Мислим да се Христова порука и данас и свагда најбоље „преводи“, то јест сведочи, не речима, некаквим – неретко компликованим – теолошким теоријама, већ пре свега – делима љубави, каже за „Време“ епископ захумско-херцеговачки Григорије

У којој мери смо у опасности да се, у прослављању Божића, али и других празника, изгубимо у форми, заборављајући суштину? Како се сачувати од тога и које су могуће последице тог фокуса на форму? И како Вам се, из тог угла, чини данашња ситуација ?

Више до тридесет година је прошло од како сам кренуо у богословију и од како ме људи питају како би требало нешто да чине у формалном смислу. Сећам се да су ме неки људи на једној слави питали с које стране треба да запале свећу, у ком правцу да окрећу хлеб… Питали су ме јер сам био богословац, а они су проводили обичај и сваке године изнова би се препирали око неких форми и њихове кућне традиције. Знао сам да једино немам право рећи да је свеједно, па сам се у тренутку морао хитро снаћи. Ако ме сјећање добро служи, рекао сам тада да треба да прислужују свећу или кандило или ломе колач са оне стране са које осећају највише љубави према Богу… И данас памтим њихов зачуђен израз лица. Али на моју срећу неко је повикао: „Има мали право“. Међутим, идућих година се понављало исто питање, али моје мишљење више нису тражили…

Колико сам пута чуо питање или молбу од разних људи који су ме молили за неки приручник о понашању у Цркви. Кад бих одговорио да треба да се у Цркви понашају као у Очевом дому, увек сам наилазио на исти израз незадовољства и презрења према мојој неозбиљности и неразумевању колико је форма битна тим људима… До дана данашњег нисам успео наћи с њима заједнички језик, и чињеница је да све мање људи мене пита за форму и начин. Међутим, ја заиста мислим да форма није небитна, само што она никако не сме преузети водећу улогу над суштином. И што је још важније, она мора бити у складу са суштином тј. бити јој верна пратиља. Уколико нам није позната суштина, биће тешко да нађемо склад између ње и форме. Чини ми се да Христос на ово питање одговара када апостолима, који су сву ноћ ловили рибу, а ништа не уловише, иако су вероватно испоштовали сваку форму, каже: „вратите се и баците мреже у дубину“, и они тада уловише мноштво риба. Бацање мреже у дубину сматрам метафором која нас упућује на то да тражимо суштину. А свако испуњавање форме само по себи јесте посао који неће уродити плодом. Пронађена суштина-дубина биће такође праћена одређеном формом, али оном која није површна и наметљива него је у служби суштине.

Шта Христово рођење значи за живот хришћана у савременом свету односно како би у светлу Христовог учења требало да се понашамо у односу према избеглицама и мигрантској кризи, другим хришћанима, тренутку у којем се свет налази са свим његовим кризама, проблемима, флуидностима, сумњама…

Христос је за мене све. Пре свега сам живот. Његов живот и дела су увек и у свему додир бесмртности и доброте. Он додирује све оно што је смртно и што није добро, и то додиром који сваку болест и немоћ, па и саму смрт претвара у живот. Таквим додиром треба да дотичемо људе око нас, нарочито рањене, растужене, болесне, прогнане, затворене, намучене, а данашње избеглице сигурно спадају међу њих. Такав додир нас једино чини живима и срећнима.Притом, не смемо обраћати пажњу на то ко је какве вере или нације, него само на то да ли му је наша помоћ потребна, јер нам је Христос у причи о милостивом Самарјанину објаснио да је само то важно. На основу исте приче можемо рећи да наш задатак као хришћана није то да трагамо за тиме ко је наш ближњи, већ ко је онај коме је потребно да му ми будемо ближњи. Штавише, сам Христос се у јеванђељу поистовећује са онима у невољи, судећи људима на основу тога јесу ли га (тј. онога коме је помоћ потребна) оденули када беше наг, нахранили и напојили када беше гладан и жедан.

Везано за то, како бисмо поруку Божића „превели“ на језик данашњице? (Јер неретко начин на који Цркве комуницирају уме да буде „неразговетан“ за „спољни свет“?)

Христову поруку је најбоље ширити тако што ћемо људе које срећемо у свакодневном животу гледати Христовим очима, додиривати његовим рукама, миловати његовим срцем. Знам да је то је лако рећи, али није лако испунити, но – није ни немогуће. Треба да се отворимо за Бога и тако му допустимо да живи у нама, као благ и добар… И не треба му бранити да кроз нас буде такав и према људима које срећемо и са којима делимо живот. Не смемо се разочарати кад људи на љубав одговоре мржњом, кад су хладни, одбојни… Ни тада не смемо одустати! Сетимо се само како Бог не одустаје од нас, а, признајмо, и те како би имао разлога. Да сумирамо, у складу са реченим у одговору на ово и претходно питање – мислим да се Христова порука и данас и свагда најбоље ‘преводи’, тј. сведочи, не речима, некаквим (неретко компликованим) теолошким теоријама, већ пре свега – делима љубави.

Објављено у недељнику „Време“ 12.1.2017.

(Епархија Захумско-херцеговачка и приморска)

Епископ Григорије: Ко је био Исус?

Ко је био Исус? Ово питање постављамо једни другима већ више од 20 векова. Као и увек, тумачења и закључци су различити. Користећи ову прилику, покушаћу да дам своје одговоре на ово наизглед једноставно питање.

Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији.

Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био.

Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница.

С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља.

Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње.

А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци.

С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“.

А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку).

Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину.

И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели?

Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године

Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас

(Сајт СПЦ, 7. 1. 2017)

ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 14. 1. 2017. у 21:00 – додат је цео други текст еп. Григорија КО ЈЕ БИО ИСУС.

Categories: Преносимо

Tags: Исус Христос, СПЦ, епископ Григорије