Дан је био блистав и распеван. Када смо се укрцали на трајект и запловили дубинама Егејског мора, знао сам да ће ме овај пут одвести на неко посебно место. Галебови су нас пратили својим летом, а ми смо им узвраћали мрвицама хлеба. Море се пенушало око нас, квасећи ситним капима раздрагана лица путника. Уживали смо у мирисима и звуцима који су нас пратили, те је вожња протекла у пријатној атмосфери.

Света гора

На крају путовања, пред нама се указала Света гора, окићена бујним зеленилом и орошена пријатним мирисима разнобојног биља. Наше одредиште био је манастир Хиландар. Тата и ја упутили смо се одважним кораком ка овој светињи. Пут смо прелазили са невероватном лакоћом без обзира на све неравнине које су нас чекале. Наша жеља била је моћнија од свега.

Када смо ступили у храм, заблеснула нас је светлост упаљених кандила и задивиле су нас свеже боје са осликаних икона. Испунило ме је неко посебно осећање, које још увек не умем да објасним. Оно се нарочито увећало када смо стали у ред да целивамо чудотворну икону Богородице Тројеручице. Сва окићена у злату, Мајка Божија нас је помиловала својим благим погледом и пожелела нам добродошлицу у њен храм.

У једном тренутку, водич нам се обратио причом о манастиру Хиландару: „Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Основали су га 1198. године велики жупан Стефан Немања и његов син Свети Сава…”

„Свети Сава?”, запитао сам се у себи. „Зар је ова гора оно место из приче где је Свети Сава побегао да пронађе свој мир напустивши очев престо? Зар је са овог места Свети Сава даривао љубав и благослов свом роду?” Учинило ми се да у том тренутку чујем песму, добро познату са школских приредби: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!” Тек када сам доживео лепоту овог места, било ми је потпуно јасно зашто изражавамо дивљење овом светитељу. Схватио сам да је манастир Хиландар огледало у коме ми се личност Светог Саве открила у пуном сјају. Учинило ми се да га осећам у предивном мирису тамјана и величанственој песми светогорских монаха. Сетио сам се у моменту свих његових заслуга и дела која је учинио за свој народ: државник, архиепископ, први српски писац, градитељ храмова, просветитељ. Имао сам жељу да гласно запевам: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!” Тата ме је помиловао по коси и рекао: „Сине, време је да кренемо натраг.”

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Мисао о Светом Сави и његовој задужбуни пратила ме је и на броду док сам се са татом враћао ка летовалишту, где су нас чекали мама, сестра и тетка. Понело ме је размишљање о поукама које је Свети Сава оставио нама, његовој деци. Сетио сам се да нас је научио, пре свега, да волимо другог човека, да му праштамо, да се миримо са њим. Свети Сава је тај који нас је поучио да говоримо само истину, и увек истину. Он нам је оставио заповест да чувамо веру у свом срцу и да се надамо када нам је тешко. Поручио нам је да поштујемо своје родитеље, своје учитеље, своју Цркву. Док су ме мисли носиле, ја сам осећао како ме блага рука Светог Саве непрестано милује. Схватио сам да је његов загрљај толико велики да спаја Свету гору са мојом земљом, која ме је чекала да се вратим са летовања.

Са сећањем на Светог Саву, ја сам се и вратио у свој родни град. Понео сам га и у своју школску клупу. У срцу сам сачувао чврсто обећање да ћу речи Светог Саве поштовати и следити их са вером. А знао сам да ћу на дан школске славе гласније него пре запевати: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!”

Лазар Булајић,
ученик IV разреда ОШ „Димитрије Давидовић” Смедерево

Напомена: Рад је освојио прво место у категорији ученика основне школе од првог до четвртог разреда на 4. Светосавском литерарном конкурсу, који је организовала Народна библиотека Смедерево и Подружница Друштва за српски језик и књижевност Републике Србије за Подунавски округ.

Categories: Једномислије

Tags: Лазар Булајић, Света гора, Свети Сава