Док је народ Републике Српске славио Дан у коме су се 1992. прекодрински Срби одазвали Завету светих предака – „да јуначки аманет чувамо/дивно име и свету свободу”, сарајевска чаршија је одговорила дернеком. По медијима парадирају лица познатих касаблија са још препознатљивијим порукама, које већ данима архетипски одзвањају изнад чаршије, што се у јануару редовно гуши у сопственом задаху. Из усплахиреног халакања, немуштог од чаршијске мржње и зависти, којим се касаблије међусобно кураже у јануарској студени и која допире тек до првих обронака Требевића, разазнаје се само једна реч – НАТО.
За сарајевске ајане и њихову бадаваџијску војску, што живи од зеката и чаршијског осећања изабраности, НАТО није тек обична реч. То је амајлија, запис у који је стала вековна мера разумевања слободе, права и храбрости сарајевске касабе. Слободе која се мери величином ћара, права као израза свести о сопственој изабраности и рајетинству свих других и храброст да се ћар и власт задобију преко туђих леђа, подилажењм, поткупљивањем и лукавством. Зато сарајевске касаблије данас од НАТО пакта ишчекују исто оно чему су се 17. априла 1941. године надали од Трећег рајха, да им поврати изгубљену власт над рајом из турска ваката.
На сарајевском дернеку с почетка 2017, остарели Харис Силајџић, као Хамди-бег у Травничкој хроници, теши друге, а још више себе, да је и „досада многи много којешта тражио”, па и Миле Додик. Српско право на име, слободу и прекодринску државност само је привид, једино је Босна у границама турског пашалука за Силајџића тврдоглава стварност.[1] Ипак, Силајџић нерадо признаје да је Босна жива, к͗о што је жив пацијент на апаратима за дисање. Она ће уистински оживети тек онда када у њој умру национални колективитети, па сви постану босански грађани. Када се реч грађанин са неразумљивог еуропског, либералног дискурса преведе на језик разумљив сарајевској касаби, онда грађанин постаје синоним за рају, која је остала без своје државе, војске („Обрана је с животом скопчана”, каже Игуман Стефан у Горском вијенцу) и главара, препуштена правди и поретку сарајевских ајана. Научен да је у лицемерју мудрост, Силајџић више скрива, него што казује, осим у једној ствари, у којој је отворен и искрен: Босну по сарајевској мери једино може да подигне и оживи туђа, бриселска НАТО и ЕУ рука. Ипак, Силајџић прећуткује кључни елемент на коме почива традиционална сарајевска технологија владања: чиме мисли сарајевска чаршија да према старом добром адету заинтересује онемоћали Брисел и купи његову заштиту.
Оно што Силајџић прећуткује, објављују дежурни сарајевски телали, а и чаршијске бадаваџије које се занимају некаквом геополитиком. Сарајево се Бриселу препоручује својом мржњом према Русији, заштитници српске раје, која је том својом заштитом, речју Мустафе Церића, „показала свој незивилизацијски однос према људским правима”.[2] Као да се ради о древној категорији чије је поштовање уврежено у свести сарајевских касаблија. Да је у русофобији којом се Сарајево додворава Бриселу све изанђало и потрошено, показују и ликови Вука Драшковић и Жарка Кораћ, који са чаршијских портала шире страх од Русије и мржњу према српском патриотизму.[3] Аферим! Ето и најновијег тврдог доказа мере сарајевског дина (вере), која сарајевске касаблије чини блиским Драшковићу и Кораћу и у исто време их удаљава од данашњег Стамбола и Техерана.
Сарајевом се шенлучи како би се Брисел убедио у одлучност касаблија да бране Босну као балканску НАТО колонију. А једино пиће сарајевског дернека су србофобија и русофобија, којима се опијају масе чаршијских готована, које су већ у Бриселу представљене као нова „ханџар” војна елита. Од опаког пића србофобије и њене старије сестре русофобије сарајевској чаршији се 2017. причињавају деведесете године прошлог века, а у њима руска немоћ, америчка свемоћ и српска усамљеност. Зато атмосфера сарајевског дернека с почетка 2017. неодољиво подсећа на атмосферу с почетка дернека који се према старом летописацу догодио у Сарајеву „с јесени 1769. године”. Опевао га је у једној од својих lucida intervallа, од каурског пића оболели Абдулах Сидран („Дернек у Сарајеву, с јесени 1769.”). У прва два стиха Сидран описује разлоге за дернек, држећи се, како сам наводи, података које је прибележио историчар Владислав Скарић:
„Има томе поприлично, како се већ никоме
под барјак више не иде. Далеко је Беч, далеко
је Русија, далеко им црна кућа била! Али се,
подморање, скрпила некако хиљадица наших,
с конопца и коца, све сам хрсуз, све го ухљуп!
