Не знам како остали грађани Србије који имају право гласа, а ја се увек унервозим пред сваке изборе – били они локални, општински, градски, парламентарни или за Председника Републике. Озбиљно стрепим да случајно не гласам за оног ко није најбољи кандидат, па да тако заједно са осталим необавештеним пунолетним грађанима изаберем неспособног кандидата и незналицу која ће нанети само штету уместо да доприноси општем напретку државе, града, општине, месне заједнице…
T. Николић и A. Вучић 2016. године
Ево и сад, кад се ближе редовни избори за председника Републике а можда и редовни-нередовни за остале органе власти, опет ме мучи иста недоумица. Увиђам колико је важно да донесем праву одлуку и заокружим најбољег кандидата, али како да знам ко је тај?!
Срећом, бар кад је одлука о кандидату за председника Републике, није све тако црно као што се чини на први поглед. Бирачи слични мени (а усуђујем се да претпоставим како их је подоста) и ја можемо да одахнемо. Помоћ нам у прави час стиже управо од садашњег председника, Томислава Николића. Пошто је пре неки месец говорио како су избори још далеко, а он није одлучио хоће ли се поново кандидовати (што је, разумљиво, веома онерасположило и забринуло широку јавност), дошло је до спасоносног обрта. Видећи да га нико не помиње као могућег кандидата, одлучио је да разреши све недоумице обзнанивши како не види ниједан разлог да он не буде тај, јер, како је, скромно закључио, он не познаје човека у Србији, који би тај посао обављао боље од њега и, разуме се, сарађивао са Владом.
Шта нам је још рекао? Да је преокренуо слику Србије у свету. Наша земља вратила се у круг земаља које сви цене и поштују.
Што је мене лично (а свакако и остале грађане Србије) веома обрадовало и охрабрило. Обузео ме је понос што живим у овој земљи, а у исто време осетио сам и неизмерно дивљење према Т. Николићу, толико заслужном за промену лошег мишљења о нашој Србији. Морам да додам како су ми посебно биле симпатичне његове речи да је у односу према себи и својој породици можда грешио, али у односу на Србију ниједну грешку није направио. Дирљиво и родољубиво, сваком случају. Закључио је, затим, како заиста жели да се поново кандидује, а да ли ће то и учинити, видеће се око Божића. Он зна да је потребан Србији а и она њему, и то, како видимо, управо са Андрићевог венца.
Ипак, још није све готово. Остаје зебња хоће ли га још неко подржати у том кандидовању сем њега лично. Из медија се може закључити да тих гурача и нема баш напретек. У сваком случају неизвесност ће потрајати не до иза Божића, како је мислио и најавио Т. Николић, него бар до Сретења, Дана државности када ћемо коначно дознати шта о самокандидатури Т. Николића мисли премијер Вучић. Хоће ли досадашњи председник Републике имати прилику да и у следећих пет година повећава углед наше земље или ће унапређивати производњу „томоваче“ и можда постати и успешан извозник српског нектара у земље региона, а и шире?
Као што се види, А. Вучић се досад није изјашњавао хоће ли се кладити на Томислава Николића, али је сасвим јасно и који му могући кандидати уопште нису по вољи као кандидати. Он им подругљиво честита што су „већ победили на изборима, а ми ћемо име свога кандидата објавити за два месеца”, док његови сарадници задужени за отрцавање политичких неистомишљеника рутински и успешно настављају њихову сатанизацију.
По већ добро познатом бомбардовању јавности празним речима, премијер плаши наше грађане, па каже како ће поднети оставку ако на изборима за председника Републике не победи његов кандидат.
Ко је иоле пратио његову дугогодишњу кривудаву политичку каријеру зна да А. Вучић о својој оставци ни за секунд није мислио озбиљно, али би, у сваком случају, ако његов фаворит буде поражен, било занимљиво чути како он објашњава чињеницу да се бирачи нису уплашили претње да ће остати без садашњег премијер већ су гласали према свом нахођењу.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар