У Ставропољу је 29. и 30. новембра 2016. године одржан Пети Ставропољски форум Светског руског народног сабора, на ком сам учествовао као једини представник Србије, и поред представника Руског центра у Паризу и по једног учесника из Чешке и Бугарске, једини из Европе. Форум је окупио близу четири стотине научника и стручњака различитих друштвено-хуманистичких дисциплина, свештеника и архијереја Руске православне цркве, представника других религијских заједница, посебно исламске, уметника, политичара и чланова администрације на различитим нивоима државне управе.

Сам Светски руски народни сабор представља једну од главних институција које „кроје“ савремену руску стратегију у свим областима политичког, друштвеног, културног и религијског живота. Основан је 1994. године од стране тадашњег митрополита а садашњег патријарха РПЦ Кирила, који је и даље на његовом челу, као место окупљања свих Руса независно од политичког и идеолошког опредељења, вољних да помогну својој земљи у њеном даљем друштвеном и цивилизацијском развоју. Сабор функционише у облику експертског тима у сталном заседању, уз годишње скупштине и активности повезане са издаваштвом, стручним и научним скуповима и медијима. Сабор поседује близу тридесет локалних централа у Руској Федерацији од којих је најактивнија и најуспешнија управо ова у Ставропољу, где је, захваљујући митрополиту Севастопољском и невиномиском Кирилу, ове године по пети пут одржан Севастопољски форум Сабора.

Форум, у чијој организацији поред Ставропољске митрополије учествује и Влада Севастопољског краја на челу са губернатором В. В. Владимировим, управа града Севастопоља, Северно-кавкаски федерални универзитет и, наравно, Светски руски народни сабор, у оснивачким документима дефинисан је као једна од највећих експертских платформи у оквиру којих се промишљају питања цивилизацијског развоја руског друштва, очувања руске културе и духовности и промовисања међунационалног дијалога и сарадње. Ова питања су од посебног значаја за Ставропољ, као престоницу Северног Кавказа, коју, као и Кавказ у целини, карактерише изразита међунационална и међуверска разноликост. Стога не чуди да Форум у средиште ставља промишљање и осмишљавање различитих модела међунационалног и међуверског суживота, дијалога и сарадње, са импликацијама значајним за Русију у целини, односно стварање онакве државне стратегије и идеологије која би у највећој мери могла да превазиђе конфликтни потенцијал региона као што је овај.

„Северни Кавказ 1917-2017: Лекције столећа“, као тема овогодишњег Форума, указала је на сверуски и глобални значај овог региона као места сусрета различитих цивилизација, под сталном претњом савремених изазова попут тероризма, угрожавања државног суверенитета и манипулације политикама идентитета, али и места могућег суживота и сарадње, осмишљавања једног модела заједништва који превазилази актуелна ограничења.

Форум се састојао од два пленарна заседања и рада по секцијама у којима су разматрани различити аспекти и могућности промишљања задате тематике. Пленарном заседањима, као и радом прве секције руководио је митрополит Кирил, а у раду су активно учествовали и други архијереји Севастопољске и суседних епархија и митрополија.

Питања покренута на сесијама Форума провизорно би се могла поделити на:

1) идентитетска: питања особености Русије као посебне цивилизације, из које произилази и схватање руског идентитета као идентитета који није сводив на етнички или верски. Трага се за облицима „државног“ или „грађанског“ идентитета који би сваком грађанину, без обзира на национално, верско па и идеолошко опредељење, омогућио да Русију доживљава као своју домовину. На ово се непосредно надовезују

2) цивилизацијска питања, у којима се идентитет и припадност са друштвено-културног издижу на цивилизацијску раван, што подразумева не само да сваки грађанин себе доживљава као лојалног становника руске државе и Русију као своју домовину, већ и да сваки грађанин, без обзира на етничко порекло и верско опредељење, себе може да сагледа и као, у цивилизацијском смислу, Руса. Наравно, овде се подразумева да тај цивилизавски идентитет, као ни грађански, не би смели да потиру друге идентитете, већ они морају бити у подстицајном сагласју, које би што је могуће више доприносило развоју појединца и заједнице. Наравно, како овакви „идентитетски избори“ не би почивали на етичком и вредносном релативизму, као посебна отварана су

3) питања друштвених и културних вредности, које се за већину учесника Форума заснивају на такозваним традиционалним идентитетима. То посебно истиче улогу верских заједница као чувара такозваних традиционалних вредности, које могу да се преосмишљавају и до извесне мере прилагођавају новонасталом и нужно променљивом друштвено-културном контексту, али која не би требало радикално потирати, јер оне почивају на древним знањима и искуствима, осећању историјске припадности конкретној заједници, и Божанском откривењу. Оно што је сигурно, јесте да своје животе, ни као појединци ни као заједница, не бисмо смели да заснивамо на материјалним, него на духовним вредностима. Овакви избори вредности и одговори на проблеме идентитета легитимизовани су и историјским искуством, због чега су на Форуму често долазила на ред

