ви употребили, рекао бих мислећи на државу. Сигуран сам, да је неки режим(ред живота, рада, исхране) постојао у Вашој породици, као што неки режим постоји у школи, на улици, болници, у предузећу.

  9. Лајковање показује, да се емоцијално опредељујемо. Питам се, да ли они који негативно лајкују мој коментар, мисле и тврде, да сам ја нешто НЕТАЧНО написао? Наравно, да од написаног ништса ни Дубињин ни они НЕ МОГУ, да оспоре. Али лајковање је само један клик у смислу, да ли ми се нешто допада или не!!

  10. Да и ја додам који каменчић у мозаик о „злочестим” комунистима који су „прогањали православне вернике”:
    Мој отац је био железничар у бившој дворској жел. станици Топчидер. Био је партизан и јурио Немце преко Сремског фронта све до Трста са само 17 година. Члан КПЈ никад није био! Становали смо у кругу жел. станице, преко пута некадањег ресторана Излетник, данашње Кошуте.
    Елем, наша породична слава била је Св. Јован. Уочи славе нам је редовно у кућу долазио свештеник из Топчидерске цркве да нас благосиља и освешта водицу. Да би дошао до нас, морао је да „прошпарта” целу жел. станицу укључив и свих 26 колосека, колико их станица има. На том путу се ни од кога није крио.Био је свима видљив тј. модерним речником транспарентан!
    Због нареченог, мој отац није трпео никакве последице од „крволочних” комуниста. Шта више, увек кад је Тито одлазио или се враћао плавим возом мој отац је бивао главни надзорник скретница.
    Имао је част да буде одговоран за скретнице и кад је Хрушчов долазио на поклоњење Титу!
    Задртом натурализованом Холанђанину не вреди сасипати истину у лице. Он има своје комплексе који га терају на толику мржњу.
    Својевремено сам му доказивао да сам као гимназијалац читао Солжењицинов Одјел за рак у Комунистичкој Југославији на срБском језику. Али не вреди, човек је очито „испао из винкла”!

  11. @Мирослав Анђелковић
    Морам, да ти кажем, да падаш у исту замку, као Дубињанин. Лажеш, као и он! Читао си Солжењицина на латиници или на срПском! Није ту било твога оптерећења словом Б. Чуди ме, да не разумеш слична оптерећења и фикс идеје које и други показују!!??

  12. Пријатељу, повуци непримерену реч!
    Не смо Одјел за рак, већ и друга дисидентова дела штампана су ћирилицом. Издавач: Отокар Кершовани- Ријека.
    Нисам једини који користи придев срБски. То чини и господин Ковић. Буди куражан па оспори и њему право да то чини!

  13. @Мирослав Анђелковић
    Одјел за рак је сам по себи латинични. А Отокар није ништа штампао ћирилично. Да ли се Ковић бави историјом или писмом? Он ништа не коментарише. Прича своју причу, па сам ниско, да се са њим расправљам. Био сам и у она времена, а и у ова нова, у ситуацији да причам са “надлежнима” и успевао, да се надгорњавам са новоисторичарима и новојезичарима. Наравно, да свако може, да НЕ ПОШТУЈЕ правила. Јадно је, да не поштујемо правила, а ЗАХТЕВАМО од “буџа”, да правила поштују. Свакодневно видиш у возилима, да се мобилни не испушта из руке? У колико се “библиотека” не издаје рачун? Ти не поштујеш правописна правила, али си спреман, а ниси једини, да прозиваш сваког другог, који правила не поштује?!?? Двојицу имам за пример. Један живи и ради у Немачкој, други живи овде. Ни један не везује појас у колима, али обојица држе предавање о томе како и шта треба, да се у овој нашој сиротињи уради и како “тата” МОРА да поштује прописа, а ја сића НЕ МОРАМ!

  14. @Слободан Млинаревић
    Пријатељу, не банализуј ствар са возачима, него повуци тешку реч!
    Да ли је ћирилица ил’ латиница, да ли је срПски или срБски, небитно је овим поводом!
    Битно је да комунисти нису прогањали сваког верника као што је битно да сам за време њихове „страховладе” читао руског дисидента на чистом срБском, што је непојмљиво изврнутој визури Дубињина!
    Уби ме тешка реч назови пријатеља!
    Мада је очито да некад не схваташ очигледне ствари (сам си приметио да си мало тупичаст), што је не мали број пута приметио и ЊВ господин Лазић, ја ти никада то нисам спочитао.
    Но, пошто „на љуту рану следује љут лек”, то овом приликом ипак веома невољно чиним!
    С Богом!

  15. Hm,hmmm..le,leee, Mlinarevicu, pa ti si na svakom portalu sa nekim u “srbskom sukobu”…a..?

  16. @Мирослав Анђелковић
    Молим за извињење због употребљене речи. Нисам очекивао, да ће то бити схваћено, као увреда. Није ми била намера то, већ само покушај, да истакнем нетачност, непрецизност или нешто слично.
    Aleksandar Solženjicin ODJEL ZA RAK, RIJEKA BEZ UŠĆA – Kupindo …
    https://www.kupindo.com › Knjige › Beletristika
    Prevedi ovu stranicu
    Aleksandar Solženjicin ODJEL ZA RAK, RIJEKA BEZ UŠĆA Otokar Keršovani, 1968/69. 344 + 278 strana. Požutele sa strane po boku i imaju staračkih.
    Што се тиче Б и П, како може бити небитно, ако стално јашеш на томе? Теби је битно шта ради “буџа”, али ти није битно шта обични људи раде у свакодневном животу. Ако правопис налаже да се пише П чему прича? Ако закон каже, да се везују појасеви и не користи мобилни у возилу, заговараш ли, да се то не поштује?
    О дивном тексту сам рекао шта сам имао и нисам ја почео причу, која бар поводом овог текста није морала бити покренута.

  17. @Lune
    Већ сам ти рекао шта мислим о Hm,hmmm..коментарима, па нећу пратиоце овог сајта замарати, а ни твоје коментаре коментарисати.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading