Ако верујемо да смо само објекти интервенције много већих од нас, онда то заиста и постајемо

Марина Благојевић Хјусон

У Србији је најнормалније да се у кафанама, на славама и приликом случајних сусрета на улици расправља о „великој политици“, оној која је по правилу изван нашег домашаја. Док је наш поглед стално усмерен на горе, на велике силе и њихове односе, заборављамо да историју меримо својом мером, а онда, логично, заборављамо и на властиту одговорност. Негујемо осећање осујећености и немоћи, неизбежне виктимизације и незаобилазне неправде која се над нама надвила, попут неке епске немани, или дубоког мрака. Своју изузетност одређујемо мером патње и призивањем нерешивих дилема. У том стању духа вечито незадовољних смо највише „код куће“.

Суштина проблема је, међутим, у томе што говор о немоћи производи немоћ. Ако верујемо да смо само објекти интервенције много већих од нас, онда то заиста и постајемо, и то без остатка. Није уопште проблем изнети низ „доказа“ о томе како смо током историје били објекти манипулације великих сила. Међутим, много је теже утврдити у којој мери је наша слободна воља, или недостатак те слободне воље, производио негативне исходе. Пошто је формирана растућа армија тумача у лику „политичких аналитичара“, оних који нас убеђују да је „све политика“ из глобалних центара моћи, и да на ништа не можемо да утичемо, идеја о томе да смо вечите и неизбежне жртве све више нас удаљава од реалне могућности рационалног деловања управо тамо где једино и можемо да делујемо, код куће, у нашој држави. Наше колективно опирање модернизацији можда се и најбоље огледа управо у тој производњи колективне немоћи, у призивању метафизичких сила и у потпуно аутистичној самоуверености да смо „изузетни“.

Свет се убрзано мења, и заиста многе од тих промена изгледају застрашујуће, али то није цела слика. Ако покушамо да разумемо како се свет мења у својој дубини, а не на површини, и да према тој промени имамо конструктиван однос, онда постоји могућност да не будемо вечити губитници и вечите жртве. Суштинска моћ је моћ разумевања иза које онда може да следи и моћ прилагођавања и мењања.

Илустрација: Новица Коцић

У моменту када свет показује јасне знаке, кроз „брегзит“ и избор Трампа, да се природа досадашње глобализације дубоко мења, и да ступа на снагу супротан тренд деглобализације, у Србији се негује, као и обично, црно-бела слика, блоковске поделе и поједностављено изјашњавање за и против Запада и Русије, као да глобализација може да заобиђе или већ заобилази и саму Русију. У нашем контексту изјашњавање за и против једне или друге стране додатно разара наше унутрашње ткиво, али, наравно, јако погодује политичкој „елити“ која од деведесетих наовамо снажно негује дискурс „патриоте и издајници“.

У Србији недостаје јавна дебата, на разним нивоима, у разним форумима, о предностима и недостацима глобализације, о различитим могућим типовима глобализације, као и о положају мале земље и мале економије у постојећим трендовима. Чињеница је да је деглобализација започела у оним земљама које припадају центру, као што су Велика Британија и САД, али да је она започела управо онда када је већинско становништво тих земаља постало суочено с превеликим губицима од глобализације. У САД и Британији се догађа оно што се већ дуго догађа на полупериферији, односно земљама које су претрпеле деиндустријализацију и са њом урушавање радничке, па и средње класе.

Управо сада постоји нова шанса за редефинисање глобализације, и та шанса, наравно, неће зависити од Србије већ превасходно од демократске јавности најразвијенијих и најмоћнијих земаља, али ће имати последице и по Србију, која је део света. Зато је и за саму Србију далеко продуктивније да покуша да буде у току са овим расправама и дебатама, као и с различитим алтернативним концептима развоја, уместо што као ној забија главу у песак састављен од јалових расправа о Русији и Западу, чији однос је и сам подложан брзим и неочекиваним променама. Јавни дискурс којим емотивно манипулишу „патриоте“, и који онемогућује рационалан и конструктиван говор о могућностима и циљевима развоја, и то не само економског, већ друштвеног развоја у целини, увек је на штету самог тог развоја, и наравно, демократије. Нема већег „патриотизма“ од оног који је усмерен ка развоју и модернизацији Србије. И грађани Србије имају користи од глобализације, које им до сада скоро нико није објаснио. Глобализација је увелико и у нашем дворишту и ту ће, по свој прилици, и остати.

Научна саветница, Институт за криминолошка и социолошка истраживања

(Политика, 12. 1. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Марина Благојевић Хјусон, Србија, глобализација, свет