4) питања историјског памћења, као једног од гаранта заједништва и колективног идентитета, као и „интеграције“ сложене руске историје у правцу модела превазилажења генерисаних друштвено-идеолошких подела, а које озбиљно прете будућем развоју, па и очувању друштва. Самим тим, било је неизбежно да као тема Форума буду препозната и

5) питања очувања, одбране или одржања, односно осмишљавања различитих стратегија одговора на бројне унутрашње и спољашње изазове, а узимајући у обзир управо оне „лекције столећа“ које нас упозоравају од опасности како од упадања у хаос, тако и окамењивања у овом или оном облику тоталитаризма.

Црква, према мишљењу већине учесника Форума, не би смела да се одриче свог дела одговорности у овим сложеним процесима, с тим што су о начинима деловања Цркве и избору аутентично црквеног односа према указаним проблемима и феноменима, по правилу подељена, и то на начин који има дубоке корене у историји руске Цркве и културе (сложен и никако једнозначан однос између такозваних „јосифоваца“ и следбеника Светог Нила Сорског), али и општем искуству Цркве у свету и историји.

У сваком случају, како је истакао млади, мудри и енергични архиепископ пјатигорски и черкески Феофилакт, одговор Цркве на поменуте изазове не би смео да буде идеолошки, и њено опредељење и њено сведочење мора да почива на љубави и истини, односно на Христу. Морамо стога бити свесни, како нам препоручује овај архијереј, да позиви на јединство често бивају читани искључиво у политичком и идеолошком кључу, због чега подједнако често, па донекле и оправдано, наилазе на подозрење. Питање јединства стога треба да се заснива на аутентичним црквеним основама и критеријумима, на заповести и љубави према Богу и ближњем и на Светој Тројици. Морало би се избећи искушење друштвене поделе на „нас“ и „њих“, јер нас „лекције столећа“ попут оне из тридесетих година прошлог века итекако уче куда такав избор може да одведе.

Генерално, преовладавао је став о неопходности стварања нове државне идеологије, као и нових парадигми у приступу свим културним и друштвеним појавама, које подразумевају и изградњу другачијег „језика“ и појмовног оквира у приступу и разумевању света у ком живимо, што је изазов према ком не би смели да останемо равнодушни. Такође, оно према чему не би смели да останемо равнодушни јесте и наша одговорност као грађана за друштво у ком живимо, али и одговорност сваког хришћанина и уопште верујућег човека према „делатном сведочењу“ своје вере у свету и међу људима.

Излагање које сам припремио за своје учешће на Форуму тицало се теме „Између Истока и Запада: искуство Србије“, где сам покушао да укажем на начин на који је историјско искуство на размеђу цивилизација утицало на формирање српског идентитета, који сам за ову прилику одредио категоријама граничног, конфликтног, одбрамбеног и прелазничког, разматрајући могућност његовог позитивног одређења као, доминантно, „православно српског“.

Поред присуства и учешћа на овој експертској платформи од глобалног значаја, имао сам задовољство да се нађем међу четрдесетак позваних на свечани пријем поводом седмогодишњице ступања митрополита Кирила на трон Севастопољске митрополије. Радило се о вечери са пробраним посним менијем и учешћем два изузетна хора, на чијем је врхунцу сам митрополит, уз пратњу хора Севастопољске семинарије, отпевао популарну патриотску песму „Коњ“, прослављену у извођењу рок групе „Љубе“.

Говорећи о идентитетима, пало ми је на памет да је и моје учешће на Ставропољском форуму својеврстан „идентитетски инцидент“ са обзиром да тамо нисам ишао као представник ни једне институције, већ само као неко са својим именом и презименом и својим делом. Ипак, нисам могао да избегнем, а мислим да нисам ни желео, да будем схваћен као представник свог народа са сопственим историјским искуством и памћењем, и представник своје помесне Цркве, обележене једним аутентичним културним наслеђем. И једно и друго изазвало је интересовање немалог броја учесника и посматрача, различитих по годинама, образовању и друштвеном положају. То ми је дало додатни подстицај за даљи рад на проширењу подручја слободе у српском друштву, као и на јачању српске културе до те мере да постане оно што свака култура и треба да буде: још један непоновљив, аутентичан и моћан глас који сведочи о богатству и лепоти нашег света као творевине Божије, и човека, круне стварања и по благодати сина Божијег.

Текст је првобитно објављен у „Православљу“, број 1195-1195, 2017.

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Коларић, Светски руски народни сабор, Ставропољ