С појавом и трајањем леденог таласа на подручју Србије појавио се и лед на рекама, као неминовна природна појава. У вези с тим, појавиле су се и изјаве надлежних о мерама одбране од леда. Будући да у тим изјавама има доста произвољних мишљења, желео бих да као неко ко се у Институту ,,Јарослав Черни” скоро 40 година бавио проблематиком леда, нашој широј јавности објасним смисао одбране од леда на рекама.

(Фото semendria.com)

Пре свега, осврнуо бих се на тврђење да Србија има за одбрану од леда на располагању ефикасно средство – ледоломац (по имену „Гребен”). Ово мишљење показује, најблаже речено, елементарно непознавање суштине ствари. Наиме, из теорије и праксе одбране од леда произашао је постулат „да ледоломци морају увек дејствовати у пару, па ако се један заглави у леду (што се често дешава), други може да му притекне у помоћ. Према томе, јасно је да се одбрана од леда, на српском сектору Дунава, никако не може базирати на једном ледоломцу (на страну чињеница да ,,Гребен” ни најмање не одговара потребним карактеристикама савремених ледоломаца). У једној студији о одбрани од леда од пре 30 година образложио сам да је за одбрану од леда на српском сектору Дунава потребна флота од најмање шест ледоломаца. Потребан број ледоломаца се може утврдити прилично егзактно, узимајући у обзир, с једне стране, радијус кретања и учинак дејства једног ледоломца, а с друге стране, укупну дужину српског сектора Дунава. Закључак студије о ледоломцима је прихваћен, али изградња нове флоте никада није била на дневном реду (наравно, из финансијских разлога).

У ставовима о одбрани од леда, којe преносе медији, истиче се да Србија може да рачуна на „позајмицу“ мађарских ледоломаца, за сектор Дунава узводно од Вуковара (то је граница „сектора од заједничког интереса две земље”). У вези с тим, треба објаснити суштину проблема. Основни циљ одбране од леда се састоји у одбрани од ледених поплава које настају када нагомилани лед затвори протицајни профил речног корита и формира ледену баријеру (такозвани „чеп”) тако да узводно од баријере почиње нагли пораст нивоа реке, што може проузроковати „ледену поплаву“. Најбољи пример овог феномена је позната ледена поплава на мађарском сектору Дунава 1956. године. Ова ледена поплава је настала услед ледених баријера на нашем сектору Дунава (јер се утицај баријера преноси на узводни сектор водотока). Сада је вероватно јасно зашто је мађарска страна заинтересована за дејство њихових ледоломаца на српском сектору Дунава, јер тиме штите своју територију од ледених поплава.

Разумљив је дакле интерес мађарске стране да лед са њиховог сектора може несметано да се креће низводно, кроз српски сектор, и да се потенцијалне ледене баријере удаље што даље од границе. Шта се дешава низводно од Вуковара, то Мађаре не интересује. Али, то нас мора да интересује! Ако лед са узводног сектора стиже низводно од Вуковара, а тамо не може да прође јер је речно корито оковано ледом, шта се може предузети? Низводно од Новог Сада има више локалитета погодних за формирање ледених баријера (оштре кривине речне трасе и сужено корито). У свим зимама у блиској прошлости на овом сектору је било баријера и проблема са ледом, иако су тада постојала два ледоломца („Чакор” и „Вучево”). Сада, кад више нема ниједног ледоломца, шта се може очекивати? Можемо се једино уздати у милост с неба да ледени талас што краће траје, тако да лед попусти и ледене баријере се спонтано уруше. На тај начин би сав лед, и с нашег и с мађарског сектора, постепено прошао кроз цели српски сектор Дунава (без помоћи „Гребена”). Само је питање да ли морамо увек да се ослањамо на „милост с неба”?

Професор универзитета у пензији

(Политика, 15. 1. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Дунав, Слободан Петковић, ледоломци