Оно ће – посрало кошуљу! – на Москова да удара!?
Кад, шта ће ти бит, одозгар, све саме плахе
вијести! Узели Хоћин, туку Руса хаметице, само
што Москва није пала! Издаде заповијест власт
да се весеље чини! А муке ти нас на беспослицу
навратит! Нисмо, додуше, затварали дућане, упута
је гласила: свечано и радно. Грухнуше с Табија
топови, у граду се обрете, ко да из земље изниче,
хејбет свакојака свијета.”
Под годином сарајевског дернека, 1769, руски историчари су забележили почетак дугог рата Русије против Турске. Царица Катарина Велика је радо дочекала прекид дипломатских односа и објаву рата коју је Порта учинила Русији. „Сада сам слободна, могу да радим све што ми дозвољавају средства, а у Русији, ви знате, средства нису мала”, пише поводом почетка рата царица Катарина грофу Григорију Чернишеву. Међутим, у првим месецима рата руска страна, која још увек није била потпуно спремна за нови начин ратовања, посебно за опседања тврђава, имала је променљиву ратну срећу. С тога, вести које су са закашњењем од неколико месеци пристизале у Сарајево нису биле сасвим без основа. У априлу 1769. године, кнез Голицин који је прешао са својом војском реку Дњестар, заиста је морао да због недостатка артиљерије и хране, те појаве куге, одустане од опсаде тврђаве Хотин и врати се на почетне позиције на левој обали Дњестра. У првим данима јула руске јединице под командом Голицина поново су се упутиле преко Дњестра ка Хотину. После неколико дана опсаде, суочене са обједињеним нападом бројчано надмоћних војски молдавског паше и кримског хана, јединице кнеза Голицина су се по други пут повукле на обале Дњестра. То је био разлог да се 13. августа смени кнез Голицин, а команда над трупама преда генералу грофу Румјанцеву. Прекретница у ратовању је наступила после руског одбијања турског напада код града Каменца. После тога, руска војска је у победоносном походу ушла у Хотин (10. септембра), прешла реку Прут и ослободила молдавску престоницу Јаши, а потом и Букурешт.[4]
Међутим, у првој години рата и години сарајевског дернека, није се царица Катарина суочавала само са недовољном материјалном премљеношћу руске војске за наметнути рат, већ и са спољнополитичким и пропагандним субверзивним радом западних држава. Тако се у писму Волтеру, царица Катарина осврће на антируски савез који је под утицајем Ватикана Пољска закључила са Турском: „Смешни смисао крсташких похода није сметао пољском свештенству да под утицајем папског нунција проповеда крсташки рат против мене… једном руком су узели крст, а другом потписали савез са Турцима”. Према писању чувеног руског историчара С. М. Соловјева, француске новине су 1769. године славиле турске војничке успехе и преувеличавале руске недаће. Истовремено, „Келнске новине”, по тврдњи Соловјева „створене од стране папског нунција и француског министра, убиле су наших 70 000 људи у Новој Србији… мада је истина да је тај поход коштао живота (кримског) хана, кога је послала Порта”. У духу исте пропаганде, 1769. године су у Цариграду пуцњима из пушака славили ратне успехе убијеног хана.[5] Нешто од ове европско-османске пропаганде допрло је службеним путем те 1769. године и до сарајевске „проклете авлије”.
