Ћао, народе, ја сам Тања. Пријатељи и породица ме зову Тајчи. Рођена сам у породици лекара и дипломата, имала сам срећу да ми буде доступно најбоље образовање и да пропутујем пола света. Са студија у Сорбони сам се у Србију вратила након бомбардовања, схвативши да Милошевић мора пасти, и била сам ватрени активиста Отпора иако ме политика никада није занимала. Моја једина и највећа страст увек су биле животиње.

Свог првог мачка, Жарка, назвала сам по мом тати. Видела сам га једне ледене зиме, смрзавао се у рукама неког преслатког, босог малог Ромчета. Узела сам му га и рекла да ћу се ја боље бринути о маци и одвести је на топло и сигурно место. Замислите, мали враголан ми је тражио новац за маче. На лицу места сам му очитала добру лекцију о томе да животиње нису наша својина и рекла му да иде кући. Рекао ми је да су га родитељи истерали на улицу да проси. Како је тужно када и сами Роми почну да верују у стереотипе који се о њима распредају. Али Жарета сам довела кући и била сам баш поносна.

Већ у гимназији сам схватила да су животиње много оданије од људи, када се моја најбоља другарица смувала с дечком за кога је знала да ми се свиђа. Наравно, смувала сам га на првој журци на којој сам га саватала пијаног, показавши јој колики је он кретен, а она глупача. Једино што ми је било слађе од те моје освете биле су окице мог куце Етјена, слатког мешанца без једне ноге, кога сам покупила са улице пар месеци раније. И сада се сећам како је радосно махао репом када сам са журке тријумфално стигла кући. Нико вам се не може обрадовати тако као животиња.

Од средње школе сам веганка и страсна боркиња за права жена, животиња и LGBT особа. Била сам поносни учесник првог Прајда одржаног у Београду, који су фашисти разбили 2001. Тада сам схватила колико је демократија далеко од Србије иако смо се отарасили Милошевића. Као и свим истакнутим припадницима/цама Отпора, било ми је понуђено радно место у Агенцији за борбу против корупције, где сам радила годину дана.

ЈА, МОЈ ДЕЧКО И ЊЕГОВ МОМАК

На једном од семинара у иностранству упознала сам мог дечка Амара, чији је тата био пореклом из Ирака, а мама из Француске, где се и родио. Преселила сам се с њим у Париз. Живели смо у гарсоњери са 26 кућних љубимаца као једна велика и срећна породица, а ја сам волонтирала у хуманитарној организацији за прихватање избеглица с Блиског истока. Једног дана вратила сам се раније с посла и затекла Амара у кревету са његовим „најбољим другом“ Маријем. Ни данас себи не могу да опростим што сам направила љубоморну сцену пред нашим љубимцима. Немам ништа против гејева, напротив, али нисам могла да разумем због чега ми Амар никада није рекао за своју оријентацију. Животиња вам то никада не би урадила.

Срећом, само пар месеци пре тога сам абортирала. Не смем ни да помислим како би наши пси и маце поднели сав тај стрес. Природно је да би осећали љубомору према беби, а то је последње што им је тада требало.

Ипак, Амар и ја смо се помирили и једно време смо све троје живели заједно. Искрено, било ми је жао да се животиње раздвајају и пате због наших људских глупости. Али након свега тога наша веза више никада није била као раније. Осим тога, нервирало ме је што Мари није био вегетаријанац.

На послу сам упознала Хану и одмах смо се нашле на темама о вегетаријанству, феминизму и љубави према животињама. Мислим да сам се заљубила у њу чим сам је упознала и убрзо сам прешла да живим код ње. Пошто је она већ имала доста кућних љубимаца, ја сам могла да понесем свега шест мојих и због тога сам била мало тужна… али, Хана је била дивна. Она је била једна од главних активисткиња у организацији Брижит Бардо и упознала ме је с њом. Била сам на деветом небу, коначно сам пронашла људе и жене мог резона.

У Србију сам се ретко враћала. За ту земљу и тај сурови, примитивни и ружни народ, који третира животиње без било каквог поштовања, ништа ме није везивало осим породице. Када сам чула да ми је тата умро од рака, послала сам мами телеграм саучешћа. Нисам тада могла да дођем у Србију зато што је моја и Ханина куца Маша у то време имала операцију и борила се за живот. Тата је свакако већ био мртав, а Маша се борила за живот и била сам јој потребна. Хана ми је у тим тешким тренуцима била велика подршка и не знам како бих кроз то прошла без њене љубави.

У Србију сам се ипак вратила када је избио рат у Сирији. Већ сам увелико имала француско држављанство и водила своју организацију за помоћ избеглицама. Пријатно ме је изненадио третман који су српске власти приредиле избеглицама с Блиског истока, тим пре што сам те политичаре памтила као радикалске фашисте. Било ми је драго када сам видела како притисак цивилизације ипак има некаквог ефекта чак и у Србији иако је народ и даље био одвратан, примитиван и затуцан. Поносна сам што сам Брижит лично скренула пажњу на стање и третман животиња у Србији и што је, захваљујући њеној иницијативи, Европска комисија уврстила ту тему као један од услова за придруживање Србије ЕУ. Мада, да мене неко пита, никада не бих пустила Србе у ЕУ – тај народ никада неће разумети и делити европске вредности, и то се не може постићи на силу. Боље би било да су их све на време очистили бомбама.

ПРОБЛЕМ ЈЕ У ЉУДИМА

Пре годину дана Хана је умрла од канцера, а ја сам упала у клиничку депресију. Такође, лекари су ме прогласили анорексичном иако ја не верујем у такве дијагнозе. Била сам подвргнута насилном лечењу и изненадило ме је да чак ни држава попут Француске не може увек да разуме помало различите људе. Док су ме „лечили“, умрла ми је и мама, па сам њену сахрану искористила као прилику да побегнем у Србију. Распродала сам станове и куће и новац уложила у изградњу прихватилишта за животиње на периферији Београда. Наравно, сељачине које живе око плаца, буниле су се због „смрада“ и „буке“ коју праве животиње. Бездушна копилад!

Временом, полако сам почела да прихватам истину коју сам увек знала: проблем је у људима.

Људи су ти који су загадили планету, људи су ти који ратују и убијају сопствену и друге врсте, људи су ти који „лове из забаве“ – укратко, људи су проблем.

Тако сам основала своју нову организацију – Планета мајмуна. Наш циљ је да власт над планетом вратимо животињама, које ће бити много племенитији господари света од људи. Не постоји ништа што би људе, на било који начин, чинило бољима од животиња и време је да се тој истини погледа у очи.

За почетак, довољно је да се политика једног детета усвоји као директива на глобалном нивоу. Потребно је увести стимулативне мере за добровољну стерилизацију становништва, појачати кампање за контрацепцију и, наравно, подржати истополне бракове – све док и сам брак не нестане, као неприродна и опресивна патријархална институција.

Биће нам потребно много времена, али вратићемо природу природи и уклонити све оне који стоје на том путу. Људи никада нису имали милости према овој планети која им је дала све – и зато ни за њих не сме да буде било какве милости.

Можда ово што пишем звучи радикално, али ја сам визионарка и знам да ће моја визија тријумфовати, јер је то једино праведно.

С љубављу
Тајчи :-*

(Нови стандард, 16. 1. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Драгана Миљанић, НВО, сатира