Независно од заједничке европско-турске антируске завере и пратећих материјалних недаћа, руска војска је победоносно следила идеју водиљу своје царице, коју је она истакла у писму једном руском дипломати у предвечерје рата 1768. године: „Ако Богу буде било угодно, видећеш чудеса”. У рату започетом 1769. а завршеном 1774. било је много таквих „чудеса”, од ослобађања Молдавије и Влашке, преко славне поморске победе грофа Орлова у заливу Чешме, до коначног ослобођења и трајног припајања Русији Крима, азовске обале и југозападног подножја Кавказа. И најзад, први руски ратни тријумф на балканском тлу окончан је 1774. Кучук-Кајнарџијским миром, који је Русији обезбедио ексклузивно право заштитнице православних хришћана у Османском царству.[6] Овим је отворено Источно питање, а у оквиру њега и питање српског ослобођења. Зато Кучук-Кајнарџијски мир стоји на почетку процеса који ће преко Српског устанка, руско-турског Букурешког и Једренског мировног уговора довести до нововековног васкрса српске државности.
А шта се за то време дешавало са сарајевским дернеком, започетим с јесени 1769. бележи у својој песми Сидран:
„Грухају топови с Табија, шенлучи мушко, шенлучи
женско, шенлучи старо и младо, прижмирила власт
на свако своје око: худовичке биртије прорадиле,
бећарнице – пуне женска свијета! Мого је намах
паметан да зна: ово на добро изијти не мора! Али,
кад је дернек – нек и хала гори!
Почеше, у нека доба, одозгар да пристижу наши:
који без руке, који без нога, који без ока, који
без уха, и двојица – без памети. Ал казују бистро:
Какве побједе, какви бакрачи!? Све вам је то
неко измислио! Ако Дунав смрзне – ето Руса
у Стамболу. – Распиша се дернек. Ђе си био –
ниђе, шта си радио – ништа.
…
Било па прошло, сад га јебаји
Ал како нам је то сијело присјело, откако нам
на нос изиђе тај дернек – мало се коме више
и на сијела и дернеке, камо ли у битке и под
барјаке иде! Далеко им црна кућа била!”
Туга сарајевског распишаног дернека с јесени 1769. злослутно је најављивала злехуду судбину Кулин-капетана с Мишара 1806., али и Омер-пашину поруку из 1850. београдском везиру да тих дана не једе рибе из Саве, „јер је у реку побацао доста босанског меса”.[7] Из сарајевске касабе, где поглед у ретке ведре дане допире до врхова околних планина, а у честе магловите дане тек до последњих ћерамида на ниским чаршијским крововима, није се видело, нити се желело видети, да се свет променио и да је турски вакат прошао. Или што осиљеном босанском беговату рече Омер-паша: „А што мора бити, то и бива. Свуда, па и у Босни”.
И данас је обичан свет босанскохерцеговачких муслимана заточеник себичног геополтичког слепила сарајевских ајана и тај обичан свет, од Тузле до Цазина, платиће на крају прескупу цену најновијег лудог антисрпског и антируског дернека што одзвања сарајевском касабом. Као што је плаћао 1769, 1806, 1850, али и 1992. године. Јер, не може на добро да изађе када се у шенлуку тражи бекство од сопственог идентитета. Зато је крајње време да босанскохерцеговачки муслимани пронађу, песниковом речју, „своме сопству носиоца” (што би по убеђењу потписника ових редова за православне Србе било једнако проналаску изгубљеног брата!). И да у том препознавању створе нову политику која ће их спасити од караказана у који их воде обесне сарајевске касаблије, које из перспективе личног ћара не желе да виде да је ослобођењем Алепа најављен будући нови, „Кучук-Кајнарџијски”, положај Русије на Балкану.
________________
[1] vijesti24h.com/haris-silajdzic-mnogo-jaci-igraci-od-dodika-su-prijetili-bih-a-ona-je-jos-tu-tako-ce-i-ostati/
[2] www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=60898
[3] www.faktor.ba/vijest/vuk-draskovic-bauk-rusije-nad-balkanom-231065;
[4] С. М. Соловьев, История России с древнейших времен, Москва, 2009, стр. 922-925; В. О. Ключевский, Русская история, Москва, 2010, стр. 763-766.
[5] С. М. Соловьев, История России с древнейших времен, стр. 927.
[6] В. Поповић, Источно питање, Београд, 1928, стр. 69-72.
[7] М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд, 2008, стр. 279.
Categories: Преносимо
Какав феноменалан, готово Андрићевски текст!
Свака част Чворовићу!